Mandić i Knežević tvrdoglavi, Amerikanci još više, ceh plaća evropska Crna Gora

U jednoj rečenici bi se natezanje oko formiranja vlade moglo definisati na sledeći način: “Koalicija Za budućnost Crne Gore (ZBCG) tvrdoglava, Amerikanci još više, a cenu plaćaju građani koji žele da vide što pre svoju zemlju spremnu za članstvo u EU”.

I pored više nego jasnih signala od strane Vašingtona i Brisela šta bi Andrija Mandić i Milan Knežević trebalo da učine kako bi uklonili rezerve koje postoje prema njima, njih dvojica nisu ništa od toga uradili. Štaviše, iz ZBCG su nastavili sa davanjem izjava i povlačenjem poteza koji su, eufemistički rečeno, ambivalentni po pitanju članstva Crne Gore u NATO, ruskoj invaziji na Ukrajinu i ispunjavanju uslova za članstvo u EU.

S druge strane, ključni cilj nove vlade Crne Gore bi trebalo da bude ubrzanje evropskih integracija. Da bi to moglo da se uradi potrebna je stabilna vlada sa većinom od barem 49 poslanika. Bez poslanika ZBCG to nije moguće jer je mandatar Milojko Spajić decidno stavio do znanja da neće da pravi koaliciju sa DPS-om i GP URA. Istini za volju i Spajićeva pozicija bi mogla da se podvede pod “tvrdoglavost”, ali ona u ovom momentu ima manju težinu za posao koji treba obaviti.

Na stranu Spajićev principijelan stav o DPS-u, eventualni savez sa strankom koja je izvršila samo kozmetičke promene, bio bi kontraproduktivan i za Pokret Evropa sad (PES), i za evropske integracije Crne Gore. Kao što je logično i opravdano sumnjati u namere ZBCG i njene veze sa Beogradom i Moskvom, isto tako je sasvim razumljivo imati velike rezerve prema partiji koja je državu predala u ruke kriminalnih klanova koji su kontrolisali policajce, inspektore, carinu, tužioce, sudije, ministre, novinare.

Za Amerikance je najvažniji odnos Podgorice prema Severnoatlantskoj alijansi i Rusiji i Kini, za EU je ključna vladavina prava u kontekstu približavanja Podgorice članstvu u EU. Koliko je ZBCG nepouzdan partner za koherentnu spoljnu politiku Crne Gore prema NATO, Rusiji i Kini, toliko je DPS problematičan saveznik u ispunjavanju kriterijuma iz oblasti vladavine prava, ključnih za ubrzavanje evropskim integracija. Osnovane su indicije da bi nereformisani DPS koristio učešće u vlasti da zaštiti vrhušku i ključne ljude bivšeg režima od istraga, procesa i samim tim bi podrio stvaranje pravne države.

Crna Gora ne može da se približi ulasku u EU ako nema jasno opredeljenu evroatlantsku politiku, ali neće biti napretka u procesu integracija bez pravosnažnih presuda za ljude koji su pretvorili Crnu Goru u zarobljenu državu i balkansku Kolumbiju. Zato su za kreiranje čvrstih temelja pravne države u Crnoj Gori potrebni glasovi ZBCG u Skupštini Crne Gore sve dok DPS ne napravi otklon od lidera koji su pretvorili Crnu Goru u kleptokratsku državu.

Politika SAD prema Crnoj Gori se ne menja, menjaju se izaslanici za Zapadni Balkan. Da li se neko seća još Hojtija Jia ili Metjua Palmera, ili njihovih prethodnika, kao i njihovih tvrdih izjava i “pretnji”? Kao što smo njih zaboravili, zaboravićemo i Gabrijela Eskobara, ali se politika Vašingtona prema našem regionu neće značajnije promeniti, čak i da na izborima za Belu kuću sledeće godine pobedi Donald Tramp. Knežević i Mandić bi to trebalo da znaju. Putin će možda imati koristi od Trampovog povratka na vlast, ali oni neće.

Rigidnost američke spoljne politike, i samim tim nižih funkcionera koji se bave Crnom Gorom, direktna je posledica suštinski malog geostrateškog značaja koji Crna Gora ima za SAD. Odatle, razlike u nijansama između EU i SAD po pojedinim pitanjima, uključujući i odnos prema formiranju vlade. U Vašingtonu ne prave distinkciju između bivšeg DF kao manjinskog ili većinskog partnera u izvršnoj vlasti za razliku od Brisela.

Proteklih dana smo bili svedoci pokušaja ostataka propagandne mašinerije bivšeg režima da iskrivi realnost i prikaže stvarnost kako to odgovara DPS-u koji je još uvek pod kontrolom hobotnice koje je od Crne Gore napravila zarobljenu državu.

To se najbolje videlo kroz pokušaj da se jasan stav američkog izaslanika Gabrijela Eskobara oko ulaska koalicije ZBCG predstavi kao nešto novo a da se profesionalni mediji optuže da su širili navodnu propagandu da bivši DF može da uđe u vladu uz američki blagoslov. Naravno, s ciljem da se DPS akredituje kao kredibilan evropski i američki partner.

Podsetimo, “Vijesti” su objavile 30. aprila ove godine, pre parlamentarnih izbora, prenoseći informacije izvora u Stejt departmentu da američka administracija i dalje ne želi da vidi predstavnike DF-a u novoj vladi Crne Gore. Po mišljenju Stejt departmenta DF (danas ZBCG) nije se dovoljno promenio i nije doživeo katarzu da bi postao prihvatljiv za NATO partnere.

Mesec i po dana kasnije, par dana nakon održanih parlamentarnih izbora, u “Vijestima” je prenet stav američke administracije da nije dovoljan moratorijum ZBCG o spoljnopolitičkom kursu Crne Gore za ulazak u vladu NSD i DNP. Dugogodišnji kontakti u evropskim i američkim institucijama su i tada potvrdili da lideri NSD i DNP moraju da naprave korak više, da konkretnim potezima, izjavama i odlukama pokažu da njihovo srpstvo nije u koliziji sa evroatlantskim kursom Crne Gore i evropskim vrednostima. Odnosno da nije dovoljno da kažu da neće dovoditi u pitanje članstvo u NATO, priznanje Kosova i spoljnopolitički kurs Crne Gore, uključujući i odnos prema ruskoj agresiji na Ukrajinu.

Ne radi pojačano ovih dana samo DPS-ova fabrika iskrivljenih informacija. Još više je u pogonu druga finansirana iz (pro)ruskih izvora na Balkanu i sa centralom u Beogradu. Širenje priča o ugroženosti Srba u Crnoj Gori je više manje kao narativ o diskriminaciji Crnogoraca u postdepeesovskoj Crnoj Gori, s ciljem da se destablizuje zemlja, od čega bi imali koristi Moskva, proruske snage u Beogradu i još uvek aktivna kriminalno-politička hobotnica.

Stubovi buduće vladajuće koalicije, PES i Demokrate, stranke su koje okupljaju i Crnogorce i Srbe i za koje glasaju i Crnogorci i Srbi, i oni koji govore crnogorski i oni koji govore srpski. Vašington i Brisel su pokazali da nemaju ništa protiv Srba u Crnoj Gori ili Crnogoraca koji govore srpskim jezikom ili Crnogoraca koji smatraju da sa Srbima dele iste korene. Jakov Milatović (predsednik), Milojko Spajić (mandatar), Aleksa Bečić (kandidat za predsednika Skupštine), Olivera Injac (gradonačelnica Podgorice) su odlični primeri. Baš kao što ni Brisel a ni Vašington nisu reagovali ili stavili embargo na davanje strateških državnih preduzeća ljudima iz vrha bivšeg DF-a ili gradonačelničkih mesta širom Crne Gore.

Sve to nam govori da niko na Zapadu nema problema sa Srbima u Crnoj Gori već sa precizno definisanim političkim pozicijama NSD-a i DNP-a na liniji sa proruskom propagandom. Evropska Crna Gora je talac dve tvrdoglavosti, domaće i spoljne, a svima je jasno ko je u toj priči Muhamed a ko breg. Knežević i Mandić su inteligentni ljudi a definicija inteligencije jeste brzo i optimalno prilagođavanje postojećim okolnostima. Dovoljno bi bilo da je upotrebe i naprave zaokret koji se od njih očekuje da bi Crna Gora krenula napred, pod uslovom da žele da krene napred.

Naravno, u teoriji je moguće da se DPS reformiše i distancira od svog lošeg nasleđa, ali kako stvari stoje pre će se Knežević i Mandić odreći Beograda i Moskve nego DPS svog osnivača.

( Željko Pantelić )