Moj mali rat (i tvoj i naš i njihov)

Rođen sam 20. jula 1944, usred ogromnog globalnog sukoba poznatog pod imenom Drugi svetski rat. Iako se on završio bombardovanjem Hirošime i Nagasakija u avgustu 1945, pre nego što sam naučio da kažem “mama” ili “tata”, na neki način sam odrastao u ratu.

Živim u Njujorku i ni tada niti ikad kasnije nisam bio blizu rata. Moj tata je, međutim, postao dobrovoljac u Ratnom vazduhoplovstvu Sjedinjenih Država kad je imao 35 godina, 8. decembra 1941, dan posle japanskog napada na Perl Harbur. Borio se u Burmi, bolno ćutao o svojim ratnim iskustvima i umro na Dan Perl Harbura 1983. godine. Bio je operativni oficir Prve vazdušne grupe komandosa i njegov rat je, na neki neobičan način, došao kući zajedno s njim.

Kao i mnogi drugi veterani tada i sada, nije hteo da govori sinu o onom što je proživeo, mada je u vreme mog detinjstva voleo da mu se prijatelji obraćaju s “majore”, što je bio njegov čin po izlasku iz vojske. Rat je obično dolazio u našu kuću u obliku gneva – zato što je moja majka kupovala u obližnjoj bakalnici, čiji su vlasnici, tvrdio je on, bili “ratni profiteri” dok je on bio na drugoj strani okeana ili zato što je moj prvi automobil, koji sam delio s jednim prijateljem, bio polovni folksvagen (dakle, nemački) ili što je moja majka iz radoznalosti poželela da ode – bože sačuvaj! – u japanski restoran.

Neobično je bilo to što mi je tih istih godina nakratko dozvolio – o razlozima nikad nismo razgovarali – da se neko vreme dopisujem s jednim japanskim vršnjakom. Mada s ocem nisam razgovarao o pismima koje sam sam razmenio s tim dečakom, zajedno smo skidali marke s koverata i lepili ih u naš filatelistički album.

O očevim ratnim doživljajima saznavao sam iz dva izvora. U ormaru gostinske sobe u našem stanu čuvao je staru zelenu torbu i povremeno po njoj preturao. Bila je puna-puncata: od dokumenata Vazdušne jedinice do pribora za jelo, a tu su se nalazili – što tada nisam znao – i njegov pištolj i meci iz rata. (Četvrt veka kasnije, posle njegove smrti, predao sam ih policiji.)

Mada nije govorio o svom ratnom iskustvu, ja sam u njemu živeo na vrlo specifičan način (ili mi se tada tako činilo). Redovno me je vodio u bioskop, gde sam gledao bezbroj verzija rata u američkom stilu, od sukoba s Indijancima do Drugog svetskog rata. Kad je gledao filmove o ratu u kom je učestvovao (ili, u mom detinjstvu, televizijske reprize Pobede na moru), ćutao je, što je samo potvrđivalo moje uverenje da je njegovo iskustvo bilo veličanstveno jer su marinci uvek ostajali živi do kraja filma dok su Japanci masovno ginuli. On to nikad nije komentarisao.

Počev od ratova s Indijancima, kao što sam davno napisao u knjizi Kraj pobedničke kulture (The End of Victory Culture), rat je uvek bio priča o njihovom divljaštvu i našoj dobroti, i na kraju bi očekivano usledio “spektakularan pokolj”; mi smo napredovali, a “oni” su padali kao klasje. Iz položaja kamere priticalo je zadovoljstvo u posmatranju ubijanja stotina hiljada nebelaca u sceni koja bi obično prethodila pozitivnom razrešenju odnosa među belcima. Bio je to način da se divlja priroda ljudskih užasa pripitomi i pretoči u slavljeničku priču o napretku koji se ostvaruje razaranjem. Kasnije nije bilo tako jednostavno slikati pobedničku kulturu, jer se Drugi svetski rat završio atomskim razaranjem dva japanska grada; uz to, 50-ih i 60-ih godina prošlog veka pojavila se svest o tome da je budući globalni Armagedon sve verovatniji.

Ako je rat bio pakao, u mom bioskopskom detinjstvu, ubijanje njih – Indijanaca s američkog zapada ili Japanaca u Drugom svetskom ratu – to nije bilo.

Dakle, da, rastao sam i sazrevao u kulturi pobede, koju sam dočaravao igrajući se na podu u svojoj sobi. Pedesetih godina dečaci (i neke devojčice) provodili su sate uživljavajući se u priče o američkom trijumfu u borbi pomoću generičkih figura boraca: grupe kauboja koji će pobediti Indijance i osvojiti zapad i pune kese maslinastozelenih marinaca koji će preplaviti plaže Ajvo Džime.

