Krvoproliće, redovi za hljeb i nepovjerenje: Dugi istorijat sukoba u Nagorno-Karabahu
Dok se Sovjetski Savez raspadao a svuda su izbijali teritorijalni sporovi, mnogi etnički Azerbejdžanci koji su živjeli u Jermeniji, Karabahu i okolnim oblastima, bili su raseljeni
U toku je velika nestašica hrane, lekova i goriva u Nagorno-Karabahu, ali uprkos tome, jermenski narod koji tamo živi odbija ponudu azerbejdžanske vlade za isporuku 40 tona brašna.
Da bismo bolje razumeli zašto, istražili smo dugi istorijat sukoba u regionu kroz oči urednice BBC-ja na azerbejdžanskom Konul Halilove, koja je proživela decenije nemira.
Rođena sam u gradu Balakenu, u severnom Azerbejdžanu, 1974. godine.
Kad vidim srceparajuće izveštaje o ljudima koji padaju u nesvest u redovima za hleb, to me podseti na rane devedesete.
Moj pokojni otac bi proveo čitavu noć u dugim redovima i vraćao se u 05:00 sati narednog jutra, često praznih ruku, jer se hleb u međuvremenu rasprodao.
To su bili dani kad je Azerbejdžan bio pod sovjetskom vladavinom.
- Nagorno-Karabah: Sve što treba da znate
- Šta se krije iza dugogodišnjeg sukoba Jermenije i Azerbejdžana
- Kako žive Jermeni na granici sa Azerbejdžanom
- Šta ruski mirotvorci znače za rat u Nagorno-Karabahu
Kao tinejdžerka sam izlazila na ulice zahtevajući nezavisnost od Sovjetskog Saveza, zajedno sa stotinama drugih ljudi.
Kremlju se nije dopao novonastali nacionalistički pokret ili njegovi lideri, pa je sovjetska Komunistička partija poslala tenkove u glavni grad Azerbejdžana Baku u januaru 1990. godine kako bi nas ućutkala, ubivši više od stotinu ljudi.
Bio je to dan kada se moj svet, zajedno sa čitavom zemljom, preokrenuo naglavačke.
Usledile su godine ratovanja.
Nedavno sam pričala sa prijateljicom o tim vremenima.
Dok se Sovjetski Savez raspadao a svuda su izbijali teritorijalni sporovi, mnogi etnički Azerbejdžanci koji su živeli u Jermeniji, Karabahu i okolnim oblastima, bili su raseljeni.
Škole su pretvorene u priručne domove, a uslovi su bili teški - nije bilo vode i grejanja, smrad je bio gotovo neizdrživ.
„Imali smo mnogo siromašnih ljudi u našem selu u oblasti Ismaili u Azerbejdžanu, ali pre toga nikad nisam videla da se ljudska bića toliko pate. Ostavilo mi je trajne traume", priseća se moja prijateljica.
Nismo imali hleba.
Govoreno nam je da je Kremlj odlučio da nas izgladni, zabranivši isporuku brašna Azerbejdžanu kako ne bismo imali snage da protestujemo.
Ali kad se danas osvrnem na taj period, zapitam se da li je to bilo izazvano opštim kolapsom sovjetskih linija snabdevanja.
Koji god da je bio razlog, nismo imali čak ni izbor da odbijemo bilo kakvu pomoć, jer pomoći nije ni bilo.
Zašto onda neki Jermeni sada odbijaju azerbejdžansku pomoć?
Sukob ima dugi istorijat.
Jermenija i Azerbejdžan su vodili potpuni rat oko ove oblasti početkom devedesetih i ponovo 2020. godine.
Drugi rat se završio pobedom Azerbejdžanaca i u Karabahu je razmešten veliki kontingent ruskih mirotvoraca.
Region u samom središtu ovog spora je Nagorno-Karabah.
„Nagorno" je ruska reč koja znači „planinski" - što je ime dato autonomnoj oblasti kad je nastala 1923. godine da bi se razlikovala od ostatka azerbejdžanske oblasti Karabah.
Oblast je međunarodno priznata kao deo Azerbejdžana, ali desetine hiljada etničkih Jermena koji tamo žive proglasili su je zasebnom republikom.
Pogledajte video: Kako je počeo poslednji sukob oko Nagorno-Karabaha
Glavni put koji povezuje ovu oblast sa Jermenijom, poznat kao Lačinski koridor, trenutno je pod kontrolom ruskih mirotvoraca.
To je ruta koja prelazi preko azerbejdžanske teritorije i koju Jermeni koriste za slanje hrane i drugih potrepština.
Azerbejdžanske vlasti su optužile Jermene da taj put koriste kako bi isporučivali oružje u Nagorno-Karabah.
Oni kažu da su povratili kontrolu nad putem i da propuštaju samo Crveni krst da bi prevozio bolesne i razmatraju da ga potpuno otvore, ako, za sada, pomoć bude išla preko druge rute koju su izgradili, zvane Agdam, na jugozapadu zemlje.
Ali separatističke vlasti tvrde da je Lačinski koridor blokiran od decembra 2022. godine i ne žele da prihvate pomoć preko neke druge rute, iz straha da njihov preferirani put nikada ne bude ponovo otvoren, rekavši da će tako ostati odsečeni i ranjivi.
Oni od lokalnih zemljoradnika u oblasti traže da prodaju sačuvane zalihe žitarica „kako bi se prebrodila ova kriza".
Azerbejdžan kaže da čim put Agdam bude počeo da funkcioniše, ponovo će otvoriti Lačinski koridor u roku od 24 časa.
Ali Jermeni odbijaju da daju legitimitet novom putu.
Sve se svodi na poverenje, ili, bolje rečeno, nedostatak poverenja.
Nema poverenja između dve strane posle 30 godina sukoba.
Pogledajte video:
Proživela sam mnoge teške periode u Azerbejdžanu.
Moja zemlja se 1988. godine raspadala dok su etnički Jermeni koji su živeli u oblasti Nagorno-Karabah želeli da se otcepe i pripoje Jermeniji.
Sećam se demonstracija na kojima su ljudi vikali: „Mijacum!" - zahtevajući ujedinjenje sa Jermenijom.
Usledile su godine i godine krvoprolića.
Stotine hiljada etničkih Azerbejdžanaca proterano je iz Jermenije i oni su postali izbeglice u Azerbejdžanu.
U februaru 1992. godine, stanovnici azerbejdžanskog grada Kodžali, koji se nalazi u oblasti Nagorno-Karabah, doživeli su masakr jermenskih snaga, uz pomoć dela ruske vojske - poginulo je više od 600 ljudi, prema tvrdnjama Azerbejdžana.
Jermenija negira te navode baš kao i broj poginulih.
Tokom godina, poginule su desetine hiljada ljudi, a više od milion njih je raseljeno, praćeno izveštajima o etničkom čišćenju i masakrima koje su počinile obe strane.
Bilo je mnogo strašnih događaja.
Ponekad se iznenadim kad otkrijem da Jermeni ne znaju za Azerbejdžance koji su ubijeni.
Ali niko im o tome ne govori.
Isto tako, mladi Azerbejdžanci danas nisu čuli za pogrome jermenskog naroda u azerbejdžanskim gradovima kao što su Sumgajit i Baku krajem osamdesetih.
U tim slučajevima, Azerbejdžan negira svedočanstva o onome što se desilo.
Trenutno, međutim, nema mnogo simpatija u Azerbejdžanu za ono što se dešava u oblastima naseljenim Jermenima u Karabahu.
„Jermeni tvrde da ih Azerbejdžanci izgladnjuju do smrti. To je laž ako ne žele da prihvate azerbejdžansku pomoć", piše jedna osoba na Fejsbuk stranici BBC-ja na azerbejdžanskom.
Savetnik azerbejdžanskog predsednika Hikmet Hadžijev ponovio je isti argument BBC-ju na azerbejdžanskom: „Ako su tim Jermenima potrebni prehrambeni proizvodi, prehrambeni proizvodi su tu."
Napetost je toliko jaka da su neki Jermeni čak optužili vladu da je otrovala hranu koju treba da im pošalje kao pomoć.
To je kategorički osporeno, a azerbejdžanske vlasti su čak pružile mirotvorcima sertifikate o bezbednosti hrane.
Tvrdnje su odbačene kao „smešne" i od dobrotvorne organizacije koja pomaže prilikom isporuke brašna, azerbejdžanskog Crvenog polumeseca.
„Naš cilj je da pružimo humanitarnu pomoć, da pomognemo. Naš cilj nije da trujemo ljude", rekao je za BBC njegov generalni sekretar Džejhun Mirzajev.
Godine i godine mržnje, državne propagande i hiljade smrti na obe strane prosejavaju čitave generacije i ostaju trajno sa nama.
Zapadni mediji često pokušavaju da predstave sukob kao verski.
Jermenija je većinski hrišćanska, dok je Azerbejdžan većinski muslimanski.
Ali ja ga doživljavam kao teritorijalni sukob.
To je deo zemlje oko kog su se Jermeni i Azerbejdžanci oduvek borili, a seme razdora predstavlja pitanje kome on pripada, čiji je bio prvi?
Što se mene tiče, do dana današnjeg se dobro sećam ne samo nestašice hleba i praznih prodavnica devedesetih, već i haosa i bede koji su usledili posle krvavog rata.
Uprkos višegodišnjem sukobu, bilo je perioda kad su Jermeni i Azerbejdžanci uspevali da žive zajedno u miru.
Ali, u ovom trenutku, ožiljcima i ranama koje uvek krvare potrebno je vremena da se zaleče pre nego što ponovo uspemo da pronađemo mir.
Pogledajte video: „Izgubili smo čitavu generaciju u ratu"
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Naslovna strana )