Zašto se vodi alpski spor oko "problematičnih medvjeda" i šta da radite ako ih sretnete

U većem dijelu Alpa, medvjedi su lovljeni do same ivice istrebljenja

7913 pregleda4 komentar(a)
Foto: Stiftung für Bären / Foundation for Bears
B S N S
BBC Serbian Naslovna strana

Bilo je to u maju 2001. godine, a tim koji je stajao iza pionirskog projekta vraćanja mrkog medveda u Alpe bio je presrećan.

„Danas se vratila Jurka!", objavili su oni ponosno.

„Predivni primerak od 90 kilograma pridružuje se porodici medveda uvezenoj iz Slovenije."

Jurka je provirila iz kaveza za transport, a potom se spustila niz rampu u sopstveni novi pošumljeni dom, Prirodni park Adamelo Brenta u Trentinu.

U većem delu Alpa, medvedi su lovljeni do same ivice istrebljenja i jedini preostali primerci su punjeni po muzejima.

Sada je projekat koji finansira EU pod imenom Life Ursus počeo polako da vraća vreme unazad.

Njihova populacija je danas narasla na oko 100 medveda, iznad njihovih najoptimističnijih projekcija.

Ali posle niza napada na ljude, budućnost medveda sada je pod velikim znakom pitanja.

Šta se to dešava?

Da li masovnu paniku u Alpima pokreće sićušan broj izolovanih incidenata?

Ili zaista postoji obrazac neobično problematičnog ponašanja među medvedima povratnicima?

Povratak mesoždera

U ranim danima, većina meštana je podržavala projekat Life Ursus.

Grupe za zaštitu divljih životinja i naučnici hvalili su ga kao trijumf konzervacije i potencijalni model za oporavak mrkih medveda.

Većina medveda živela je stidljivo u šumi, hraneći se insektima, biljem i bobicama, i izbegavala je ljude.

Nekolicina je prešla Alpe, pojavivši se u Austriji, Nemačkoj i Švajcarskoj.

Na kraju, nadali su se ekološki aktivisti, takvo širenje moglo bi da pomogne u stvaranju neke vrste alpskog medveđeg pojasa - prekograničnog staništa koje će osigurati dugoročno preživljavanje vrste.

Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:

Danas ta slika izgleda manje veselo.

Jurka sada živi iza žestoko utvrđene ograde u parku za divlje životinje u Nemačkoj, preseljena iz Trentina zbog potencijalne pretnje po ljude.

Ove godine je Jurkina ćerka JJ4, koja je štitila svoje mečiće, ubila džogera po imenu Andrea Papi.

Bio je to drugi napad JJ4 i jedan od sedam napada medveda na ljude u Trentinu u poslednjoj deceniji.

Drugi medvedi su poklali stoku i poharali košnice.

U mnogim delovima Alpa, vodi se žučna rasprava oko toga šta povratak medveda znači za lokalno stanovništvo.

Neki ljudi smatraju da im je ugrožena sloboda i bezbednost.

„Slučaj u Trentinu je zaista uplašio ovdašnje ljude", kaže Mihaela Skuban, biološkinja za divlje životinje koja istražuje koegzistenciju medveda i ljudi u Tirolu, na austrijskoj strani Alpa.

„Oni misle: 'Šta ako se tako nešto desi ovde?'"

Skuban je provela 16 godina proučavajući medvede u Slovačkoj, koja ima oko 1.700 medveda, što je deo populacije od 7.630 primeraka u čitavom Karpatima.

Poređenja radi, Tirol ima samo jednog ili dva medveda, koji su dolutali ovamo iz Trentina.

Čak i toliko oskudna populacija, međutim, bila je dovoljna da izazove zabrinutost, kaže ona.

„Ljudi mi dolaze i pitaju me: Da li i dalje smem u džoging? Smem li da pustim dete u baštu? Pomislili biste da je to smešno, ali vlada iskrena nesigurnost i strah."