Bila je to krvava priča o ratovanju protiv divljaka, u kojoj je zadovoljstvo dolazilo iz puščane cevi. Širom zemlje, dečacima na podu bilo je prepušteno, bez ikakvih uputstava, da ponovo izmisle američku istoriju. Ko je bio dobar a ko loš, ko je mogao biti ubijen i pod kojim uslovima – to je bio prihvaćeni deo kolektivne kulture detinjstva, koji je crpeo snagu iz poratnog Holivuda.

Šta bi mislio moj tata?

Danas, više od 60 godina kasnije, pošto sam dugo pisao o ratu iako nikad nisam bio u njemu, evo šta mi se čini neobično i sablasno: od 1945. godine zemlja s najvećom vojskom na planeti, čiji je vojni budžet veći od zbira sledećih 9 zemalja na spisku, nije nikad – ponavljam: nikad – dobila nijedan važniji rat (iako je učestvovala u previše pokolja). Još neobičnije, iz perspektive naučene lekcije u svetu kulture odraslih, svaki izgubljeni rat je na kraju navodio ovu zemlju da investira još više novca poreskih obveznika u jačanje te iste vojske. Kad bismo tražili formulu za katastrofu koja bi mogla dovesti ovu zemlju do pucanja po šavovima, teško bismo mogli zamisliti bolju. Priznajem da se i danas, dugo posle smrti mog oca, još ponekad zapitam šta bi on o svemu tome mislio. Evo u čemu je stvar: američko ratno iskustvo posle 1945. trebalo je da pruži očiglednu pouku – kako nama tako i drugim velikim silama na planeti – o vrednosti džinovske vojske i ratovima koji uz nju idu.

Razmislimo o tome na tren iz istorijskog ugla. Posle globalne pobede u ratu završenom 1945, čiji su kraj zloslutno označile dve atomske bombe ubivši oko 200.000 ljudi, već 1950. usledio je Korejski rat. Statistika smrti i uništavanja u tom sukobu bila je, u najmanju ruku, šokantna. U spektakularnom pokolju učestvovale su, na jednoj strani, vojske Severne Koreje i njene saveznice Kine, koja je malo pre toga postala komunistička, a na drugoj Južne Koreje i njenog saveznika Sjedinjenih Država. Pogledajmo brojeve: korejska populacija od 30 miliona je desetkovana; poginulo je oko 3 miliona Korejaca, kao i oko 180.000 Kineza i 36.000 Amerikanaca. Žestoko bombardovani gradovi Severa ostali su u ruševinama, a razaranje poluostrva bilo je gotovo nezamislivo. To je doslovno bio prizor uništenja, a ipak, mada smo mi bili najbolje naoružan učesnik u sukobu, s najvećim vojnim budžetom na planeti, rat se završio povlačenjem, primirjem iz 1953. koje nikad – do danas! – nije preraslo u sporazum o miru.

Otad je prošlo nešto više od 10 godina do najveće katastrofe ove zemlje u 20. veku, rata u Vijetnamu – prvog američkog rata kom sam se suprotstavljao. I u njemu su američko ratno vazduhoplovstvo i vojska u celini bili nezamislivo razorni; poginulo je najmanje dva miliona vijetnamskih civila i više od milion boraca, a Amerika je izgubila 58.000 ljudi.

Godine 1975, čim su se američke trupe povukle, pao je južni režim koji smo podržavali i zemlju su preuzeli vojska Severnog Vijetnama i njeni saveznici u Južnom. Krajnje porazan ishod za najveću vojnu silu na planeti.

Uspon Pentagona na posrnuloj planeti

U međuvremenu, druga supersila Hladnog rata, Sovjetski Savez – ovo verovatno zvuči poznato svakom Amerikancu u 2023. godini – poslala je svoju ogromnu vojsku, Crvenu armiju… da, u Avganistan, 1979. godine. Tu se gotovo 10 godina borila protiv snaga avganistanske gerile, koje su podržavale i dobrim delom finansirale CIA i Saudijska Arabija (kao i Saudijac Osama bin Laden i mala grupa koju je on kasnije uveo u rat, zvana – da, i tada! – Al Kaida). Godine 1989. Crvena armija je othramala iz te zemlje, ostavivši za sobom verovatno 2 miliona mrtvih Avganistanaca i 15.000 svojih vojnika. Nedugo potom, Sovjetski Savez se raspao i Sjedinjene Države su postale jedina “velika sila” na planeti Zemlji.

Odgovor Vašingtona bio je sve samo ne “mirovna dividenda”. Finansiranje Pentagona se u tim godinama neznatno smanjilo. Američka vojska uspela je da zauzme malo karipsko ostrvo Grenadu 1983, a 1991, uz veliki publicitet, ali u relativno malom, jednostranom sukobu, isterala je trupe iračkog vladara Sadama Huseina iz Kuvajta. Ta operacija će kasnije dobiti ime Prvi zalivski rat. Ona je najavila pakao na Zemlji koji će doći u ovom veku.

