Pronaći "unutrašnjeg neprijatelja": Zašto Rusi pišu dojave protiv komšija

BBC ruski servis je uporedio prijave iz 1930-ih sa ovim sadašnjim i razgovarao sa istoričarem i antropologom o tome zašto ih Rusi pišu

7822 pregleda0 komentar(a)
Ilustracija, Foto: BBC
B S N S
BBC Serbian Naslovna strana

Deo sovjetske stvarnosti i tokom 1930-ih i tokom posleratnih godina u SSSR-u, bio je strah da te ne ocinkare komšije ili ljudi sa kojima radiš.

Sada su se dojave na osnovu političkih uverenja vratile u život Rusije: sve češće se baš zbog njih pokreću slučajevi za antiratnu retoriku.

BBC ruski servis je uporedio prijave iz 1930-ih sa ovim sadašnjim i razgovarao sa istoričarem i antropologom o tome zašto ih Rusi pišu.

Aleksandar Kolguškin, 41-godišnji obućar iz Moskve, uhapšen je 1935. godine na osnovu zloglasnog člana 58 zbog kontrarevolucionarne agitacije.

Njegov krivični slučaj počinje prijavom dvojice komšija iz komunalke, od kojih je jedan bio rođak Kolguškinove supruge Varvare.

Komšije Vasilij Šipilov i Ivan Karcev videli su „kontrarevolucionarnu aktivnost" u tome što su porodici dolazili „građani koji su po poreklu povezani sa veleposednikom".

„Ja, Šipilov i Karcev znamo da se sve gore navedene osobe, po našem mišljenju, bave špijunažom i izdaju domovinu.

„Ja, Šipilov, živim zajedno sa Kolguškinima, i kao savesni radnik mrsko mi je da ih gledam i mrzim ih," piše u prijavi NKVD-u rođak njegove žene.

Komšije su se takođe prisetile da je Kolguškin u razgovorima psovao sovjetsku vlast.

„Sada, odnosno pod sovjetskom vlašću, svima je težak život. Ima se para za hleb ali mnogi ne primaju ni to, sede gladni. Da li je tako bilo i ranije, za vreme starog režima?", prepričavaju oni njegove reči.

Uhapšeni je to negirao tokom ispitivanja, ali je zato rekao da se sukobio sa komšijom Ivanom Karcevom zbog nehigijenskih uslova u stanu koji je veoma prljav, a Kolguškinovi su bili zabrinuti da će im se deca razboleti zbog prljavštine.

Njegova supruga Varvara Kolguškina rekla je tokom ispitivanja da joj je rođak pretio.

„Posle hapšenja mog muža, Šipilov me je odmah pozvao da sporazumno odem u različite sobe, u suprotnom počeo je da preti da će primeniti razne načine da bi me izbacio."

Činjenica da su dvoje komšija jednostavno koristile represivni državni aparat da bi trećeg izbacile van stana postalo je očigledno čak i na sudu 1930-ih.

Kolguškin je oslobođen optužbi na sudu.

U sudskoj presudi se kaže: „Šipilov je pokušao da preuzme Kolguškinov stambeni prostor" i predlaže se pokretanje krivičnog postupka protiv Šipilova i Karceva.

Ovo je izuzetak od pravila: tih godina prijave protiv komšija u cilju pridobijanja još jedne sobe u komunalki nisu bile retkost i obično bi vodile ka ostvarivanju cilja.

Prema rečima saradnika organizacije „Memorijal" (vlasti su prvo proglasile organizaciju za stranog agenta, zatim je zatvorile, a sada se sudi jednom od njenih osnivača, Olegu Orlovu) Sergeja Bondarenka tridesetih godina prošlog veka bilo je samo nekoliko procenata oslobađajućih presuda za političke optužbe, barem među presudama koje su videli istraživači Staljinovih represija.

Ali ovaj udeo je i dalje veći od broja oslobađajućih presuda u krivičnim predmetima u savremenoj Rusiji: on sada čini manje od jednog procenta.

Međutim, za razliku od današnje realnosti, tridesetih godina prošlog veka nisu samo sudovi mogli da osuđuju ljude.

Tu vlast su imale i „NKVD trojke" i Posebna savetovanja pri NKVD-u: za vreme Staljinove vladavine oni su osuđivali ljude na smrt.

Za šta su se sve koristile dojave: sticanje koristi, osveta i razotkrivanje neprijatelja

Antropološkinja koja na Telegramu ima kanal „(Ne)zabavna antropologija" Aleksandra Arhipova - ruske vlasti su je uvrstile u registar „stranih agenata" - smatra da prijave treba da se klasifikuju prema vrsti koristi.

