Ton melanholičnog aktiviste i plivača

(Rastko Šejić: Kada plivaš, Prometej, Matica Boke, Šta hoćeš, 2023)

Pošto imamo posla sa ozbiljnim džentlmenom koji se svojim poslom uz relativno sličnu meru posvećenosti i uspeha bavi od rane mladosti, a upravo pokušava da prekorači granicu tog srećnog doba, osećam solidnu meru odgovornosti da na početku ocrtam osnovne ideografske konture njegovog prvog dela ispisanog u književnom rodu koji još uvek zovemo poezija.

Naime, iako je gotovo u celosti, a pogotovo u svojim najboljim delovima, ispisana u repetitivno zaoštrenoj genitivnoj formi stihovne poslanice samom sebi, Šejićeva zbirka “Kada plivaš” svojevrsno je živo i angažovano tekstualno ogledalo koje verbalno čisto i smisaono jasno reflektuje, razlaže i kritički sintetiše aktuelne slike tehnološki i spektakularno razdešenog sveta sadašnjice.

Sliku tog sveta, misleći o dvadesetom veku ali podrazumevajući i ovo što danas živimo, sjajni ruski mislilac i današnji građanin Zapada, Mihail Epštajn, sveo je s bahtinovskog grotesknog lica na sama groteskna usta koja neprestano zjape i gutaju. I pri tom nije mislio samo na kulturu nekontrolisane potrošnje dobara i sumnjivih vrednosti, nego i na dramatične promene koje u takvom ambijentu doživljavaju figure prirode, čoveka, i njihovih preostalih ne-tehničkih i ne-profitnih partnera na Zemlji. Slično tome, i Šejić, na tragu posthumanističke gnoze i groze, ispisujući aktivne poetske beleške o svom svakodnevnom ritualno iskupiteljskom plivanju u bogom danom morskom plavetnilu Boke Kotorske, naizgled opušteno, a suštinski opominjuće, monologizira i dijalogizira sa sopstvenim genitivom u svima nama.

Osnovni organ tog njegovog monološkog dijaloga sa svetom, sa humanističkim idealom i njegovim tekućim parodijama, semantički je proziran stih pravilnog narativnog daha s tek ponekim iskorakom u jezičku ili kakvu drugu zanatsku igrariju. Ali autor i u tako suženom izražajnom okviru uspeva da bude ne samo rečit, nego i efikasan i podcrtavanju rečenog slikom, ritmom, zanimljivo u tekst prevedenom emocijom, ponekim ironičnim ispadom ili lekovitim, mekim paradoksom.

Tako on u tematski eko-kataklizmičnoj pesmi na strani 32 potencijalnog plivača u doba morskih požara i moguće termo-katastrofe, istovremeno duhovito i kritički plastično, zamišlja kao ”Usoljenog reš pečenog punoglavca”. Dok se samo dve strane dalje ”Kiša… prikrada/preko mediteranskog rastinja/ …/Kao divlja mačka”.

Ritualni karakter Šejićevih maritimnih mikro-tirada gotovo da ne dolazi u pitanje, pogotovo uz stalnu sliku uronjenosti drugog/prvog lica ove poezije u more kao elementarno čistilište obdareno energijama izvornosti i obnove. Ipak, taj dubinski tradicionalni topos ovde nipošto nije tradicionalistički transponovan u pesmu, jer ovaj naš hteo-ne-hteo postmoderni autor, saglasno svom primarnom, aktivističkom naumu, produktivno ukrštenom s melanholičnim štimungom, podjednako troši metaforičke glasove izvornog mita kao i ikonične fragmente rok i pop kulture. Otuda na strani 45 autor u eko kontekst svoje pesme partnerski uključuje i samog Posejdona, dok će nam se na str. 31 nenadano oglasiti “teška kiša”, kao sasvim živahna aluzija na slavnu protesnu pesmu još uvek friškog nobelovca Boba Dilana.

Svakako valja dodati da idejno-sadržinski sektor ove knjige na visokom planu politizacije uključuje dosta konkretno stihovno razlaganje danas belodane dihotomije globalno/lokalno, kao i dijalog vrsta, kritiku kulture, aktivističko levičarenje uz otvorene citatne aluzije iz Štajnbeka i drugova, dok su na tematskom tapetu njene kritičnosti i niži modusi “negativiteta” sveta spektakla. Recimo, lajfkouč filozofija i praksa, diktat tetovaža i medija, skuterizacija nekad slobodnih talasa i slično.

Za dodatno radoznale svakako treba pomenuti i zavodljivo nenaglašenu intimističku notu ovih pesama koje podjednako teže objektivnoj i emocionalnoj istini. Možda i zato, one istovremeno uspevaju da budu svojevrstan stihovni case study s temom stanja mora i svih njegovih pra-istorijskih potomaka, uključujući i nas, kao što uspevaju da budu lirika koja nas, uprkos poziciji autora kao prevashodnog naratora, čitalački ipak lovi u svoje klasične zamke.

“Kada plivaš” nije poema u celosti, jer ima ispada iz tog koncentrisanog oblika koji na formalnom i sadržinskom planu gleda da bude više mono - nego kvadro-fonija. U širem kontekstu, mi ovoj knjizi možemo priznati da ona želi da bude poema, da je na svom najlepšem nivou to maritimna poema, kao u najvećim delima svetske književnosti, setimo se Valerijevog “Groblja kraj mora”, ili “Morekaza” Sent Džon Persa, ili bliže nama “Marinizama” Slobodan Tišme. Tako da smo mi večeras u društvu jedne fine maritimne poeme najvećim delom, što je izuzetan čitalački ugođaj. More nam je uvek blizak elemenat, moćna arhetipsku slika, i pesnik koji se upusti u avanturu sa tako nečim velikim i strašnim, vrlo veštom kumulacijom jednog obrasca i sadržinskih kritičkih elemenata, pa i tih malih laudacija, i postigne ovakav rezultat, i to u prvoj knjizi - mi stariji možemo da kažemo bravo i gledaj kako ćeš to još lepše pročistiti da budeš još moćniji.

Treba imati na umu, to čitalac veoma brzo otkrije, da je ovo veoma obimna pesnička knjiga, ali jako dobro drži pažnju i iskusnom čitaocu. Ono što je meni najinteresantnije kako pesnik, bez neke velike pretencioznosti, na ekscentričnim elementima svoga ličnog mikrosveta, plivajući svakodnevno i uporno praćeno odgovarajućim pesničkim oblikom, uspeva da te svakidašnje niskomodusne ljudske radnje prevede u stvarno promišljanje daleko širih istina, kategorija, apstrakcija realnosti ovog našeg sveta i da to čini na jedan očigledno aktivistički način. Mi smo ovde dobili jednog melanholičnog aktivistu koji ima svoj fini prepoznatljiv ton, a to je osnovno u poeziji.

(Besjeda na promociji poeme Rastka Šejića u Galeriji Prometej u Novom Sadu)

( Vladimir Kopicl )