"Vjera, nada i krvoproliće" - Knjiga Nika Kejva o početku karijere sa bendom The Birthday Party
Dijelom nepodnošljiva buka, dijelom dekonstruisani gotski bluz, sa prstohvatom psihobilija, art-roka i panka, bili su vatreni, pulsirajući, nestabilan bend, koji je uz to imao jedinstvenu estetiku - Kejv je izgledao kao čovjekolika vrana, basista Trejsi Pju kao nemirni kauboj u koži, dok je Hauard nekako uspijevao da istovremeno izgleda i kao vampir i kao duh
Na predstojećoj američkoj turneji, frontmen grupe The Bad Seeds Nik Kejv - koji je poslednjih 40 godina cenjen kao autor muzike koja balansira između nežne lepote i podivljale buke - održaće i nekoliko intimnih književnih večeri sa obožavaocima da bi promovisao „Veru, nadu i krvoproliće", knjigu koju je napisao u saradnji sa novinarom i prijateljem Šonom O'Hejganom o svom „unutrašnjem životu", sastavljenu od izvoda iz njihovih dugih razgovara.
Na tim događajima, u intimnom okruženju, Kejv će govoriti otvoreno pred vernim obožavaocima o životu i karijeri koja je poslednjih godina oblikovana ožalošćenošću zbog tragičnog gubitka njegovog petnaestogodišnjeg sina Artura 2015. godine.
To je velika razlika u odnosu na raniji odnos Kejva i njegovih obožavalaca koji može lepo da se vidi u novom dokumentarcu Pobuna na nebesima, koji priča priču o njegovim divljim mlađim danima dok je započinjao karijeru u bendu pre The Bad Seeds pod imenom The Birthday Party.
Australijski bend se prilikom preseljenja u London 1980. godine susreo sa velikim razočarenjem.
„Mrzeli smo to mesto", kaže glavni vokal benda Nik Kejv u arhivskom intervjuu koji se pojavljuje u filmu.
„London nam je delovao veoma odbojno", dodaje gitarista benda Rouland S. Hauard, koji je umro 2009. godine.
- Kako je Nik Kejv dao vetar u leđa bendu iz Beograda
- Godišnjica prvog singla Rolingstonsa: Kako je uticaj rokenrol velikana menjao jugoslovensku muzičku scenu
- Bart Bakarak: Odlazak jednog od najvećih kompozitora u istoriji pop muzike i kulture
Kao umereno uspešan bend kod kuće, prvobitno poznat kao The Boys Next Door, oni su pošli sa namerom da osvoje Englesku i preimenovali se u The Birthday Party - ali su stigli bez prebijene pare, sa zavisnošću od droge i u zemlju koja je bila nezainteresovana za njih onoliko koliko su je oni prezirali.
U roku od svega tri godine bend se raspao.
Ali za sobom je ostavio kratko ali eksplozivno nasleđe i katalog muzike koji je četiri decenije posle post-pank buma i dalje veoma moćna zbirka.
Iako je bio često oponašan, verovatno niko nikada nije uspeo do kraja da ponovi intenzitet njihovog zvuka.
Kad su stigli u Veliku Britaniju
Ovaj turbulentni period sada je opisan u Pobuni na nebesima, filmu koji donosi retke i do sada nikad viđene arhivske video snimke, originalne crteže, neobjavljeni audio materijal, koncertne snimke i studijske zabeleške benda dok radi.
„Želeo sam da izgradim čitav svet i ubacim publiku u njega", kaže režiser Ijan Vajt za BBC kulturu.
„Da pokušam da dočaram tu esenciju kraja sedamdesetih i početka osamdesetih."
Nema vatrenih pohvala obožavalaca; umesto toga, u sam centar zbivanja postavljen je bend.
„Kad je materijal toliko dobar, treba li vam neko drugi da vam kaže da je dobar?", pita se Vajt.
„Delovalo je suvišno imati komentatore koji govore koliko je moćan materijal kad to možete i sami da vidite."
Film prati njihovo putovanje od Australije do Engleske, gde su završili u oronuloj garsonjeri u kojoj su živeli svi zajedno.
Nisu pronašli slavu i bogatstvo, već bedu, nemaštinu i neuhranjenost.
Beri Adamson, koji se proslavio sa post-pankerima Magazin krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, ali se pridružio grupi The Birthday Party na nekoliko meseci na basu 1982. godine, kaže za BBC kulturu: „Mislim da su očekivali da ulice budu popločane zlatom i da njihova imena budu ispisanim svuda, ali su se umesto toga dočekali u ovoj jami sa govnima."
Međutim, njihova teška situacija autsajdera iz Australije bez prebijene pare i sa raznim disfunkcionalnostima i zavisnostima, uskoro je postala neka vrsta vizitkarte koja im je donela verno sledbeništvo.
Osećajući se kao da ih je slagao britanski nedeljnik NME - smatran u to vreme nekom vrstom Biblije za sve koje zanima alternativna muzika - u vezi sa svim onim post-pank bendovima kojima je neumoljivo izricao hvalospeve, bend se zatekao okružen muzikom koju je uglavnom prezirao.
„Osećali smo se kao da smo jedini rok bend na svetu", kaže Hauard u Pobuni na nebesima.
Crpeli su taj zagnojeni animozitet i narastajući bes kao snagu, brzo stekavši reputaciju divljeg i eksplozivnog koncertnog benda.
I dok su mnogi post-pank bendovi toga vremena preferirali naelektrisani, ćoškasti gitarski rad sa pop refrenima zakopanim u frenetične nalete ritma, The Birthday Party je bilo mnogo teže kategorizovati.
Delom nepodnošljiva buka, delom dekonstruisani gotski bluz, sa prstohvatom psihobilija, art-roka i panka, bili su vatreni, pulsirajući, nestabilan bend, koji je uz to imao jedinstvenu estetiku - Kejv je izgledao kao čovekolika vrana, basista Trejsi Pju kao nemirni kauboj u koži, dok je Hauard nekako uspevao da istovremeno izgleda i kao vampir i kao duh.
Sve je to doprinelo njihovom sve čvršćem statusu autsajderskih agitatora.
„Nikad nisam čuo takav muzički atak", kaže Henri Rolins iz grupe Black Flag na snimku nastalom za Pobunu na nebesima koji nije završio u finalnoj verziji filma.
„A onda sam video njihovu fotografiju i izgledali su kao čist rokenrol."
Bend se vratio kući u Melburn da snimi debitantski album iz 1981. godine Prayers on Fire.
Tamo su snimili i video spot za prvi singl „Nick the Stripper".
Tema je bila karnevalska vizija pakla i odlučili su se za deponiju kao lokaciju snimanja.
Stotine ljudi pojavilo se na snimanju koje se pretvorilo u jednu ogromnu žurku.
Stari hipik koji se nagutao LSD-a došao je kao Isus sa ogromnim raspećem, drugi je bio obučen kao egipatski evnuh, dok je Kejv pijano bauljao i zavijao kroz masu i plamenove obučen samo u komadić tkanine obavijen oko kukova i sa reči „pakao" ispisanom na grudima.
Što se tiče video spota koji dočarava duh, ton i energiju benda ovaj spot je skoro savršen: divalj, haotičan, bučan i opijen skoro do tačke kolapsa.
- Dejvid Bouvi - potcenjeni glumački genije
- Tom Peti: Tiha i skromna rok legenda
- Leonard Koen - Princ tuge
Zapaljivost njihove hemije
Kad su se vratili u Englesku, sreća benda počela je da se preokreće.
Adamson se priseća kako ih je jedne nedelje gledao kako sviraju pred 12 ljudi, da bi nekoliko nedelja kasnije publika čekala u redovima da uđe na koncert.
To je i najdraži aspekt čitave priče za gitaristu benda a kasnije i bubnjara Mika Harvija, jer su koncerti bili puni ljudi koji nisu imali predstavu šta da očekuju ali su sa njih odlazili puni energije.
„Čitava stvar delovala je u celini veća od zbira njenih pojedinačnih delova", kaže on za BBC Kulturu.
„Bila je to zver koja je počela da živi vlastitim životom i otela se našoj kontroli iako smo mi bili ti koji su je stvarali. Bilo nam je veoma teško da je zauzdamo, a i publika je to počela da oseća."
Umesto da bend bude organizovan oko frontmena, doprinos svakog člana bio je jednako važan.
Kejv je bio grleni pevač koji je pevao iz utrobe i imao je divljačku žestinu na nastupima; Hauard je bio neverovatan gitarista koji je umeo da stvara atmosferične svetove u kojima biste se izgubili; Pjuov bas je zvučao kao duboko, kotrljajuće, zlokobno predenje; bubnjanje Fila Kalverta bilo je ogoljeno, ali ključno; dok je Harvijevo bubnjanje kad je zamenio Kalverta, kao i njegovo sviranje gitare pre toga, bilo moćan doprinos celokupnoj muzičkoj slici.
Jedinstveni doprinos ljudi bendu odražavao se i u njihovim raznovrsnim ličnostima, što je za posledicu povremeno imalo haotičnu dinamiku.
Harvi se smatrao nekom vrstom kičme svog tog haosa, dok bi se Hauard i Kejv često koškali i gložili, a Pju bio izvor neprestane nepredvidivosti.
Plus, kad u jednačinu ubacite i raznovrsne droge i alkohol koje su konzumirali različiti članovi benda, dobijate grupu ljudi koji su funkcionisali pri različitim brzinama, raspoloženjima i u različitim stanjima toksičnosti od sumraka do svitanja.
Ali za Harvija, koji je bio uglavnom trezan, ta nepredvidivost temperamenta bila je vitalni elemenat.
„Ponekad je ono što je sve činilo sjajnim bilo to što su se mešale sve te uvrnute kombinacije i donosile nivo nepredvidivosti."
Napetost koju je bend odavao dok je teturao između katastrofe i transcendencije takođe je bila izuzetno privlačna za Adamsona.
