Deficit demokratije u Evropi

Mirni dani avgusta su dobro vreme za razmišljanje o godini koja dolazi. Najveći događaj u mom kalendaru za 2024. su izbori za Evropski parlament. Nažalost, to je događaj koji me više ne inspiriše kao pre pet godina.

Na prethodnim izborima za Evropski parlament kandidovao sam se u Nemačkoj, dok se moj nemački kolega kandidovao u Grčkoj. Kroz naš panevropski pokret DiEM 25 želeli smo da pokažemo da evropska demokratija ne može zaživeti ako ne postane zaista transnacionalna. Ali na izborima 2024. takav gest više ne bi imao ni simbolički značaj.

Umor koji osećam dok razmišljam o evropskim izborima najavljenim za jun sledeće godine nije posledica gubitka interesovanja za evropsku politiku, pa ni poraza koji sam nedavno doživeo na izborima u Grčkoj. Ono što me iscrpljuje je pomisao na to koliko su mali izgledi da ću dočekati rađanje istinske demokratije u Evropi.

Evropski lojalisti će me napasti zbog takve izjave. Kako se usuđujem da tvrdim da u Evropskoj uniji nema demokratije, kada njome upravlja Savet koji čine demokratski izabrani premijeri i predsednici, Komisija koju postavljaju demokratski izabrane vlade evropskih zemalja i najzad Parlament čije poslanike evropski narodi direktno biraju, a koji ima pravo da raspusti Komisiju?

Distinktivna odlika demokratije u društvima duboke nejednakosti jesu institucije izgrađene tako da spreče svođenje svih ljudskih interakcija na odmeravanje odnosa snaga. Da bi se despotizam držao pod kontrolom, diskreciona prava izvršne grane vlasti moraju se ograničiti ovlašćenjima suverenog političkog tela koje raspolaže svim sredstvima potrebnim da taj zadatak obavi.

Države članice Evropske unije osiguravaju takvu moć pripadnicima političkog tela svake evropske zemlje ponaosob. Koliko god da je mogućnost izbora sužena, građani svake zemlje imaju pravo da predstavnike izabranih tela pozivaju na odgovornost za donete odluke (unutar egzogenih ograničenja za datu zemlju). Ali avaj, na nivou Evropske unije to ne postoji.

Po povratku sa sednice Evropskog saveta naši lideri ritualno peru ruke od nepopularnih odluka i prebacuju krivicu na druge članove: “To je najbolje što smo mogli da uradimo”, govore i sležu ramenima. Funkcioneri Evropske unije, savetnici, lobisti, zvaničnici Evropske centralne banke, svi oni to odlično znaju. Navikli su da slušaju predstavnike država članica kako se pravdaju pred svojim parlamentima i ponavljaju da se s odlukama Saveta ne slažu, ali su previše “odgovorni” i posvećeni evropskoj “solidarnosti” da bi im se suprotstavili.

Tu je izvor demokratskog deficita Evropske unije. Ključne politike kojima se većina članova Saveta protivi usvajaju se praktično bez ikakvog otpora. Uz to, političko telo koje bi moglo da sudi o postupcima Saveta, da ga poziva na odgovornost i po potrebi smenjuje kao i svaki drugi organ uprave, u ovom slučaju ne postoji. Čak i kada Savet uspe da postigne neki delimično prihvatljiv dogovor (kao što je bio onaj koji su postigli španski i holandski premijer, Pedro Sánchez i Mark Rutte, o reformi fiskalnog sporazuma za EU), kada se približe državni izbori, koji se nikada ne fokusiraju na odluke donete na nivou EU, takve inicijative se brzo zaboravljaju.

Takođe, formalno pravo Evropskog parlamenta (koji inače nema pravo pokretanja zakonodavnih inicijativa) da raspusti Komisiju in toto korisno je koliko i kupovina nuklearne bombe da bi grčka mornarica odgovorila na pretenzije Turske na neko ostrvce u blizini njene obale.