U međuvremenu, Sjedinjene Države su, naravno, postale jedina vojna sila na planeti pošto su postavile najmanje 750 vojnih baza na svim kontinentima osim Antarktika. Onda su u ovom veku, ubrzo posle terorističkih napada od 11. septembra, predsednik Džordž Buš i njegovi najviši saradnici, nesposobni da naprave poređenje između davno nestalog Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država, poslali američku vojsku u – tako je! – Avganistan da bi zbacili tamošnju talibansku vlast. Usledili su razorna okupacija i rat, produženi spektakl pokolja koji se završio tek posle 20 godina krvoprolića i ogromnih troškova, kad je predsednik Bajden povukao poslednje američke trupe usred haotičnog razaranja i haosa ostavivši – baš tako! – Talibane da vladaju razorenom zemljom.

Godine 2003, kad je Bušova administracija preduzela invaziju Iraka (pod lažnim izgovorom da Sadam Husein razvija oružje za masovno uništenje i da je nekako povezan sa Osamom bin Ladenom), počeo je Drugi zalivski rat. I to će, naravno, biti katastrofa i ostaviće za sobom nekoliko stotina hiljada mrtvih Iračana i (kao i u Avganistanu) hiljade mrtvih Amerikanaca. I taj pokolj će se otezati godinama, ali i ovog puta će Amerika iz njega izvući vrlo malo pouka.

Da ne zaboravimo “rat protiv terorizma” u širem smislu, koji je zapravo doprineo širenju terorizma na velikom delu planete. Nik Ters je nedavno pokazao kako stoje stvari pomoću samo jednog statističkog podatka: početkom ovog veka, u godinama kad su Sjedinjene Države započele protivterorističke aktivnosti u Zapadnoj Africi, broj terorističkih incidenata porastao je za 30.000%.

Odgovor na to dobro vam je poznat. Iz godine u godinu budžet Pentagona je rastao i sad se približava svoti od bilion dolara. Kad se svedu računi, jedini uspeh vojske Sjedinjenih Država od 1945. do danas je to što je postala najcenjenija i najbolje finansirana institucija u ovoj zemlji. Nažalost, tokom tih godina američki ratovi su, na zaista čudan način, došli kući (baš kao nekad u Sovjetskom Savezu) zahvaljujući proliferaciji vojnih pušaka, koje sad poseduje svaki 20. Amerikanac, i drugog oružja (kao i masovnih ubistava koja to prate). A ostaje i uznemirujuća mogućnost neke verzije novog građanskog rata i svih njegovih trampovskih implikacija koje se razvijaju u ovoj zemlji. Sumnjam da bi Donald Tramp ikad postao predsednik da nije bilo katastrofalnih američkih ratova u ovom veku. O njemu se može misliti kao o “neželjenom dejstvu” rata protiv terorizma.

Možda nikad nije postojala čudnija priča o velikoj sili koja naizgled nema takmaca na planeti Zemlji, a koja se urušava na takav način.

Poslednje reči

Danas u Ukrajini vidimo primer vojske uverene u sopstvenu nepobedivost, raskošno finansirane posle raspada Sovjetskog Saveza – govorim, naravno, o ruskoj vojsci – koja u bici protiv slabijih snaga ostvaruje katastrofalan rezultat. Prisetimo se da je i Vladimir Putin, kao i njegovi američki pandani, mogao da izvuče pouku iz pogubnog iskustva Crvene armija u Avganistanu u prošlom veku. Ali nije to uradio.

Postoji, naravno i opštija pouka – ne samo da nema slave u ratovima 21. veka već da velike sile danas, za razliku od onih u nekim prethodnim epohama, verovatno neće ostvariti uspeh šta god se događalo na ratištima.

Nadajmo se da Kina, velika sila u usponu, pažljivo hvata beleške mada redovno organizuje preteće vojne vežbe oko Tajvana, dok Bajdenova administracija nastavlja zloslutno jačanje američkog vojnog prisustva u tom regionu. Ako kineski lideri zaista žele da budu uspešni u ovom veku, moraju da izbegavaju i američku i rusku verziju ratovanja u nedavnoj prošlosti. (A bilo bi lepo da tako rade i borci Hladnog rata u Vašingtonu jer bismo inače mogli završiti u paklenom konfliktu između dve nuklearne sile.) Prekasno je da upitam svog oca šta mu je zaista značilo njegovo ratovanje, ali bar kad su posredi “velike” sile i današnji rat, reklo bi se da je jedna lekcija dovoljno jasna: u njima nema ničeg velikog osim moći da unište ne samo neprijatelja već i same sebe.

Ne mogu da se ne pitam šta bi moj otac mislio kad bi sad mogao da pogleda naš sve poremećeniji svet. Da li bi konačno imao nešto da mi kaže o ratu?

OpEd News, 24.04.2023.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 08.08.2023.

( Tom Engelhardt )