Priča o ekonomskom oživljavanju: Kako je Portugal pokazao da ne mora da se štedi

Još od kada su banke gurnule zapadni svijet u ekonomski haos, govore nam da samo rezovi mogu da ponude ekonomski spas. Kada su Konzervativci i Liberal-demokrate formirale koaliciju štednje 2010. oni su biračkom tijelu apokaliptičnim tonom saopštili da bez skalpela Džordža Osborna, Britanija može da završi kao Grčka.

Ekonomski nepismena metafora kućnog budžeta je bila nemilosrdno rabljena - ne treba da trošite više ako ste lično u dugovima, zašto bi i nacija? - kako bi se popularizovala ideološki vođena zabluda.

Ali sada, zahvaljući Portugalu, znamo koliko je nesavršen bio eksperiment sa štednjom primijenjen širom Evrope. Portugal je bio jedna od evropskih nacija koju je najjače pogodila ekonomska kriza. Nakon što je ih je izvukla "trojka" u kojoj je bio Međunarodni monetarni fond, kreditori su zahtjevali stroge mjere štednje koje entuzijastično implementirala tadašanja konzervativna vlada u Lisabonu.

Počela je privatizacija, podignut je PDV, uveden dopunski porez na prihode, plate, penzije i doprinosi su skresani, a povećan broj radnih dana.

U dvogodišnjem periodu, troškovi obrazovanja su smanjeni razarajućih 23%. Pogođene su i zdravstvene usluge i socijalno osiguranje. Posljedice po ljude su bile žestoke. Nezaposlenost je vrhunac dostigla u 2013 kada je iznosila 17.5%, čak 41% je rast bio u broju bankrotiranih firmi, a siromaštvo se povećalo.

Sve je ovo bilo nužno da bi se izlječila bolest prevelikog trošenja, to je bila logika.

Na kraju 2015. je došao kraj eksperimentu. Nova socijalistička vlada, koju su podržale radikalnije ljevičarske partije, je preuzela vlast. Premijer Antonio Kosta se zarekao da će prekinuti sa štednjom, koja je kako kaže, vratila zemlju tri decenije unazad. Vladini protivnici su predviđali katastrofu - "vudu ekonomija", tako su je nazvali. Predviđali su da će zemlji biti potrebno novo "spasvanje" koje će voditi u recesiji i još veću štednju.

Ipak, desio se presedan: Siriza je izabrana u Grčkoj samo nekoliko mjeseci ranije, i vlasti eurozone nisu bili raspoloženi da dozvole eksperimentu da uspije. Kako bi Portugal mogao da izbjegne sopstvenu grčku tragediju?

Ekonomska logika nove portugalske vlade je bila jasna. Rezovi su smanjivali potražnju: za pravi oporavak, morala se oporaviti potražnja. Vlada se zarekla da će povećati minimalnu platu, poništiti ranija uvećanja poreza, vratiti plate i penzije na nivo prije krize, pa su plate u javnoj administraciji porasle i do 30%, a vraćeni su i prethodno otkazana četiri javna praznika. Socijalna davanja za siromašne su povećanja, dok su luksuzni porezi nametnuti domovima vrijednijim od 600 hiljada eura.

Obećanja katastrofa se nije desila. Do jeseni 2016. godine, kada je prošla godina od osvajanja vlasti, vlada se mogla pohvaliti održivim ekonomskim rastom i skokom od 13% u korporativnim investicijama. Ove godine, brojke pokazuju da se deficit smanjio za više nego duplo, na 2.1% što je na najnižem nivou još od ponovnog uspostavljanja demokratskog sistema prije 40 godina. Istina, ovo je prvi put da je Portugal ispunio fiskalna pravila eurozone. Ali, u međuvremenu je ekonomija rasla 13 uzastopnih kvartala.

Tokom godina rezova, dobrotvorne organizacije su upozoravale na probleme sa socijalnim sistemom. Sada portugalska vlada može da ponudi sebe kao model ostatku kontinenta. "Evropa je izabrala liniju štednju i imala mnogo gore rezultate", objasnio je ministar ekonomije Manuel Kaldeira Kabral.

"Mi pokazujemo da sa politikom koja nadoknađuje prihode umjereno, ljudi imaju više povjerenja i investiticije se vraćaju".

Portugal je uvećao javne investicije, smanjio deficit, smanjio nezaposlenost i održao ekonomski razvoj. Govoreno nam je da je to nemoguće i da je zabluda. I tako su britanski radnici doživjeli najveće štednje u platama još od 19. vijeka, a koalicija nije došla ni blizu obećanja da će izbrisati deficit do 2015. godine.

Zašto? Dijelom, zato što male plate znače da radnici plaćaju manje poreza, dobijaju više benefita na samom poslu, i troše manje novca. Portugal je povećavao potražnju, britanski konzervativci je smanjivali.

Uspjeh Portugala inspiriše i frustrira. Sva ta bijeda ljudi u Evropi - a zbog čega? Šta sa Grčkom, gdje je pola mladih nezaposleno, gdje je zdravstveni sistem uništen, gdje se povećala smrtnost novorođenčadi, ali i stopa samoubistava. Šta sa Španijom, gdje su stotine hiljada ljudi istjerano iz kuća? Šta sa Francuskom gdje je ekonomska nesigurnosti omogućila rast ekstremne desnice?

Portugal i Britanija nude lekcije i iz socijaldemokratije. U haosu nakon loma tržišta, socijaldemokratske partije su prihvatile štednju. Rezultat? Politički kolaps. U Španiji je podrška socijalistima pala sa 44% na oko 20% jer im je glasove uzeo radikalniji Podemos. U Grčkoj je Pasok skoro potpuno nestao kao politička snaga. U Francuskoj su socijalisti jedna stigli do 6% u prvom krugu predsjedničkih izbora. U Holandiji je Laburistička partija takođe pala ispod 6%.

Nasuprot njima, dvije socijaldemokratske partije koje su odbacile štednju, one u Portugalu i Britaniji, su skoro popularnije nego ikada. U Portugalu su Socijalisti jači od naredne partije za čitavih 10%.

Evropska politika štednje je bila praćena mantrom da ne postoji alternativa, i tako se narod gurnuo u poslušnost - moramo da budemo odrasli i živimo u stvarnom svijetu na kraju krajeva.

Portugalci su ponudili moćan odgovora. Evropska ljevica bi morala da iskoristi portugalsko iskustvo da nanovo oblikuje Evropsku uniju i da prekine štednju u eurozoni. U Britaniji se Laburisti mogu ohrabriti dalje da prekinu sa ekonomskom politikom konzervativaca.

Tokom izgubljene decenije u Evropi, milioni nas su govorili da postoji alternativa. Sada imamo i dokaz.

( Oven Džons (The Guardian) )