O solidarnosti

Kada bude birana reč godine, glavni konkurent „poplavi“ - sem „požara“ - biće verovatno „solidarnost“. Dok kod poplave i požara nemamo nikakvih sumnji što se tiče značenja, oko solidarnosti se očigledno pojavljuje potpuni raskol u tumačenju. Poplave u Sloveniji, koje su zahvatile dve trećine zemljišta i izazvale štetu u milijardama, mogu poslužiti kao primer. Premijer Golob je na nedavnom međunarodnom susretu na Bledu jasno dao na znanje da sem popularnog značenja, koje uključuje pomoć, saradnju - dakle i neke emocije, postoje i zapletenija značenja pojma. Sa druge strane, desnica je, na čelu sa Janšom, odmah usvojila sasvim perverzno značenje solidarnosti, koja je potpuno prepuštena „slobodi“ odlučivanja pojedinaca i grupa, i kao takva, neo-liberalna i arbitrarna, pojavila se čak i u pitanjima novinara vladi i premijeru Golobu neposredno: gde je demokratija, ako je solidarnost obavezna? U pozadini ove lepe scene brige za demokratiju, hor bankara izvodi poznatu pesmu „Ne damo!“, sa refrenom u kojem se pojavljuje nekoliko pišljivih miliona koje su plemenito već dali… Upravo na ovom primeru moramo se upitati - pa šta zaista znači solidarnost? Povratak u totalitarizam?

Solidarnost ima jasno poreklo - od latinskog solidus, „čvrst“, preneseno „pouzdan“. Termin solidarnost pojavio se u Francuskoj krajem osamnaestog veka, ušao je u Napoleonov Zakonik, i označavao je primer iz obligacionog prava: ako se grupa zaduži ili obaveže, pa u nekom trenutku jedan ne može da ispuni obavezu, neko u grupi ko može, to pokrije, s tim da mu onda svi članovi nadoknade jednakim iznosima. Drugim rečima, niko ne može da propadne. To je konkretno i razumljivo značenje, i glatko bi se moglo odnositi na bankare danas, u Sloveniji. Država im je pre nekoliko godina, za vreme velike krize, posudila novac i tako ih spasla. Reč je o nekoliko milijardi, dakle o približno istom iznosu kao što je današnja šteta. Jednakim ulaganjem u otplaćivanje tog duga banke bi osigurale sebe i istovremeno bi - bar simbolično - javnost smatrala da su dug zaista otplatile. Bankari očito ne misle u tim kategorijama, nego samo o koristi za sebe. Uz to, praktično sve banke u državi imaju vlasnike izvan države: zvuči kao prepreka, a zapravo je formalno olakšica za državnu intervenciju. Pravnici bi mogli razmišljati i o nezakonitosti takvog ponašanja. Ja o tome nemam dovoljno znanja.

U devetnaestom veku, solidarnost je počela dobijati nova značenja, izvan prava ali u području morala, povezanog sa državom. Tako je solidarnost označila obavezu koju država ima prema svojim građanima, a oni prema državi i sugrađanima. Filozof Ogist Kont je pojam uvrstio u područje individualnog morala. Emil Dirkem je najpotpunije razmišljao o solidarnosti. Za njim, praktično nije bilo mislioca koji ne bi razmišljao o solidarnosti u okviru morala i emocija, Jedan od najplodnijih u obradi te teme bio je danas malo spominjani Leon Buržoa, koji je docnije dobio Nobelovu nagradu za mir, jer je bio duhovni pokretač Lige naroda. Karl Marks je relativno kasno počeo upotrebljavati pojam, i brzo ga zamenio dopunjenim značenjem - internacionalizam. Na početku dvadesetog stoleća, solidarnost je često pominjana i zamišljana kao osnova javnog morala, konačno u domenu politike. Na svetskoj izložbi u Parizu 1900, solidarnost je bila ključni pojam govora na svečanom otvaranju. Nade da će nove tehnologije poboljšati napredak, mir i saradnju među narodima surovo je prekinuo rat, u kojem su mnogobrojna nova otkrića poslužila uglavnom za sasvim novo masovno masakriranje ljudi. Kolektivni zaborav pokrio je konkretno, političko značenje solidarnosti, i reč se danas upotrebljava samo u maglovitom emotivnom kontekstu: uistinu se ne zna ko je kome obavezan, a ko voljan za solidarnost.

Zato su se mnogi mislioci dvadesetoga veka, među njima i Ričard Rorti, potrudili da vrate solidarnost u jasne političke okvire, zapravo u osnovu društvenih odnosa koje država održava. Solidarnost bi zato morala biti dobro definisana u nekim zakonima, možda i u ustavima. Istorijski, ona je nedvosmisleno deo socijal-demokratskih političkih programa, socijalne države i socijalističkih opredeljenja. Konačno, solidarnost mora biti potpuno odvojena od filantropije, altruizma i dobrovoljnosti, jer u njima je akcija jednosmerna, od darodavca do primaoca-žrtve. Solidarnost podrazumeva interakciju jednakih, dakle obavezu, koja je deo građanskog ponašanja. Solidarnost nije davanje, već ravnomerno posuđivanje bez interesa u kojem svi imaju ista prava i obaveze, koje se prilagođavaju prilikama i mogućnostima. Prirodne nepogode i masovne nesreće su pravo područje solidarnosti. Primera radi: država je proglasila dan solidarnosti u Sloveniji i dala široke mogućnosti zamene i prilagođavanja osnovnog zahteva, i to nije preporuka, već obaveza, u kojoj partneri u solidarnosti - svi građani - imaju obavezu da učestvuju. Isto tako bilo bi neophodno da država u okviru dogovaranja o oblicima solidarnosti prinudi banke na poštovanje osnovnog principa.