Razumevanje zašto bi medvedi mogli da ulaze u sukob s ljudima, tvrdi nekoliko eksperata, počinje sa razumevanjem samih medveda.

Na prvi pogled, istraživanje ponašanja medveda je umirujuće sa ljudskog stanovišta: nismo deo njihove ishrane i obično nas ne love.

Đulija Bombijeri, specijalistkinja za sukobe na relaciji divlje životinje-ljudi u MUSE-u, Naučnom muzeju u Trentu, u Italiji, analizirala je zajedno sa kolegama oko 600 napada mrkih medveda širom sveta.

Njihovi nalazi sugerišu da kad medvedi napadnu, to je obično da bi se odbranili od nečega što su doživeli kao pretnju.

Šira analiza napada svih krupnih mesoždera iz 2023. godine pokazala je sličan obrazac uglavnom odbrambenih napada kod medveđe vrste (poput američkog i azijskog crnog medveda, mrkog medveda, lenjivca i polarnog medveda).

Takođe, medvedi su smrtonosni samo u devet odsto slučajeva.

Za razliku od njih, kad velike mačke što su lavovi i leopardi napadnu ljude, smrtonosno je 65 odsto slučajeva, što ne znači da nema razloga za zabrinutost, kaže Bombijeri.

Za početak, nije svaki medved stidljiv, a čak i ako jeste napašće „ako se nađe u pogrešnoj situaciji", kaže ona, dodajući da ženka sa mladuncima može, na primer, da napadne kad je prepadnuta.

„Svaki medved ima izuzetno individualan karakter i vlastitu životnu priču", kaže Klaudio Grof.

On je koordinator Odeljenja za krupne mesoždere Autonomne pokrajine Trento, koje nadzire medvede iz projekta ponovnog puštanja u divljinu.

„Ipak, u Evropi, samo je mali broj životinja, možda tri do pet odsto, iz medveđe populacije, ono što zovemo 'problematičnim'.

„To može da znači da su smeli, da zalaze u sela, i približavaju se ljudima, što ume da bude opasno ili, poput JJ4, mogu biti veoma zaštitnički nastrojeni prema mladuncima, što je nužno abnormalno ponašanje, ali su to ponašanja koja su za ljude neprihvatljiva", kaže on.

U novinskim naslovima evropskih medija i u izveštajima o riziku, postoji posebno ime za takve izgrednike: „problematični medvedi" - orsi problematici na italijanskom, Problembären na nemačkom.

To je postao sveobuhvatni izraz za medvede koji su izazvali pozornost iz veoma različitih razloga: smeli medvedi i medvedi koji obično reaguju u odbrani.

Međutim, razlikovanje ove dve vrste „problematičnih medveda" je ključno kad je u pitanju prevencija napada, kažu eksperti.

Getty Images

Jurka, na primer, spada u kategoriju smelih medveda.

Kad se danas osvrnemo na to, njen opušteni dolazak mogao je biti suptilni nagoveštaj za to, kaže Grof.

On je bio deo tima koji ju je dočekao u njeno novo stanište, i nadzirao je nju i druge godinama.

„Kad smo doveli ovamo 10 medveda iz Slovenije, bio je možda jedan ili dva koja su već imala tu vrstu problematičnog ponašanja. Moguće je da je Jurka već bila takva. Kad smo je videli kako se spušta se kamiona, nije odmah nestala u šumi kao ostali. Zadržala se, nije žurila, iako je tu bilo ljudi", priseća se on.

„Možda je - a to je samo hipoteza - to bio znak da je to životinja koja se ne plaši ljudi", kaže Grof.

U Trentinu, Jurka je iznova zalazila u sela da bi poharala kokošinjce i košnice, postavši vremenom sve smelija.

Ona i njeni mečići izazvali su oko 50 odsto ukupne medveđe štete u ovom kraju.