Postoje materijalne koristi: na primer, da dobiješ slobodnu sobu, kao što su to hteli Šipilov i Karcev.

Međutim, u društvu sa privatnom svojinom, poput savremene Rusije, ne možete lako da prenesete životni prostor na sebe.

Zato u današnje vreme oni što prijavljuju druge računaju na drugačiji tip koristi.

„Ovo ne mora da se direktno odnosi na dobijanje mesta u kompaniji ili na fakultetu, ali time pokazuješ lojalnost, i onda to može da znači dodatne povlastice koje vi ili vaša institucija možete da dobijete", dodaje Aleksej Makarov, zaposlen u „Memorijalu".

Korist od optužbe može biti ne samo materijalna, već i emotivna, smatra Arhipova: obračunati se sa nekim, kazniti prestupnika kroz lični sukob, koristeći državnu politiku.

Ovaj motiv je univerzalan i za ljude sovjetskog doba i za današnje Ruse.

Antropološkinja je pronašla takav slučaj u avgustu 2022. godine u Sevastopolju na Krimu, polustrvu koji je Rusija anektirala 2014. godine.

Ljubitelji odbojke su se posvađali na plaži: jedan od njih se izjasnio u znak podrške Ukrajini, a sledećeg dana je došao da igra odbojku sa žuto-plavim znojnicama na ruci.

Odbio je da ukloni simbole na zahtev drugih igrača, nazvan je izdajnikom domovine, a čovek je, ljut, odgovorio da će učiniti sve da pomogne Ukrajini u ratu sa Rusijom.

Posle toga su ga trojica učesnika sukoba prijavila nadležnim organima.

A pre 80 godina, u septembru 1941. godine, Ivan Fedorov, bravar u fabrici Metalist, poslat je na 10 godina u logor i više se nije vratio porodici.

Tih 10 godina dobio je zbog razgovora.

Prijavu NKVD-u napisao je njegov kolega sa kojim je radio, koji je neposredno pre toga dobio poziv za rat: Hitler je upravo bio napao SSSR.

„U prisustvu drugih radnika sa podsmehom je rekao: evo našeg branioca!", u prijavi ovog čoveka osećala se uvređenost.

„I pitao je kako ga hrane [u vojsci]. Rekao sam mu da je hrana dobra, a on je odgovorio da treba da ih hrane jednom nedeljno, jer se Crvena armija slabo bori i predaje gradove Nemcima".

Ovom prijavom vojnik ništa nije dobio za sebe, ali se osvetio za uvredu.

U slučaju postoji još jedna prijava - od radnice fabrike.

Napisala je žalbu protiv Fedorova više iz ideoloških razloga nego iz lične ozlojeđenosti.

Ovo je treći razlog za osudu, koji antropološkinja Arhipova naziva „moralnom" koristi: razotkriti neprijatelja, zaštititi državu od kleveta.

Upravo je takva serijska doušnica napisala prijavu protiv Arhipove zbog intervjuisanja medijskog „stranog agenta".

A kada ju je Arhipova kontaktirala, ova je rekla: „Ja sam profesionalni neplaćeni dojavljivač".

„Tokom prve godine specijalne vojne operacije, poslala sam 764 prijave elektronskim putem.

Prema sopstvenom priznanju, ona gleda sve snimke na Jutjub kanalima „Dožd", „Dojče vele", Radija „Slobodna Evropa" i „Sadašnjeg vremena" (ovi mediji su u Rusiji označeni za „strane agente") i žali se na one koji im daju intervju - očigledno ne iz sebičnih pobuda ili lične želje za osvetom.

U načinu razmišljanja takvih ljudi država ne može da greši, ubeđen je Makarov, a to znači da su oni koji je kritikuju klevetnici.

Osim toga, ljudi ne vole kada ih neko tera da sumnjaju u sopstvenu tačku gledišta.

„Pokušavaju da se otarase onih koji mogu da poljuljaju njihovu sliku o svetu.

„Jer, u suprotnom, počnete da postavljate pitanja, dovodite u pitanje aktivnosti države i to više nije bezbedno", kaže radnik „Memorijala".

U razgovoru sa mehaničarem Fedorovim u leto 1941. godine, radnica fabrike nazvala je Nemce gadovima, a on je odgovorio: „Zašto su oni gadovi, a mi smo bolji? Oni su veoma kulturan narod, ne mogu da se porede sa Rusima".

Žena se na ove reči požalila „tamo gde treba".

Uhapšeni Fedorov objasnio je istražitelju da je pre revolucije učio kod Nemaca u gradu Oranijenbaumu (danas deo Sankt Peterburga), a zatim je počeo da gaji simpatije prema njima.

„Nemac neće baciti ni opušak cigarete na mesto koje za to nije predviđeno", insistirao je.

Ova objašnjenja ga nisu spasila od osuđujuće presude, a Fedorov je nestao u logorima: niko ne zna kako je umro i gde je sahranjen.

Rusi i dalje pišu prijave na osnovu privatnih razgovora u kojima se ni na koji način nisu lično uvredili - osim što je povređena njihova slika o svetu.

U maju 2023. godine, 20-godišnji stanovnik Perma Gleb Saharov šetao je gradskom baštom kada mu je prišao penzioner Aleksandar Nikonov i ponudio mu da kupi njegovu knjigu.

Posle razgovora, Saharov je napisao izjavu policiji: prema njegovim rečima, čovek mu je rekao da je „Ruska Federacija pokrenula treći svetski rat i okupirala teritoriju Ukrajine".

Penzioner mu je, prema rečima mladića, rekao da „sluša opozicionare koji govore istinu o Rusiji, a takođe je rekao da se u ratu u Ukrajini ubijaju civili i da bi i on mogao da bude ubijen".

Posle toga je protiv 82-godišnjeg Nikonova izdat administrativni protokol za diskreditaciju vojske, što je popularan član zakona na osnovu koga se u Rusiji sudi protivnicima rata.

Aktivista za ljudska prava Artem Fajzulin branio je Nikonova na sudu: on je insistirao da je razgovor u gradskom vrtu bio privatan i da je neophodna javna izjava o diskreditaciji vojske.

I uspeo je da u to ubedi sudiju Mokrušina.

„Razgovor tokom kojeg je Nikonov A.P. izneo gledište o događajima koji se dešavaju, ne mogu se smatrati javnim radnjama", navodi se u odluci suda.

Slučaj je odbačen zbog nedostatka dokaza o prekršaju.

A u leto 2023. godine, stanovnici Jekaterinburga napisali su prijavu zbog cveća iskopanog iz trobojne cvetne leje, koje su posadili „iz patriotskih razloga".

Ovo je takođe očigledna potraga za neprijateljima: na kraju krajeva, cveće je moglo biti iskopano bez ikakve ideološke pozadine, ali ljudima svašta padne na pamet.

Aleksej Makarov vidi još jedan motiv za prijavu - strah za samog sebe.

„Trenutni zakoni, a naročito njihovo sprovođenje, nisu jasni.

„U ovoj situaciji nestabilnosti, čovek se suočava sa nečim što je sada suprotno zakonu i misli: 'Bolje da prijavim, inače, ako ne reagujem, pa i ja ću postati saučesnik? Ako se budem pozicionirao kao pristalica države, to će me spasiti nevolje, jer svako može da postane žrtva'", opisuje logiku zaposleni u „Memorijalu".

Cinkaroši ne prijavljuju samo nelojalnost druge osobe, već i sopstvenu lojalnost.

Arhipova podseća da je u SSSR-u, za razliku od moderne Rusije, postojao član zakona koji se odnosio na neprijavljivanje.

I da je jedini način da se izbegne progon ponekad bio da se napiše prijava kao odgovor doušniku, odnosno, strah za samog sebe je mnogo više pritiskao ljude u sovjetsko vreme nego savremene Ruse.

Cinkarenje drugih kao razlog da budete ponosni

Aleksandra Arhipova primećuje važnu razliku između optužbi u sovjetsko vreme i sada.

U to vreme dojave su bile ili potpuno anonimne, ili su samo istražitelji i sud znali ime cinkaroša ali ne i javnost.

Sada i sam cinkaroš često javno govori o vlastitoj žalbi.

Na primer, društveni aktivista Vitalij Borodin, koji se žalio na glumce Danila Kozlovskog i Liju Ahedžakovu, na publikaciju „Projekat" (ubrzo potom je ova publikacija prepoznata kao nepoželjna organizacija), ponosan je na svoje aktivnosti i daje intervjue.

Mnogi poslanici, od regionalnih poslanika do onih koji sede u Dumi, pišu prijave i izveštavaju o tome na Telegram kanalima u vidu izveštaja o obavljenom poslu.

