Uspon natalizma

„Ja sam svoje obavio jer imam šestoro dece. Sad vi odradite svoje“, zatražio je torijevac Džejkob Ris-Mog od gledalaca kanala GB News. Ne tako davno, političari su paničili zbog prenaseljenosti. Sada se brinu da na svetu ima - ili će biti - premalo ljudi. „Postoji jedan kritičan rezultat gde je liberalni individualizam potpuno podbacio, a to su bebe“, rekla je jedna od torijevskih zvezda u usponu, poslanica Mirijam Kejts, na majskoj konferenciji Konzervativne partije.

Uspon natalizma izazvan je padom nataliteta širom sveta. Prema jednoj studiji, žene su 1950. u proseku rađale 4,7 dece tokom svog života. Do 2017. prosek je pao na 2,4, a predviđa se da će do 2100. pasti ispod 1,7. Engleska i Vels su već blizu tog nivoa, budući da je stopa nataliteta sa 2,9 u 1964. pala na 1,61 u 2021. godini što, po mišljenju Kejts, označava „kolaps stanovništva“.

Kao rešenje, mnoge zemlje aktivno sprovode politike za povećanje broja rođene dece, mada je efikasnost tih programa diskutabilna. U Japanu i Južnoj Koreji opadajući trend nije zaustavljen ni posle više decenija takvih politika.

U Evropi, juriš za povećanje porodice predvode desničarski populisti, posebno u Mađarskoj, Poljskoj i Italiji. Njihove politike uživaju široko priznanje konzervativaca i u drugim zemljama.

Međutim, desničarski natalizam sadrži i jedan paradoks. Studije su pokazale da najveći i najdugotrajniji pozitivan uticaj na rast nataliteta ima širi pristup kvalitetnim, izdašno finansiranim javnim uslugama za brigu o deci, kao i povećano plaćeno roditeljsko odsustvo, dok poreske reforme i gotovinske isplate u najboljem slučaju daju slabe i privremene rezultate.

Uprkos tome, konzervativni natalisti insistiraju na svom pristupu. U Britaniji se poslednjih godina sprovodi pogubna politika ukidanja socijalne pomoći posle drugog deteta, kojom se ljudi praktično kažnjavaju ako imaju više dece, a veće porodice guraju u siromaštvo.

Logično bi bilo očekivati da se samoproglašeni natalisti suprotstave politici koja kažnjava ljude sa većim porodicama. Upravo je suprotno. Kejts i Ris-Mog podržavaju ovo ograničenje. Kejts se takođe protivi planovima vlade da proširi pravo na besplatnu brigu o deci i traži da se umesto toga sprovede poreska reforma kojom bi se majke ubedile da ostanu kod kuće. Desničarski natalisti možda priželjkuju da ljudi imaju više beba - ali samo poželjna vrsta ljudi i samo unutar poželjne porodične strukture. Njihov politički program oslanja se na strah od imigracije i demografskih promena s jedne strane, i strah od sloma tradicionalnih rodnih uloga s druge. Sve to u svojoj politici ujedinjuje omiljeni natalista zapadnih konzervativaca - mađarski premijer Viktor Orban.

U svom obraćanju naciji 2019. Orban je najavio niz natalističkih mera, uključujući ukidanje poreza na dohodak za žene koje odgajaju najmanje četvoro dece. Odbacujući ideju da je imigracija rešenje za opadanje broja rođenih u Evropi, Orban insistira na tome da su „nam potrebna mađarska deca… Migracija je za nas predaja“.

„Ako će u budućnosti Evropu naseljavati ljudi koji nisu Evropljani“, rekao je Orban na samitu o demografiji u Budimpešti kasnije te godine, „onda praktično pristajemo na zamenu stanovništva: proces u kojem se evropsko stanovništvo zamenjuje nekim drugim“. Bila je to providna aluzija na teoriju o velikoj zameni - uverenje ekstremne desnice da levičarske elite zamenjuju autohtone Evropljane imigrantima. Imigracija je, insistirao je Orban na narednom samitu o demografiji, pitanje identiteta. Za njega su samo beli hrišćani prihvatljivi migranti dok su svi drugi, a naročito muslimani, osvajači.

Povezivanje proizvodnje beba sa zaštitom rasnog identiteta i zapadne civilizacije ima dugu istoriju. Krajem 19. veka, budući predsednik SAD Teodor Ruzvelt je tvrdio da se „nadmetanje rasa“ svodi na „rat kolevki“. Ta ideja je postala ključni motiv u savremenim krugovima krajnje desnice. „Kolevka je“, tvrdi Adrijano Šjanka, vodeći član neofašističke organizacije CasaPound, „najmoćnije oružje“; kada su „kolevke prazne, civilizacija umire“.

Civilizaciju sa kolevkom ne povezuje samo ekstremna desnica. Orban je postao zvezda mejnstrim konzervativaca, koje privlači njegova demografska vizija zapada. Oni su zabrinuti zbog „opadanja broja belaca“ i proterivanja Evropljana iz njihove domovine i pristalice su teorije velike zamene. Mnogi povezuju brigu zbog pada nataliteta sa strahom da će Evropa izgubiti svoj rasni identitet. „Fertilitet je u Africi i na Bliskom istoku ogroman“, jadala se spisateljica Lajonel Šrajver u polemici protiv antinatalista. Bez drastične promene, tvrdi ona, „nestaće evropski narodi i njihova dijaspora“.

Ako je otpor prema imigraciji jedan pol desničarskog natalizma, drugi je održavanje tradicionalnih rodnih uloga, sa željom da žene budu majke koje ostaju kod kuće. Razvoj javnih usluga za čuvanje dece, tvrdi Kejts, „devalvira ključnu ulogu majčinstva“. Za Kejts, „ne možete biti socijalno liberalni i ekonomski konzervativni“.

U Mađarskoj i Poljskoj, natalističke politike idu zajedno sa restriktivnim politikama o abortusu i kontracepciji. Takođe se uklapaju u otpor prema gej zajednici. „Zapadna levica napada tradicionalni porodični model“, tvrdi Orban, „relativizujući koncept porodice“ i promovišući ideju da su gej parovi podjednako sposobni da deci obezbede dobar porodični život. To je, tvrdi Orban, „LGBTQ propaganda“. Italija se takođe, pod Đorđom Meloni, pridružila napadu na gej zajednicu u ime zaštite tradicionalne porodice.

Postoje dobri razlozi da se proširi pristup javnim uslugama brige o deci i plaćeno roditeljsko odsustvo; ne zato što bi to moglo povećati stopu fertiliteta, već zato što su takve politike dobre za žene, decu i društvo. Treba konkretnije razmišljati o posledicama pada nataliteta i politikama potrebnim da se na to odgovori i priznati da imigracija ne može biti jedino, ali će verovatno biti deo rešenja.

U međuvremenu se briga zbog pada nataliteta koristi za podsticanje neprijateljstva prema imigrantima, radikalizaciju rasprave o pitanjima identiteta i ograničavanje prava žena i homoseksualaca. Ogromne nepravde nam se prodaju u porodičnom pakovanju.

(The Guardian; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)

( Kenan Malik )