INTERVJU Friganović: Mi 30 godina nismo otišli unaprijed, ali smo otišli vjekovima unazad

Više od dvije decenije Nikolina Friganović, rodom iz Banjaluke, marljivo i vješto niže zapažene uloge u teatru, na filmu i televiziji. Čak šest puta proglašena je za najbolju glumicu u matičnom Narodnom pozorištu Republike Srpske, a posljednje takvo priznanje pripalo joj je za sezonu 2020/21.

Odavno je dokazala da je njena ljubav sa teatrom obostrana, a uzvraćene su joj i simpatije prema kameri. Od zapažene uloge Jasmine u filmu “Motel Nana”, gdje je igrala uz Dragana Mićanovića, nastavila je da privlači pažnju rolama Nine u filmu i seriji “Meso”, te Sonje u seriji “Senke nad Balkanom”. Pravi uspon na ekranu počela je nedavno, filmom “Dara iz Jasenovca” i serijama “Kosti”, “Branilac” i “Pevačica”.

Na sceni između crkava u Budvi, a povodom završetka 37. festivala Grad teatar, budvanska publika gledala ju je u ulozi Ruže u predstavi “Urnebesna tragedija”, nastaloj po čuvenom tekstu Dušana Kovačevića, a u režiji Jagoša Markovića. Tim povodom, Friganović govori za Vijesti.

Pisac ovog čuvenog teksta Dušan Kovačević bio je nedavno gost Trga pjesnika u okviru Grad teatra i kazao je da je ovo fantastična predstava sa najljepšom scenografijom koju je vidio. Kako biste Vi opisali ovaj tekst i njegov cjelokupan rad?

Ja sam ovaj tekst, naravno, čitala i ranije, a gledala sam i predstave nastale po njemu u drugim pozorištima. Čak je i naše matično pozorište (Narodno pozorište Republike Srpske) nekada radilo ovu predstavu, ali tada nisam bila u podjeli. Dušanovi tekstovi su generalno svi, a igrala sam u predstavama nastalim po dva teksta, punokrvni tekstovi za glumca. Takođe, jako su nam bliski zato što jednostavno proizilaze iz našeg mentaliteta i Dušan nas vrlo dobro poznaje. Kao što nas je i Nušić vrlo dobro poznavao. Nisam ni znala u kom pravcu će Jagoš Marković ovaj tekst da postavlja i da ga tretira niti sam mogla znati šta je on to novo vidio u ovom tekstu. Obično su ga do sada postavljali na neke drugačije načine, ali on je prosto izvukao jednu temu koja je za nas bila jako bitna i na koju smo se svi, žargonski rečeno, primili ili upecali, a to je ljubav. Ovo je prosto jedna porodična priča o nedostatku ljubavi, o nedostatku konekcija i razgovora, razumijevanja, odgoja, posvećenosti. Mi smo očigledno davno pogubili konce. Mislim da ako nam porodica ne funkcioniše, ništa drugo nam ne može funkcionisati. Upravo ako pojedinac sam ne funkcioniše kao jedinka, ne može funkcionisati dobro ni u porodici, a ako porodica ne funkcioniše to se prosto širi.

Kako Vi gledate na sadašnji trenutak? U kakvim vremenima i društvu živimo?

Ja se trudim da budem pozitivna, da život shvatim, prihvatim i da ga zagrlim. Ali, s druge strane, nije lako zanemariti sve ovo što je oko nas. U nekim trenucima je zaista preteško, nama se dešavaju strašne stvari u porodicama, raznorazne vrste nasilja, femicidi, djeca se ubijaju, kriminal... Svi znamo u čemu živimo, nažalost. Meni bi bilo drago da ova predstava bar malo utiče na pojedinca u smislu da kad pogleda predstavu i dođe kući, da zagrli svog bližnjeg i da mu kaže da ga voli, da prosto porazgovaraju malo.

Kada već govorimo o nemilim događajima, imali ste situaciju da je premijera predstave trebalo da se dogodi par dana nakon pucnjave u OŠ “Vladislav Ribnikar”, a nekako je tema predstave bliska tom događaju. Kako ste to doživjeli?

Neprijatno mi je i ne osjećam se dostojno da pričam uopšte na tu temu. Ja sam takođe roditelj i ti dani su bili vrlo mučni za sve nas. Neke stvari su se toliko poklapale sa onim što mi pričamo u predstavi i bilo je jako teško. Te neke probe su bile teške, ali i divne. Tu se desilo nešto više od pozorišta, u samoj saradnji smo se jako sprijateljili i zbližili, ujedinili se na neki način u tom pozorišnom činu, ali smo se u tom trenutku i ujedinili kao ljudi. Sjećam se ta tri dana, prekinuli smo probe, nismo radili u pozorištu jer je vladao muk i svi smo bili zatečeni, šokirani, uplašeni za našu budućnost i budućnost naše djece. Znate, pozorište ne može mnogo, može malo, ali i to malo nekad može da bude dovoljno.

Zbog čega smatrate da nam je ovaj tekst toliko blizak, a prošlo je više od trideset godina od kada je napisan?

