Bogdan Bogdanović: uvijek svojim putem
“Prodoran, užasan krik, pa potmulo ridanje koje je trajalo najmanje sedam-osam minuta, sve dok masa nije pristigla do samog podnožja spomenika i opkolila ga. Prizor je bio nezemaljski i podsećao je na Sudnji dan”
“Voleo je život, veseo, duhovit, često smo se tresli od smeha u njegovom društvu, ali ostvario se nadgrobnim spomenicama u susretu sa smrću”, piše Ivan Ivanji (Bogdan Bogdanović (1922-2010): Pesnik zelene kutije i ukleti neimar, vreme.com, 20. jun 2022.). “Bogdan Bogdanović je bio protivrečnost na dve noge”.
***
Moram vam priznati da ranije nijesam ozbiljnije zalazio u opus Bogdana Bogdanovića - možda zato što mi nikad nije bio sasvim blizak njegov “prevarantski”, kako kaže Ivan Ristić - odnos prema moderni - u koju sam se kleo (a da to tada nijesam ni znao), još od trenutka kada sam prvi put prešao preko praga Osnovne škole “Maksim Gorki” u Podgorici (Titogradu), prije pedeset i kusur godinicah. Opet, ne slažem se sasvim sa drugom Ristićem, vrsnim poznavaocem lika i djela Bogdana Bogdanovića, koji kaže da je Ukleti neimar pogrešno svrstavan u modernu.
“Istina je”, kaže Ristić, “da Bogdan Bogdanović, kao jedan od glavnih jugoslovenskih i srpskih arhitekata, ime po kome se u Beču i Njujorku meri modernost jugoslovenske arhitekture - nije bio moderan. Bogdan Bogdanović je bio radikalni antimodernist (iza te odrednice - antimodernist - stoji Fridrih Ahlajtner - Friedrich Achleitner - austrijski arhitektonski kritičar - op.a.)”.
Postoji mogućnost da se Ristić loše izrazio, jer dalje kaže (na tribini “Kome pripada jugoslovenski modernizam? Primjer Bogdana Bogdanovića” - Wem gehört die jugoslawische Moderne? Beispiel Bogdan Bogdanović - održanoj povodom objavljivanja knjige “Bogdan Bogdanović” Biblioteka Beograd, Volfganga Talera - Wolfgang Thaler - u Centru za arhitekturu u Beču - Architekturzentrum Wien - 19. februara 2020.): “Kako onda, tako i danas, nema stilske fioke za njegovo delo. (...) Bogdanović nije bio stilski predstavnik moderne (moderna je, valja naglasiti, ipak nešto više od stila - op.a.), s njom je samo delio svoj životni vek. Ne samo to, on nije bio ni graditelj u užem smislu (! - op.a.). Nije gradio kuće i stambene zgrade, prvo što ljudi obično pomisle kad padne reč arhitekta. Ali sve ono što nije bio, radilo je u korist slave i mita graditelja Bogdana Bogdanovića. Bio je poslednji memorijalista Evrope, podizao je spomenike koji se kvalifikuju za “lend-art”, neprevodljivu kategoriju moderne umetnosti, bukvalno “umetnost zemljanih radova”, prozaično pejzažna arhitektura, pompeznije umetnost planete Zemlje”.
Da je mene zapalo da kažem negdje dvije-tri o Bogdanu Bogdanoviću - rekao bih da Bogdanović jeste bio modernist - jer ako nije modernist, onda je (valjda) tradicionalist - a tradicionalist sigurno nije bio. Bogdanović je bio antimodernist u jednakoj mjeri u kojoj je bio “anti” svemu što je isključivalo i svemu što je ograničavalo direktni graditeljski doticaj sa primalnim, primordijarnim, transcendentnim...
“Hoteći da pobegnem od jednog meni stranog, otuđenog sveta moderne arhitekture”, piše Bogdanović davne 1972. godine o svom dotadašnjem radu, “zašao sam igrom slučaja u jednu posebnu oblast arhitekture u kojoj nema ni modernog ni nemodernog, u kojoj postoji samo večito”.
Dakle, nije pametno gurati djelo Bogdana Bogdanovića - a pogotovo njegov lik - u standardne dihotomije (tipa: moderno - antimoderno/tradicionalno, ili moderno - postmoderno), jer je Ukleti neimar bio toliko svoj - i samo svoj - da bi svaki put kada bi se našao na raskrsnici - lijevo ili desno, ovamo ili onamo - jednostavno produžio pravo - svojim putem.
***
I taman što sam izmudrovao - na svoju ruku, je li - otkrih razgovor koji je Stevan Stanić vodio sa Bogdanom Bogdanovićem (NIN, Beograd, 27. mart 1983.). Iz tog razgovora prenosim momenat koji se odnosi upravo na tradiciju.
“Zašto tako izričito smatrate”, pita Stanić, “da je višestrukost tradicija izuzetno bogatstvo? Ideja mi je bliska ali je nikada još do sada nisam čuo tako odsečno izrečenu”.
Bogdanović odgovara: “Prosto zato što nas čitava istorija ljudske kulture uči da tradicije jedna drugu bogate i da nema nezavisne tradicije. Navešću samo jedan primer: naš srpski spomenik krajputaš nedvosmisleno je izveden iz turskog nišana; turski odnosno islamsko-arapski grobni beleg izveden je nešto posrednije iz jevrejskog detila... junaci su se, dakle, junački tamanili, ali na planu univerzalnog jezika simbola odavali su sebi poštu na istovetan, bezmalo bratski način... Još jednom hoću da naglasim da autohtonih tradicija nema, prema tome, trebalo bi razvijati ne samo ljubav prema sopstvenoj tradiciji, već prema tradicijama uopšte. Razvijati upravo tako da bi se od malih nogu imalo sluha za višestruka pretapanja i za mogućnosti praćenja opšteljudskih ideja koje se u velikoj slikovnici ljudskih tradicija dragoceno kriju.”
Dakle, oprezno sa bilo kakvim ad hoc zaključcima vezano za lik i djelo Bogdana Bogdanovića - jer će se uvijek ispostaviti, na kraju, da je on već rekao, ili napisao, to što ste vi upravo rekli o njemu - samo neuporedivo šire - smislenije, sadržajnije, višeznačnije.
Da li je Bogdan Bogdanović bio modernist? U suštini, banalno pitanje - koje ne zaslužuje odgovor.
***
OK, ranije nijesam ozbiljnije zalazio u opus Bogdana Bogdanovića - sve dok u “Ukletom neimaru” (Feral Tribune, 2001.) nijesam naletio na zapis o tome kako je autor doživio otvaranja spomenika u Jasenovcu, davne 1966. godine, 4. jula, na Dan borca. Zapis je naslovljen “Put niz reku”.
“Najzad, došao je dan otvaranja”, piše Bogdanović. “Govornica je iz nekih razloga bila gotovo čitav kilometar udaljena od betonskog cveta. Prigodan, ali nedokrajčen govor izgovorio je ugledan prvoborac, Srbin iz Hrvatske, ličnost ne naročito visoko rangirana u ondašnjoj hijerarhiji. Tito se nije pojavio. Verovatno je sa svojom sposobnošću da predviđa nezgodne sticaje, mogao živo zamisliti šta se sve može dogoditi. A dogodilo se sledeće: governi je, po ustaljenom običaju, bio preopširan, dalo se zaključiti, po disanju mase, da ga niko i ne sluša. Otpočelo je komešanje. Prisutni, u najvećem broju žene u crnini i sa crnim maramama, probili su kordon i preko praznog polja stuštili se ka spomeniku. Više desetina, možda i stotinu hiljada ljudi trčalo je preko polja izbezumljeno grcajući; saplitalo se, posrtalo, padalo. Prodoran, užasan krik, pa produženo potmulo ridanje koje je trajalo najmanje sedam-osam minuta, sve dok masa nije pristigla do samog podnožja spomenika i opkolila ga. Prizor je bio nezemaljski i podsećao je na Sudnji dan. Neobično je što ga docnije nisam nijednom video ni na filmu, ni na televiziji. Možda je neko kamermane upozorio da ne snimaju, a možda su se, ne očekujući išta slično, i sami našli u gužvi. Nesrećni governi, već uveliko iza leđa mase, još je nešto mumlao, pa je zatim i sam potrčao za ostalima.
Spomenik je dakle bio otvoren. Međutim, pravi čin otvaranja bio se već dogodio istog jutra, tako reći u praskozorje. Došli su radnici i pružili mi ljudsku lobanju. Neočekivano je iskrsla iz zemlje i našla se pod grabuljama. Ćuteći smo je odneli na obalu reke, sišli smo u obalsko blato, tiho je spustili u vodu. Dok je tonula, rukavac matice je povukao ka sredini reke. Otišla je istim onim putem kojim su otputovali i mnogi drugi jasenovački mučenici”.
***
Djelić atmosfere sa otvaranja jasenovačkog “Kamenog cvijeta”, uspio je da zabilježi Bogdan Žižić u svom dokumentarnom filmu “Jasenovac”. Film je dostupan na adresi youtube.com - i to u dobroj rezoluciji.
( Borislav Vukićević )