Sve to nije ništa novo. Ali danas sam umorniji nego obično zbog tri trenda koji su praktično srušili ideju o Evropskoj uniji kao delotvornoj sili koja čini dobro unutar i izvan Evrope.

Za početak, izgubljena je nada da će zajednički dug poslužiti kao hamiltonovsko tutkalo kojim će se evropska konfederacija transformisati u nešto sličnije kompaktnoj demokratskoj federaciji. Da, pandemija je prinudila Nemačku da pristane na emitovanje zajedničkog evropskog duga. Ali, kao što sam već upozoravao, politički uslovi pod kojima su sredstva distribuirana bili su ostvarenje sna svakog evroskeptika. Rezultat? Umesto da označi prvi korak ka budućoj fiskalnoj uniji, evropski fond za oporavak od pandemije NextGenerationEU eliminisao je mogućnost transformacije EU u Hamiltonovom federalističkom duhu.

Drugo, ratom u Ukrajini srušene su aspiracije Evrope da stekne stratešku autonomiju u odnosu na Sjedinjene Države koje, uprkos formalnoj uljudnosti pokazanoj posle Trumpovog poraza 2020, nastavljaju da posmatraju EU kao protivnika koji se mora držati pod kontrolom. Šta god mislili o mogućoj sadržini budućeg mirovnog sporazuma između Ukrajine i Rusije, jasno je da će Evropska unija u tom diplomatskom procesu imati sporednu ulogu.

Treće, Evropska unija se više i ne pretvara da nastupa sa pozicija principijelnog kosmopolitizma. Evropljani su se podsmevali Trumpovim mitinzima na kojima je najavljivao “podizanje zida” na meksičkoj granici, a sada Evropska unija pokazuje da je u podizanju zidova mnogo efikasnija od Trumpa. Na granici Grčke i Turske, u marokanskoj enklavi u Španiji, na istočnim granicama Mađarske i Rumunije, u libijskoj pustinji, a sada i u Tunisu, EU finansira podizanje gnusnih prepreka na kojima Trump može samo da nam zavidi. I niko se ne protivi protivzakonitim postupcima čuvara naših obala koji rade pod zaštitom i u dosluhu s agencijom Frontex, što je doprinelo smrti hiljada ljudi u vodama Mediterana.

Posle evropskih izbora 2019, liberalna štampa je odahnula konstatujući da evropski ultradesničari nisu prošli tako dobro kao što se očekivalo. Ali zaboravili su da za razliku od fašista između dva svetska rata današnjim ultradesničarima pobeda na izborima nije potrebna. Oni jačaju bez obzira na rezultate izbora, jer se sve konvencionalne partije nadmeću ko će ponuditi više ksenofobije, autoritarizma i konačno totalitarizma u njihovim razblaženim i umivenim verzijama. Drugim rečima, autokratski evropski lideri poput mađarskog premijera Viktora Orbána ne moraju više ništa da rade jer njihov šovinistički program osvaja EU i Brisel sam od sebe.

Ovo nisu misli evroskeptika uverenog da evropska demokratija nije moguća zato što ne postoji evropski demos. Ovo je žalopojka evropeiste koji veruje da je evropski demos itekako moguć, ali je Evropska unija odabrala da pođe u suprotnom smeru. Svedoci smo ekonomskog propadanja Evrope praćenog produbljivanjem njenog demokratskog (i etičkog) deficita.Uprkos svim sumnjama, odluka da se ponovo kandidujem na evropskim izborima - ovog puta u Grčkoj na listi MeRA25 - bila je laka, upravo zato što ove sumnje zavređuju da postanu tema izborne kampanje. Da bih pokušao da uverim druge da izborna politika u Evropskoj uniji još uvek zaslužuje naše vreme i energiju, u to prvo moram uveriti sebe.

(The New Statesman, 21.08.2023; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)

( Janis Varufakis )