Pa zato što se mi ništa nismo promijenili za tih trideset godina, zato što mi tapkamo u mjestu. Mi smo sve gori i gori, umjesto da se stvari poboljšaju, da se stvari unaprijede i da počnemo normalnije da živimo. Mi nismo trideset godina otišli unaprijed, mi smo otišli vjekovima unazad. Ja sam nekada davno 2001. godine gledala predstavu u Avinjonu na festivalu koju je režirao jedan belgijski reditelj, a koja govori upravo o tome da se ljudi uopšte ne mijenjaju, da smo krvoločni, krvožedni, da ne opraštamo ni sebi ni drugima, da su interesi ispred svega. Poražavajuće je to. Kažem, pozorište nije od vitalnog značaja, ali možemo da pružimo neku vrstu podrške, utjehe, ali i zabave. Možemo i da postavimo neka pitanja o kojima bi ljudi trebalo malo da porazmisle.

Ispostavilo se da nam je pozorište bilo upravo jako važno tokom pandemije koronavirusa, a Vaša koleginica Nela Mihailović je kazala da su pozorišta morala biti otvorena i tokom pandemije, ali i tokom dana žalosti. Dijelite li njeno mišljenje?

Da, pozorišta su veoma bitna. Ja pozorište oduvijek doživljavam kao neko sklonište. Meni je pozorište neka vrsta bijega od stvarnosti jer mi sada raznim putevima informisanja sami sebi stvaramo neku sliku stvarnosti i realnosti. Kada ta slika postane jako mučna, onda se najbolje skloniti i okrenuti se nečemu što je nestvarno i pobjeći negdje gdje možeš da budeš u nekom drugom svijetu. Mislim da je pozorište zaista jedan mali hram koji pruža neku vrstu utjehe i zaštite pa makar na ta dva sata koliko traje predstava.

Kako izgleda pozorište danas? Kojim se temama bavi, šta je aktuelno?

Ja sam za razne vrste pozorišta i sve vrste pozorišta treba da postoje jer svaka roba ima svoju mušteriju, zar ne. Naravno da treba da njegujemo sve, ali moram vam reći da sam ja najviše za klasike. Volim klasike i mislim da oni mogu da se prilagođavaju, adaptiraju, transponuju i da se čitaju na raznorazne načine. To je dobar materijal. Treba naravno voditi računa i o savremenim komadima. Bilo bi divno da naši pisci pišu što više, da se njihovi tekstovi rade što više, da osjetimo neki novi talas.

U kom klasiku biste voljeli da igrate, a niste imali priliku do sada?

Ja nikada nisam imala želje tog tipa, zaista. Ne postoji ta neka lista predstava, uloga ni tekstova koje bih ja voljela da radim odnosno da imam želju da ih radim.

Ali?

Nema ali. Sve kako mi se namještalo u životu, ja sam to tako nekako i igrala. Ono što mi je bilo suđeno i što je došlo do mene, trebalo je da dođe do mene. Sve ono što nije, nije mi ni bilo suđeno i iz nekog razloga mi nije bilo namijenjeno. Ja ne vjerujem u slučajnosti, prosto mislim da sve ima svoje vrijeme kad šta treba da se desi. Evo recimo, ja sam prvi put gledala Jagoševu predstavu kada sam bila studentkinja na Akademiji, to je bilo 1999. godine u Beogradu, “Lukrecija iliti Ždero”. Na Terazijama sam je gledala i bila sam oduševljena predstavom. I poželjela sam da igram u takvoj vrsti predstave i da radim sa takvim rediteljem. I evo toliko godina nakon toga se desilo da sam imala priliku da sarađujem sa Jagošem.

Kakav je reditelj Jagoš Marković?

Divan, čudesan. Ja sam i njemu i kompletnoj ekipi rekla da je on visoko infektivna ličnost, a bilo nam je ludo i zabavno. On mnogo voli glumce i on je jednostavno sve u tom pozorištu. Ljubomir Simović je divno napisao jedan tekst o njemu da je on sve u tom pozorištu i zavjesa i igla i daska i reflektor i glumac i stolnjak i sto i muzika i sve. Ja sam ga tako i doživjela, urnebesno je zabavan i duhovit. Moram da kažem da je ekipa iz Beograda sa kojom smo radili bila sjajna, kao da se znamo godinama i kao da smo drugari sa klase. Tako smo radili i to je bilo jako značajno za sam projekat. Volimo da igramo ovu predstavu, drugačije izgleda kada je igramo u pozorištu, produkciono zaista izgleda drugačije, mnogo je veće i efektnije sve, ali mislim da je na sceni između crkava, na prilagođenoj sceni, bilo dosta dobro. Rekla bih i po reakcijama publike da je zaista bilo dobro.

Koji su Vaši naredni planovi?

Ja sam sada, vjerovali ili ne, na godišnjem odmoru. Tek sada počinje i sad ću da se posvetim porodici i sebi. Igram predstave na redovnom repertoaru. Neka snimanja su najavljena su za proljeće, ali o tom potom.

( Vuk Lajović )