Grof se priseća kako se opirala pokušajima da je zaplaše, čak i sa psima.

Poznato je da je takvo smelo ponašanje „uslovljeno hranom", što znači da je medved naučio da su ljudi lak izvor hrane: situacija koja može biti opasna i za ljude i za medvede.

Postoji uobičajena izreka među stručnjacima za medvede, koju je pomenulo nekoliko ljudi koje sam intervjuisala za ovaj članak: „Hranjeni medved je mrtav medved."

To je zato što će medved uslovljen hranom najverovatnije morati da bude uspavan.

U svojim ranima fazama, uslovljavanje hranom može da deluje bezazleno.

Medved bi mogao uporno da ulazi u gradove i sela, i da pretura po kantama za smeće ili se muva oko turističkih atrakcija.

Ako se takav medved uspava ili zarobi, to može da izazove nezadovoljstvo javnosti, budući da životinja u tom trenutku ne mora da deluje kao pretnja.

Međutim, ako medved izgubi strah od ljudi, njegovo ponašanje može da eskalira u provaljivanje u automobile ili napadanje ljudi da bi odbranio svoje skrovište za hranu.

Medvedi na autobuskom stajalištu

Skuban takve medvede naziva Dorfbären: „seoski medvedi".

Ona ih se dobro seća iz života u Slovačkoj.

„Nisam verovala seoskim medvedima, jer bih pomislila, u čemu je stvar sa njim, zašto ne beži? Hoće li braniti svoju kantu za smeće od mene?", kaže ona.

„Oni su ona vrsta medveda koji se zadržavaju na autobuskom stajalištu u osam ujutro. Čak i ako ih je samo nekolicina, mogu da utiču na mišljenje ljudi o čitavoj populaciji. Zato što smo skloniji da primetimo jednog medveda na autobuskom stajalištu ili u javnom parku, nego da mislimo na to kako ih ima 10 ili 15 u šumi koji ne smetaju nikome."

Deo njenog projekta, koji finansira neprofitna Stiftung für Bären (Fondacija za medvede) je da se podele neki od uvida iz Slovačke sa meštanima u Tirolu, za koje je ideja života sa medvedima potpuno nova.

Prirodno je da ljudi budu zabrinuti zbog mesoždera, kaže ona.

„Kad čujemo za grabljivce, to u nama probudi iskonski strah."

Za Jurku, uslovljavanje hranom je na kraju okončalo njene dane u divljini.

Uhvaćena je 2007. godine.

U ono vreme nije postojalo odgovarajuće prihvatilište za nju, pa je privremeno bila smeštena u medveđu jamu u srednjevekovnom italijanskom manastiru San Romedio, nazvanom po svecu koji je navodno jahao pripitomljenog medveda.

Odatle je Jurka prebačena u drugo prihvatilište za medvede, a potom, 2010. godine, u Alternativni vučji i medveđi park u nemačkoj Crnoj šumi.

Tri godine kasnije, još jedan hranom uslovljeni medved iz projekta, DJ3, poznat i kao Isa, pridružio joj se tamo.

„Zarobljeništvo je katastrofa za divlje životinje", kaže Bernd Nonenmaher, direktor parka, koji vodi Fondacija za medvede.

„Vidimo to veoma jasno sa Isom i Jurkom. Naravno, imaju zlatni kavez ovde, ali to je i dalje zatočeništvo. Ranije su imali planine, jezera, mogli su da idu gde god su hteli."

Jurkin ograđeni prostor je prilagođen medvedima koliko je to moguće, sa sve drvećem i potokom, kaže Nonenmaher.

Ipak, ona je pokušala da pobegne nebrojeno puta.

Danas potpuno odrasli medved od 260 kilograma, ona je nekada sakupljala grančice u svom ograđenom prostoru, potom pokušavala da ih upotrebi tako da spusti električnu ogradu koja je okružuje, omogućivši joj da pobegne, dodaje Nonenmaher.

To je trik koji je naučila tokom vremena provedenog u Trentinu, kaže on, kad je koristila grane da spusti električne ograde oko košnica.

„Njena žudnja za slobodom je nesmanjena i to se nikad neće promeniti."

Ne samo da je Jurkina smelost dovela do njenog pada, već je možda prenela fatalne navike i svojim mečićima, nenamerno stvorivši čitav klan problematičnih medveda.

Jurkin prvorođeni je bio Bruno, poznat i kao JJ1 na osnovu inicijala njegovih roditelja (Jurka i slovenački medved po imenu Jože).

On je ocenjen kao izuzetno opasan zbog odsustva straha od ljudi, na kraju je bio ustreljen nakon što je odlutao u Nemačku, i sada je punjeni eksponat u muzeju u Minhenu.

Jurkin treći potomak, JJ3, ustreljen je u Švajcarskoj pošto je uporno kopao u potrazi za hranom po kantama za smeće blizu gradova.

Peti, JJ5, uginuo je nakon što je uhvaćen i omaljen, posle upada u kokošinjce i prebiranja po kantama blizu domova ljudi.

„To je tragična priča.

„Medvedi su veoma inteligentne životinje, sa veoma individualnim ličnostima i različitim preferencijama, ali oni zaista uče svoj nakot vlastitim veštinama. A to se desilo sa Jurkom i njenim potomcima. Oni su učili od mame da tamo gde su ljudi ima i hrane", kaže Nonenmaher.

Međutim, Grof ističe da čak i okviru porodica, medvedi umeju da budu veoma različiti.

Na primer, JJ4 nikad nije bila uslovljena hranom.

„JJ4 nikad nije zalazila u sela, iako je odrasla sa majkom koja to jeste radila."

Mladunčad ne moraju da postanu kao njihove majke, kaže on. „To nije tako automatski."

Koliko god individualni ovi sukobi na relaciji medved-ljudi bili, istraživanje pokazuje da je nekoliko prostih koraka moglo to da izbegne.

Prvo, blokiranje pristupa hrani može da spreči medvede da steknu loše navike.

I drugo, kad su u pitanju obični medvedi, ima stvari koje možemo da uradimo da izbegnemo da ih prepadnemo.

„Medvedi su po svojoj prirodi krupni grabljivci, ali oni ne love izričito ljude. Mi obično izazovemo te napade zato što ih iznenadimo", kaže naučnik za divlje životinje Tom Smit sa Univerziteta Brigam Jang u Provou, u Juti, koji je proveo 31 godinu vršeći terenska ispitivanja među medvedima.

„Mnogi od nas koji ih dugo proučavaju znaju da, uz pravu obuku i obrazovanje, možemo u ogromnoj meri da minimizujemo broj sukoba između ljudi i medveda. To nije kao hodanje unaokolo sa tigrovima ili drugim velikim mačkama koje vas stvarno vide kao hranu."

Jedna od njegovih glavnih preporuka je da povedete računa da medved može da čuje da prilazite.

„Ako budete najavili svoje prisustvo, i stoga izbegnete da ih iznenadite, oni će se obično poslušno skloniti s puta, zaobilazeći tu potencijalnu interakciju."

„Obznaniti svoje prisustvo je ubedljivo najvažnija stvar koju možemo da uradimo."

Ovaj savet važi za sve tri severnoameričke medveđe vrste, kaže Smit: crnog medveda, mrkog medveda, grizlija, i polarnog medveda.

„Ispostavilo se da oni (sve tri medveđe vrste) retko love ljude. Većina sukoba su iznenadni susreti."

Podizanje glasa dok govorite i tapšanje najefikasniji su način da se privuče pažnja medveda, kaže Smit.

Međutim, on kaže da „medveđa zvona", koja se oglašavaju dok hodate, možda nisu dovoljno glasna da bi privukla medvedovu pažnju.

Pogledajte priču o medvedu koji se našao na nesvakidašnjem mestu:

Analiza skoro 700 sukoba između ljudi i medveda na Aljasci koju su uradili Smit i njegove kolege pokazala je da je verovatnoća napada značajno smanjena kad ste u grupi.

U oblastima sa slabom vidljivošću pravljenje buke pričanjem ili tapšanjem takođe je bilo od pomoći.

Kad medvedi čuju da se ljudi približavaju, oni se obično sklone, kaže Smit.

Štaviše, sedam napada medveda u Trentinu, koji su se odigrali u poslednjoj deceniji, generalno se uklapaju u te poznate obrasce sukoba.

Većina su bili iznenadni susreti između medveda, često sa mečićima, i planinara, džogera ili berača pečuraka.

U jednoj je učestvovao hranom uslovljeni medved koji je prethodno pratio ljude.

Vredi razmišljati i o dnevnom ritmu medveda, kaže Mikaela Skuban, biološkinja.

Medvedi su obično aktivni noću, a na spavanje odlaze rano ujutro, oko 6-7 sati.

„Nažalost, to je često vreme kad ljudi žele da idu na trčanje pred posao", kaže ona.

„To je i idealno vreme ako stvarno želite da vidite medveda. I zato je zaista važan savet da umesto toga pođete u šumu tokom dana, i izbegavate gustiš, i tada će rizik od susreta biti veoma mali."

Pogledajte i ovu priču

Trčanje, vožnja bicikla i planinarenje

Neki popularni planinski sportovi mogli bi da povećaju rizik od opasnog susreta sa medvedom, kaže Smit.

To je zato što je glavni izazov izbeći da iznenadite medveda.

„Trčanje je problem. Vožnja bicikla u planini je problem", kaže on.

„Zašto? Zato što su to obično solo učesnici, i prilično su tihi, kreću se brzo, a i medvedi i ljudi koriste iste staze."

Za razliku od njih, planinarenje možda nije toliko rizično.

„Penjači po stenama kao i svi ostali naprosto moraju da obrate pažnju, veru se jedni pored drugih, nose sredstva odvraćanja [kao što su sprej protiv medveda, tamo gde je legalan] i prave buku dok prelaze svoje planinske prepreke", predlaže on.

„Dok se penjete, medvedi vam neće predstavljati pretnju, naravno. Nemam nijedan jedini incident kad je penjač upao u nevolju, tako da to treba da je utešno."

Skuban ističe jednu iznenađujuću rizičnu aktivnost: branje pečuraka.

Hladna, vlažna mesta su idealna za pečurke, kaže ona, ali su i popularna mesta za dremku medveda.

„Medved će obično pobeći ako vas vidi, ali može biti slučajeva da vas udari zato što se prepao."

Ona takođe ne preporučuje da se traže medvedi sa mečićima radi fotografisanja.

Za Bombijerija, koji živi i radi u Trentinu, najvažniji korak je spremnost na prilagođavanje.

„Prva lekcija koju treba da naučimo je da ne možemo da radimo sve što nam padne na pamet kad smo u oblasti sa medvedima."

„A to je verovatnija najteža lekcija za savladati."

Getty Images

Smit, koji je posetio Trentino ove godine da bi se sreo sa lokalnim istraživačima medveda, preporučuje da se nosi sprej protiv medveda kako bi se odvratili medvedi koji se suviše približe.

„Izlazak u prirodu bez društva i mogućnosti da medvedu nedvosmisleno kažete 'ne' je veoma loše. Ja to ne bih radio."

Njegovo istraživanje je pokazalo da je sprej uspešan u 98 odsto bliskih susreta.

Ali taj sprej je ilegalan u dobrom delu Evrope, iz straha da bi kriminalci mogli da ga koriste na ljudima.

„Ako zalaze na 'medveđu teritoriju' bez ikakve odbrane, ljudi imaju pravo da se osećaju neprijatno zbog toga", kaže Smit.

„Saosećam sa tim osećajem ranjivosti."

Skuban je slično saosećajna i posebno ističe nevolje zemljoradnika.

Oni spadaju među najglasnije kritičare povratka medveda - koji se poklopio sa povratkom drugog krupnog mesoždera, vuka.

U nekoliko alpskih zemalja zemljoradnici su izašli na ulice da protestuju protiv grabljivaca, a neki su sklonili ovce sa letnjih pašnjaka nakon što su zatekli masakriranu stoku.

„Ovo je nova situacija i ljudi moraju da uče da ponovo žive sa medvedima", kaže Skuban, dodavši da je ključno pitati zemljoradnika kakvu praktičnu pomoć žele da bi se osećali bezbedno.

Ona je radila kao pastirka i istraživala je različite metode zaštite stada, kao što je držanje ovčarskih pasa.

Ali ne rade sva rešenja za sva okruženja, kaže ona.

U alpskim oblastima gde je turizam važan izvor zarade, zemljoradnici se brinu da bi izuzetno zaštitnički nastrojeni psi mogli da napadaju i planinare.

Ipak, ona se nada da rešenje može da se pronađe.

„Ako budemo bili strpljivi, i nastavimo da razgovaramo jedni sa drugima, mislim da ćemo uspeti. Možda će biti potreban bolji sistem za farmere, a možda i bolji naučni nadzor. To je proces, možda će za njega biti potrebno mnogo vremena", kaže Skuban.

Nadalje, iako je važno ukloniti problematične medvede, „to ne znači uklanjanje medveda samo zato što su tu", kaže ona.

U Trentinu, pitanje kako izaći na kraj sa problematičnim medvedima kao poslednje pribežište, uspavljivanje ili zarobljavanje, ispostavilo se posebno nezgodnim.

„Imali smo ogromne poteškoće kad je u pitanju primena pravila za borbu protiv problematičnih medveda", kaže Grof.

U načelu, postoje jasne zvanične smernice za ovo u Evropi, što podržavaju specijalisti za medvede širom sveta: posle pažljive procene, medved proglašen opasnim po ljude mora da bude uhvaćen ili uspavan.

Odluku je donelo Grofovo odeljenje posle prvog napada JJ4 na ljude 2020. godine.

„Izdali smo naređenje da se taj medved uspava."

Međutim, borci za prava životinja su to osporili i sud je na kraju poništio tu odluku.

Novi pokušaji da se dođe do dozvole da se ona ukloni takođe su propali.

„A onda je taj medvedica ponovo napala", kaže Grof.

„Vrlo razumljivo, to je veoma uznemirilo ljude koji su videli da je medvedica koja je povredila dva čoveka bila ostavljena da se slobodno kreće sve dok nije ubila trećeg."

Najgore od svega, ta odluka je dovela do smrti jedne osobe.

„Mladić je stradao zbog toga što nismo smeli da uspavamo medveda."

Grof ističe da „niko ne želi da uspava medveda, svakako niko od nas koji pokušavamo da ih spasemo."

„Ali ponekad morate da žrtvujete problematičnu životinju za dobrobit svih drugih medveda koji žive mirno", kaže on.

I, na kraju, ljudski život je važniji od očuvanja medveda, dodaje on.

Prema Grofovom mišljenju, život sa medvedima zahteva kompromis sa obe strane: ljudi moraju da preduzimaju mere predostrožnosti, a medvedi „ne smeju da rade šta im se prohte".

„Ima nekih koji kažu da medvede treba ostaviti na miru u šumi, a rešenje je da ljudi ne idu u šumu", kaže Grof.

„Ali to nema nikakvog smisla, zato što ljudi idu u šumu da love, da pronalaze drva za ogrev, da beru pečurke, trče, voze bicikl, i to će uvek biti tako. Šuma pripada i medvedu, ali ona ne pripada samo medvedu."

Pogledajte i ovu priču:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk