INTERVJU Robert Pešut: Ono što napraviš mora da budi emociju

Robert Pešut, poznat kao Manjifiko, je slovenački muzičar čija je karijera počela u grupi U’redu, s kojom je snimio svoj prvi album “Goli” (1990). Kasnije je nastavio kao solista i za 12 godina snimio šest albuma. Mnoge njegove pjesme su postale slovenački hitovi, kao na primjer “Silvija” (EMA 1998), “Kdo je čefur”, “24.000 poljubov”, a hit “Hir aj kam hir aj go” donio mu je popularnost širom regiona, ali i u Italiji, gdje je ovaj singl kupljen od strane kompanije Soni Rekords. Manjifiko je takođe autor pobjedničke pjesme za EMA 2002. (slovenačka pjesma za Evroviziju) “Lahko ti podarim samo ljubezen” koju je pjevala transvestitska grupa “Sestre”.

Manjifiko se pojavio i u filmovima: “Stereotip”, “Kajmak i marmelada”, “Poker”, “Porno film” i kao muzičar u srpskom filmu “Montevideo, Bog te video!”. Komponovao je muziku za film i pozorište, a posljednja u nizu je muzika za predstavu “Radovan III”, koprodukciju JU Grad teatra i Narodnog pozorišta Sombor, reditelja Vita Taufera, čija je premijera zakazana za 15. avgust na sceni između crkava u budvanskom Starom gradu.

O karijeri, ali i ovom projektu za “Vijesti” priča Manjifiko...

Kazali ste da ste potpuno slučajno “upali” u primijenjenu muziku. Kako je tačno tekao taj proces?

Kada kažem slučajno - to znači da nisam planirao, zato ti se onda stvari ne čine slučajnim. Angažovali su me ljudi iz filmske industrije, prvi put u Sloveniji devedesetih godina, ali sam ja to vidio kao neku vrstu svog muzičkog ekscesa koji se jednostavno tako desio. Nisam nikada razmišljao da bih se mogao baviti primijenjenom muzikom. Nisam kod sebe našao tu strast ili da uopšte imam toliko muzičke spoznaje da bih mogao zadovoljiti nečije želje. Činilo mi se da mogu da zadovoljim svoje želje, ali za nečije druge nisam siguran. Uglavnom, tako je ispalo da me na kraju Bjela (Dragan Bjelogrlić) zvao za film i onda sam to vidio kao neki eksces. Međutim, on se produžio, pa sad radim i za filmove i za pozorišta i konstatujem da mi se to često i dopada.

Album “Kafana Ljubljana” je specijalno izdanje s pet pjesama rađenih za potrebe pozorišne predstave Edip JDP-a. Šta je bio najveći izazov u stvaranju muzike za pozorišnu predstavu?

Najveći izazov mi je bila sama ideja da reditelj postavi klasičnu grčku tragediju u ambijent kafane, da na taj način dočara neko moderno doba. I kakva je sad tu muzika? Naravno da je neka kafanska, ali kakva je to kafanska muzika za Edipa? Onda sam razmišljao da su te grčke tragedije pune nekog plemenitog patosa. Jako su emocionalne u smislu tragedije i to je nešto što i kafanski tekstovi imaju u sebi. E sada taj muzički dio, ja volim da se igram s narodnjacima i volim da slažem te narodne motive na neki svoj način. Taj muzički dio me zbog toga najviše zabavljao, ali me malo i plašio da ga ne use*em, u smislu da sam malo zapitkivao reditelja da li on misli da je u redu da mi Beograđnima prodajemo kafanu. Ipak, ta sumnja se rastopila odmah nakon prvih nekoliko proba, ukapirali smo da se svima dopada i da dobro stoji u toj predstavi, te da je muzika taman.

Komponovali ste muziku za predstavu “Radovan III” čiju premijeru nestrpljivo iščekujemo, a za nju ste kazali da je “nitro folk”. Šta to tačno znači? Šta možemo da očekujemo na premijeri u Budvi?

Nazvao sam je “nitro folk” zato što nisam znao da definišem to što smo napravili i onda mi se učinilo na momenat da smo blizu neke turbo folk logike, ali nije ni to pa sam ga nazvao “nitro folk” čisto iz neke naše zabave pošto je ta muzika šarena. To nije oznaka za svu muziku nego za jedan dio, dvije ili tri stvari zvuče, pa mi se dopalo i zato sam to rekao.

Šta Vam je najzanimljivije u predstavi, ali i u tekstu “Radovan III”?

Ta predstava je bila najviše eksploatisana i to u zahvaljujući pokojnom Zoranu Radmiloviću, a svi pozorišni reditelji imaju blagi otklon od te predstave pošto je on toliko bio upečatljiv. I sada se postavlja pitanje kako napraviti nešto, a da ljudima tu ne fali Zoran. Onda mi se dopala ideja tu, ta predstava je baš po tekstu koji slijedi tu originalnu dramaturgiju i taj glavni lik je postao dio predstave, nije on cijela predstava. Upravo onako kako je i pisan. Mislim da je ta logika najbolje što je reditelj mogao da napravi, a mi smo muzikom probali da slijedimo taj haos koji je unutar te predstave.

Koliko znate o samom festivalu Grad teatar na kom će se održati i premijera predstave?

Nisam odavno bio u Budvi, a svega sam dva puta bio. Na festivalu nisam nikada bio, samo znam koliko sam čuo i čitao o njemu tako da teško mogu da kažem šta mi se čini.

Kakve uspomene vas vezuju za Budvu tokom ta dva boravka?

Boravio sam u Budvi kada smo bili na maturskom izletu. Teško bih vam mogao reći nešto o tome osim da je bilo jako intenzivno i da smo bili jako mladi. I godine koje su prošle i sam intenzitet mi ne dozvoljava da mi je sjećanje u punoj mjeri. Poslije sam bio još jednom, s Rambom (Amadeusom), popili smo piće onako usput.

Zajedno s Aleksandrom Pešutom komponovali ste muziku za filmove “Vera”, “Montevideo”, “Lančana reakcija”. Koja je razlika između rada na muzici za predstavu od one koja se stvara za film?

Razlika je u reditelju. Film ima neku svoju logiku, možda je malo kompleksniji od pozorišnih predstava i zahtijeva možda kvantitativno više nota da proizvedem. Sve u svemu, to je jako slično. Prvo moraš da zadovoljiš sadržaj koji ti je postavljen na sto i da razumiješ šta reditelj želi. Ako uz to uspiješ i da malo ubiješ svoju sujetu, onda si na dobrom putu.

Kako objašnjavate to što je Vaša muzika koja nije namjenski rađena za film ipak završila na filmskom platnu?

Da, puno moje muzike je završilo na filmskom platnu i u reklamnim spotovima. Jednostavno i očigledno moja muzika ima to nešto unutra da se ljudima dopada. Kada staviš moju muziku na sliku, odmah se dobije neka dimenzija koja, često to vidim, radi na filmu. Zato pretpostavljam da je zbog toga jer je muzika bila i u filmovima gdje ljudi nemaju pojma ko sam, samo znaju muziku, riječ je o nekim stranim produkcijama. Ne znam čime sam to zaslužio, možda je to zbog toga što i ja kada radim uđem u neki film, ja nešto zamišljam u svojoj glavi, neku situaciju poput filmske mogao bih da kažem. Ja ne snimam film, radim muziku, ali često vizuelno razmišljam o muzici.

Šta je danas osnovno obrazovanje u muzici, ako su za Vas to bili šlageri?

Muzičko obrazovanje je isto kao i u svim panogama. Imaš klasično obrazovanje koje je super. Ja to nemam. Nisam uspio da završim, a nisam doduše ni krenuo da završavam nego sam onako usput dok sam radio, kroz karijeru, usavršavao i svoje znanje muzičko. Kad bih bio mlađi, mislim da bih, žao mi je što nemam tu klasičnu spremu, što ne znam note, ne znam da ih pišem. Ja sam kao pisac koji ne umije da čita i ne umije da piše, umije samo da priča priče, a onda voli i da napiše to. S druge strane to me čini na neki način drugačijim od ostalih. Svaka falinka koju čovjek ima, može da se iskoristi za nešto kreativno, kao i neznanje nečega kao što je slučaj s mojim nepoznavanjem klasične muzike. To se ne mijenja, danas imamo veću pomoć s tehnologijom, ali komponovanje je opet ostalo isto. Opet moraš da komponuješ bez obzira što imaš snimljen bubanj i gitare. Pa šta? Imaš odličan san, moraš da komponuješ, opet je isto. Mora na kraju da budi neku emociju ono što si napravio.

Vaš posljednji singl i muzički video “Na obali” objavljen je na jako neobičan način. Pjesma se ponavlja devedeset pet puta u videu koji traje šest sati. Možete li nam otkriti kako je došlo do toga i zbog čega?

Pa eto, razlog je to što je ljeto i ja bih volio da se uspori vrijeme. Ljudi nemaju vremena da odgledaju nešto što je dugačko 12 sekundi, a kamoli nešto što traje šest sati. To je apsurdno i potpuno bezveze, ali mi se dopala ta apsurdnost. Probam nekako da namamim ljude da uzmu za sebe vrijeme, bez obzira je li to šest sati slušanja ove muzike. Sam poziv na šestosatno gledanje i slušanje bilo čega je, u današnje vrijeme u kom funkcionišemo na 12 sekundi, veliki izazov.

Koja fina muzika svira na obali?

Nemam pojma, ja volim kad se nešto rimuje i često nema neko dublje značenje. Često nisam ništa dublje mislio, samo mi lijepo zvuči.

Na jesen ste najavili turneju “Poletna romansa” i izrazili želju da priredite veliki koncert u Beogradu. Da li je sve dogovoreno? Kakva su očekivanja od turneje, možemo li Vas očekivati i u Crnoj Gori?

Ono što sam mislio da ćemo raditi se odužilo zbog filmova na kojima sam radio i sad završavamo s Bjelom taj zadnji film. Sve to što sam najavio će biti, ali sljedeće godine.

Najveći izazov mi je bila sama ideja da reditelj postavi klasičnu grčku tragediju u ambijent kafane, da na taj način dočara neko moderno doba. I kakva je sad tu muzika? Naravno da je neka kafanska, ali kakva je to kafanska muzika za Edipa? Onda sam razmišljao da su te grčke tragedije pune nekog plemenitog patosa. Jako su emocionalne u smislu tragedije i to je nešto što i kafanski tekstovi imaju u sebi

Film ima neku svoju logiku, možda je malo kompleksniji od pozorišnih predstava i zahtijeva možda kvantitativno više nota da proizvedem. Sve u svemu, to je jako slično. Prvo moraš da zadovoljiš sadržaj koji ti je postavljen na sto i da razumiješ šta reditelj želi. Ako uz to uspiješ i da malo ubiješ svoju sujetu, onda si na dobrom putu

( Vuk Lajović )