Da olakšamo stvari, setimo se samo gesla Tri musketara Aleksandra Dime: Svi za jednog, jedan za sve! Dima je bio čovek devetnaestog veka, i znao je za dva značenja solidarnosti.

U političkoj istoriji, solidarnost je više povezana sa levom stranom, od republikanstva, levog centra, socijal-demokratije, starog američkog liberalizma, koji nema veze sa neo-liberalizmom, raznih varijanti socijalizma i sve do anarhizma. Na desnoj strani se emotivni deo prebacuje na filantropiju i slično, čime se deo suza, novca i obaveza delegira na pojedince mekog srca (eventualno sa olakšanim porezom), a državu je uglavnom baš briga. Jer, sve istorijske desnice vole čvrstu i što jeftiniju kontrolu, uz manje ili više prisutne monarhističke i feudalne skrivene i potisnute želje.

Treba li to da znači da solidarnost ne sme biti emocionalna? Naprotiv, upravo emocionalnost treba dodati osećanju odgovornosti. Ali formula da je neko solidaran sa nekim potpuno je prazna ako sa izjavom ne ide politička odluka, akcija i svest o tome da se odazivamo zato što računamo na istu takvu solidarnost kada nam bude potrebna. U svakom slučaju, pitanje ličnog izbora se ne postavlja: solidarnost je ispunjavanje dogovora u društvu, da bi pojedinac bio zaštićen. Ispisivanje reči solidarnost u srcu je dobar propagandni trik, ali u osnovi toga je građansko ponašanje u državi koja zaslužuje odgovornost, jer poštuje slobodu i dogovor. Zato bi se svako ko ima građansku svest morao upitati kakva je solidarnost, potvrđena starim međunarodnim deklaracijama i novim evropskim propisima, prema beguncima i migrantima? Takva, da niko ne bi želeo da bude izložen takvoj „solidarnosti“ ako bi slučajno građani matične države morali da se iseljavaju i traže pribežište u drugim državama. Solidarnost nije švajcarski sir sa stotinama rupa, već dosledna, humana i jedinstvena politika koja se zasniva na jednakosti. Konačno, solidarnost je mogućna samo ako je država zaslužuje. Ukoliko to nije slučaj, u pokretu za promenu takve države mogućno je organizovati solidarnost između grupa koje učestvuju. U slučaju pobede odnosno promene, ti se oblici solidarnosti mogu iskoristiti za neophodne političke koalicije.

Da li je uistinu tako teško zamisliti migraciju iz današnjih država kroz koje migranti putuju i privremeno/prisilno ostaju? Pustimo po strani, jer se suviše bojimo, rat i nuklearno oružje, kada će vladati druga pravila ponašanja. Zamislimo samo istovremene požare, poplave i pokoji zemljotres, nekoliko potpuno suvih sezona, razne smrtonosne bolesti životinja, epidemije za ljude, zagađenje voda, polarne zime (ili proleća, ili jeseni, ili leta) ili sva tropska godišnja doba, izumiranje kultura neophodnih za hranu… neki delovi sveta već imaju delimične kombinacije svega toga. Možda će već za koju godinu Evropa u celini, ovako mala i gusto naseljena kakva je, postati područje iz koga će se masovno bežati na bar dve strane, na istok i na jug, možda i na sever. Sa kim postoje solidarni dogovori, koja se to država izvan Evrope seća dobrog tretmana svojih begunaca? Uzaludno je zamišljati budućnost, kada mogu da se postignu neki oblici solidarnosti koji bi mogli da ključno pomognu ovde, sada. Poplave su možda poslednja opomena: saosećajnost, srčići - e-moji, izjave da je neko solidaran sa nekim, sve je to u redu, simpatično i zaželjeno, ako se na pitanje „Kako?“ može dati precizan odgovor. Taj odgovor mora da sadrži odnos prema društvu, državi i pojedincu koji obezbeđuje solidarnost svakome i svaki put kada zatreba. I to znači obostrano davanje i primanje. Funkcionalna država ima sredstva, informacije, pravilno tumačenje - valjda zato i postoji - što ne znači da upravo u solidarnosti ne treba razmišljati o predlozima, kritici i akcijama građana. Između ostalog, za početak, u opštoj konfuziji oko solidarnosti, koja otkriva strašne sistemske greške i mnogo manipulativnih tehnika koje računaju sa neznanjem i strahom, bilo bi dobro raščistiti pojmove i misliti solidarnost bar onako kako je misle moderni mislioci.

(Peščanik.net)

( Svetlana Slapšak )