Lažni prorok (2)

Ali tu nije reč samo o ekonomskoj politici, već o nečem dubljem, što se tiče ključnog pitanja ko smo mi kao društvo i kao narod. Da li mi kao ljudska bića treba da okrenemo glavu kako ne bismo videli patnje koje doživljavaju mnoga naša braća i sestre? Da li smo zadovoljni što živimo u naciji u kojoj, delom zahvaljujući Friedmanovoj ideologiji, najbogatiji jedan procent poseduje više nego što poseduju najnižih devedeset procenta, a deset odsto onih na vrhu poseduju više nego najnižih pedeset odsto?

Uz dužno poštovanje prema pokojnom Miltonu Friedmanu, njegov ekonomski program nije ništa drugo do spisak želja najpohlepnijih, najbogatijih interesa našeg društva. Koliko god da tu ideologiju podržavaju bogati i moćni – osim kad u Vašingtonu stanu u red za socijalne čekove – gotovo jednodušno joj se suprotstavljaju porodice radnika i pripadnika srednje klase širom zemlje.

Šta bi bile neke stavke na Friedmanovom spisku želja? Pre svega, svi Friedmanovi istomišljenici bi podržali koncept kulture pohlepe. Oni žele da se ljudi koji prave milijarde dolara pojavljuju na naslovnim stranama magazina Times i Newsweek zato što ih smatraju našim nacionalnim herojima. Po njihovom mišljenju, učitelj koji zarađuje 40.000 dolara godišnje otvarajući umove mladih ljudi ka novim znanjima ne zavređuje naše divljenje, kao ni vaspitač, osoba koja za 18.000 dolara godišnje pruža siromašnoj deci šansu da se intelektualno i emocionalno razvijaju. Ti poslovi se ne smatraju važnim.

Ali ako si milijarder na Volstritu i stvaraš egzotične finansijske instrumente koji na kraju ne vrede ništa, smatraju te herojem. Činjenica da je kultura pohlepe prožela našu političku kulturu znači da direktori korporacija sada mogu da zarade 400 puta više nego što zarađuju njihovi radnici, i to bez straha od političke reakcije.

Sada imamo studiju slučaja o tome šta se dogodi kad ideologija Miltona Friedmana postane operativna ideologija vlasti. Pod Bushom, srednji porodični prihod je opao za više hiljada dolara. Milioni Amerikanaca uvrstili su se u sirotinju. Oko sedam miliona građana je izgubilo zdravstveno osiguranje. Oko tri miliona je izgubilo penzije. A jaz između vrlo bogatih i svih drugih je postao mnogo širi.

Našoj zemlji je neophodan preobražaj. Izdržali smo godine ideologije desnice i žudimo da krenemo u drugom pravcu. Verujem da ćemo videti veliku promenu društvenih i ekonomskih prioriteta i da poslednji opšti izbori svedoče o odbojnosti prema ekonomskim argumetima desnice.

U Bushovoj eri – periodu u kom su američku ekonomiju vodili neki od najvećih obožavalaca Friedmana – najbogatijih 400 porodica u ovoj zemlji uvećale su svoje bogatstvo za 670 milijardi dolara. A ipak u ovoj zemlji žive deca koja nemaju zdravstveno osiguranje, deca koja su neuhranjena i deca koja spavaju na ulici. Iz ekonomske perspektive, iz moralne perspektive i iz filozofske perspektive, ideologija Miltona Friedmana je pogubno pogrešna.

Ovo su odlomci iz eseja iz 2009. godine, koji će biti preštampani u zbirci eseja autora koji su tokom više od četiri decenije pisali za „In These Times“ o presudnom pitanju našeg vremena: krizi nejednakosti. Pod naslovom „Doba nejednakosti: rat korporativne Amerike protiv radnih ljudi“ („The Age of Inequality: Corporate America’s War on Working People“) knjigu će objaviti „In These Times“.

Prevela: Slavica MILETIĆ

(PEŠČANIK.NET)

( Berni Sanders )