„U Magazinu, postojala je izvesna sigurnost i formula", kaže on.
„Sa The Birthday Party, bili ste na neprestanoj pokretnoj traci haosa", kaže on.
„Zvuči subverzivno, ali je delovalo da zapravo funkcioniše kao model - kao način da se izigra sistem i boravi u vlastitom kreativnom svetu ludila."
Divljanje na njihovim koncertima
Međutim, taj haos počeo je da se ogleda i u ponašanju publike.
Koncerti su postali agresivni i nasilni, ljudi su napadali bend, a izbijali bi masovni neredi.
Uskoro, kad su se uputili na američku turneju, opisani su kao „najnasilniji bend na svetu" - što je, naravno, privuklo samo još više nasilja.
Jedne noći se čovek iz publike popeo na binu i počeo da zapišava Pjuovu nogu dok je svirao, pa mu je Pju zauzvrat razbio bas o glavu.
Druge večeri, kao što je zabeleženo 1982. godine u članku za britanski muzički nedeljnik Melodi mejker, dežurni agresivni prestupnik na koncertima The Birthday Party po imenu Bingo doneo je flašu metanola la sa sobom.
Uzeo je gutljaj, prineo zapaljeni upaljač ustima i izbacio iz sebe ogromnu plamenu loptu u želji da proguta čitav bend.
Odlučivši da je bolje imati Binga na svojoj strani umesto da se bore s njim, angažovali su ga kao ličnog kontrolora besne rulje.
Kejv danas ima reputaciju brižnog i harmoničnog odnosa sa obožavaocima preko njegove platforme za pisanje pisama The Red Hand Files, ali nije uvek bilo tako.
Tokom jednog nastupa 1982. godine, nemirna masa počela je da se tuče među sobom dok je uspaničeni promoter banuo na binu da upozori bend na eskalirajuću napetost.
„Odlično. Nadam se da će se svinje poubijati među sobom", rekao je Kejv Melodi mejkeru u istom članku koji je prepričavao Bingove dogodovštine.
Ali nasilje je uništilo deo magije za Harvija.
„Kad bi preraslo u bezumno pesničenje, to bi uništilo tenziju koja se gradila", kaže on.
„Nasilje je bilo štetno, zato što je to unapred pripremljena reakcija - a to nismo bili mi.
„I tako smo počeli da sviramo mnogo sporih pesama, ali ironija je da su te pesme bile prilično napete, pravo pravcato valjanje u blatu, tako da to nije nimalo pomoglo. Samo je pogoršalo stvar."
I drugi članovi benda osećali su isto.
„Bend je samo malo čudovište koje smo stvorili i nad kojim više nemamo nikakvu kontrolu", rekao je Pju je rekao za Melodi Mejker 1982. godine.
U međuvremenu, Kejv je kipteo za NME 1983. godine: „Ne znam nijednu drugu grupu koja svira muziku što se trudi da na neki način bude inovativna, a koja privlači moronskiju publiku od The Birthday Party.
To nisu svi, naravno - samo ljudi koje vidim sa bine - uvek je to prvih deset redova najkretenskijeg sektora zajednice."
Na sve to dodajte sve razuzdanije upražnjavanje droga, lična i kreativna trvenja između Hauarda i Kejva, i 1982. godine, kraj je već bio na vidiku.
Preselili su se u Berlin da bi objavili ono što će postati njihovo poslednje muzičko izdanje, fenomenalne EP-jeve Bad Seed i Mutiny, ali snimak sesija koje je napravio režiser Hajner Milenrok opisuje ružnu scenu.
Kejv kljuca od upotrebe heroina, komunikacija je štura i napeta, a u vazduhu vlada turobna atmosfera koja se zlokobno nadvija nad sve.
Trenuci kreativne briljantnosti su očigledni, ali je prisutan i opipljivi mrak.
Harvi je mogao da oseti da se to neće razrešiti i praktično je raspustio bend.
„Nešto toliko eksplozivno moralo je da izgori umesto da zgasne", kaže on.
Pju je umro nekoliko godina kasnije, 1986. godine, sa samo 28. godina, od izliva krvi u mozak posle epileptičnog napada.
Pre smrti 2009. godine, Hauard je objavio ploče sa Crime and the City Solution i These Immortal Souls, baš kao i solo albume, dok su Kejv i Harvi nastavili da sarađuju decenijama na albumima Nika Kejva i The Bad Seeds.
Ali 40 godina posle njihovog haotičnog, mada donekle neizbežnog raspada, i dalje je ostalo vrlo malo bendova koji su toliko jedinstveni i toliko visceralni kao The Birthday Party.
„Ostavili su trag u svetu koji je jedinstven", kaže Adamson.
„Prišli su svemu iz drugačijeg i neočekivanog ugla i uprkos svom tom haosu, pretnjama i subverziji, bilo je prisutno i neverovatno umeće. Bilo je to nešto više od pukog konvencionalnog prangijanja."
Pogledajte video: Rolingstonsi najavili novi album
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Svi članovi )