Organizacija „Veterani Rusije", čije su prijave osnova krivičnog postupka protiv zaposlenih u organizacije „Memorijal", sa zadovoljstvom su isticali sopstvenu umešanost u slučaj.

Tako je pokret „Zov naroda" na profilu na VKontaktu objavio osudu koju su napisali protiv repera sa umetničkim imenom Face (čije je pravo ime Ivan Dremin).

Muzičar - „strani agent", koji otvoreno govori protiv rata i ruske vlade, objavio je 1. septembra novi album „Ništa dobro".

I istog tog dana su se odmah žalili na njega Istražnom komitetu, FSB-u i Tužilaštvu.

„Ova žena je spodoba, ona je kao Mizulina", peva Dremin u prvom stihu.

„Kršenje člana 319 Krivičnog zakona Ruske Federacije i 5.61. Zakonik o upravnim prekršajima Ruske Federacije", pišu u tužbi, uvidevši u tim rečima vređanje predstavnika vlasti.

U strofi: „Vratiću se u Rusiju ja, da na Kremlj bacim molotovljev koktel", „patriote" su videle otvoreni poziv na ekstremizam (član 280 Krivičnog zakonika Ruske Federacije).

„Ivan Dremin je napustio Rusiju posle početka specijalne vojne operacije, od tog trenutka vodio je otvorene antiruske aktivnosti, držao koncerte u Evropi za ukrajinsku publiku i one koji su pobegli iz Rusije i podržavao Ukrajinu", navode aktivisti redom reperove grehe kako bi žalba dobila na značaju.

„U današnjoj Rusiji došlo je do semantičke promene: reč 'dojava' gubi negativno značenje", primećuje antropološkinja Arhipova.

Onaj ko prijavljuje nekog drugog ne doživljava sebe kao cinkaroša, već kao prevarenog i vođen je osećanjem sopstvene ispravnosti.

„Ako ste kupili policu u Ikei i vratili se kući, a ispada da ona nije odgovarajuća, onda odmah pišete Ikei i žalite se, zar ne?

„A ako tamo niko ne reaguje, onda vi napišete objavu na Fejsbuku i u objavi označite Ikeu", navodi primer Arhipova.

„Takvo ponašanje se prenosi i na slučajeve kada prijavljujete druge ljude."

Sada su vladine institucije uspostavile takve kanale za žalbe - skoro kao one na onlajn prodavnicama.

Na primer, 15. marta 2022. godine, Istražni komitet je otvorio kanal za operativnu komunikaciju.

Arhipova ima objašnjenje zašto maksima „nije dobro biti cinkaroš", naučena od detinjstva, ne funkcioniše kod potkazivača.

„Potkazivanje nije dobro. Ovo se odnosi na ljude koje smatrate 'svojima'", objašnjava ona.

Ljude koji kritikuju rat i postupke vlasti, građani suprotnih stavova teško mogu da smatraju „svojima".

Rusko društvo tradicionalno ima nisku empatiju, dodaje ona: ljudi nisu spremni da brane interese bilo koga osim svog užeg kruga, porodice i prijatelja, a čak i ne pokušavaju da razumeju ove „autsajdere".

Zaposleni u organizaciji „Memorijal" Aleksej Makarov vidi očigledne sličnosti između tri epohe: 1930-ih, kasnih sovjetskih godina i danas.

I tada i sada u društvu se razvila atmosfera koja je povoljna za ljude koji vole da se žale vlastima na komšije.

„Ovo je samo onaj tip koji zabada nos u sve stvari, koji na ovaj način pokazuje svoju društvenu aktivnost", smatra on.

„Drugo je pitanje kako na ovo reaguju državni organi. Da li slučaj bacaju u kantu ili ga pokreću."

Arhipova smatra da koren problema nije u posebnom tipu ljudi, već u atmosferi u društvu.

„Ovaj vid ponašanja kreiraju sami ljudi. Poslanici daju primer kako možete da se žalite na sve, a ljudi počinju da ih slede.

„Društvo uči ljude da to rade, a takvo ponašanje nailazi na široko odobravanje."

Vlasti smatraju da je uobičajeno govoriti o unutrašnjim neprijateljima, pa ljudi počinju da traže te neprijatelje.

„Nažalost, nisu potrebne godine truda da se izvuče ono najgore iz ljudi.

„Dovoljno je stvoriti situaciju nezakonitosti i ohrabrenja, a ovaj stadijum će doći prilično brzo", zaključuje Aleksej Makarov.

Ilustracije Denisa Koroleva

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk