„Hamas je rekao da neće pucati, a onda su mi ubili ćerku“
Sedmog oktobra, porodica se probudila na zvuke uzbune koji su upozoravali na rakete ispaljene iz Gaze
Upozorenje: Ovaj članak sadrži detalje koji bi za pojedine čitaoce mogli da budu uznemirujući
Dok su Cačija Idana odvozili u Gazu, ruke su mu bile prekrivene krvlju njegove ćerke.
Nije mu bilo dozvoljeno da ih opere nakon što je držao u naručju osamnaestogodišnju Majan, koju je na oči njene porodice ubio Hamasov borac.
Niti je mogao da ih obriše pre nego što je vlastitim telom štitio dvoje mlađe dece, dok su zvuci eksplozija odjekivali ispred njihove kuće.
I tokom čitave te patnje, Hamas je namestio telefon tako da prenosi bol i strah ove porodice čitavom svetu preko Fejsbuk lajva.
- „O Bože, ovde su“: Masakr Hamasa zabeležen u Vocap grupi izraelskih majki
- „Hamasovi teroristi su mi oteli rođaku i njenu decu"
- Došli su da se zabave na muzičkom festivalu u Izraelu, a onda su spasavali živote
Gali Idan, Cačijeva žena, sada je daleko od njihovog voljenog Nahal Oza, jedne od mnogih izraelskih zajednica koje je Hamas napao 7. oktobra.
O njoj i njenoj preživeloj deci sada se stara drugi kibuc, okružen brigom i utehom.
Ali, to nije dom.
Dom je mesto na kom je porodica živela otkako je Majan imala četiri godine.
To je kuća u kojoj su oni odrasli i zajedno sticali uspomene, i u kojoj su rođeni njen mlađi brat i sestra.
Majan, najstarije dete, bila je zrela i stidljiva.
„Bila je savršena", rekao mi je njihov komšija.
Upravo je položila test iz vožnje i imala prvog dečka.
Volela je da čita i tražila je knjige za rođendan samo četiri dana pre nego što je ubijena.
Kao što Gali kaže, ona će sada zauvek imati osamnaest godina.
Sedeći na mestu u hladu pod drvećem limunova, Gali kaže da ne želi da ponovo doživljava bol od toga dana - suviše je svež - ali da to radi zbog Cačija.
„Želim da mi se vrati. Čitav i živ. Želim da mi se vrati sada."
Sedmog oktobra, porodica se probudila na zvuke uzbune koji su upozoravali na rakete ispaljene iz Gaze.
Znali su šta treba da rade.
Ali tog jutra, nešto je bilo drugačije.
„Bilo je neobično i veoma napeto", kaže mi Gali.
„Bila to baražna vatra. Baražna vatra za baražnom vatrom. Nismo mogli čak ni da izađemo napolje da dišemo. Zaključali smo se u mamad, našu sigurnu sobu u našem domu.
„Cači i ja smo se pogledali i rekli da tu nešto nije u redu. Nešto je bilo užasavajuće.
„Dobili smo poruke na internom sistemu kibuca da se nalazimo pod napadom i da moramo da ostanemo u mamadu.
„U nekom trenutku su nam rekli da ostanemo tihi, da je vrlo verovatno došlo do infiltracije terorista u okviru kibuca", dodala je ona.
„Morate da shvatite da je to nešto što nikada nije bila opcija, nikada.
„Bila je to oduvek noćna mora nad morama, ali je uvek postojalo rešenje države ili snaga bezbednosti za takvu situaciju.
„I odjednom, to je bila realnost. Noćna mora je postala stvarnost."
Gali opisuje kako je - u tom trenutku - nešto eksplodiralo ispred kuće, razbivši staklene prozore.
Potom je usledio zvuk koraka i glasova unutar kuće.
Čovek je povikao na engleskom sa akcentom: „Nećemo pucati."
Ali jesu pucali.
„Cači se držao za vrata i nije im dozvolio da ih otvore", dodaje Gali.
„Na vratima nema brave, a deca su vrištala i u sobi je vladao ludi haos. Bio je mrak, ali je onda Majan nešto shvatila.
„Videla je da su uspeli da odškrinu vrata. I zato je skočila i pomogla Cačiju da drže vrata".
Niz Galino lice počinju da se slivaju suze, ali ona nastavlja da opisuje taj trenutak.
„Vikali su 'nećemo pucati', ali su onda pucali. Cači je vikao: 'Ko je pogođen? ko je pogođen?' A bila je to Majan. Pala je pored njega i onda je Hamas mogao da otvori vrata. Došlo je do vriske i oni su uključili svetlo."
„Majan je bila u ogromnoj lokvi krvi. Pregledala sam je i shvatila da je pogođena u glavu i da je teško ranjena.
„Oni su vikali na nas da izađemo iz mamada. Rekli smo deci samo 'Ne gledajte' i izveli ih napolje."
„Oko moje kuće se vodi rat, a oni su unutra."
U pidžamama, Cači, Gali i drugo dvoje mlađe dece, Jael (11) i Šahar (9) sedeli su na podu dok su zvuci oružane paljbe odjekivali oko njih.
Jedan od napadača je podigao Galin telefon, tražio njenu lozinku i počeo da snima porodicu na Fejsbuku uživo.
Suviše je bolno gledati sada taj snimak.
Duže od 26 minuta vidite porodicu kako čuči dok se još čuje sirena za uzbunu i napad Hamasa je u toku.
Deca se trzaju od straha na svaku eksploziju i jecaju u rukama roditelja.
Sve to vreme, Majanino beživotno telo leži svega nekoliko metara dalje.
Pogledajte video: Vapaj izraelske majke da joj vrate otetu ćerku
„Na moju sreću, moja deca su toliko hrabra da se to ne da opisati", kaže Gali.
„Ona su razgovarala sa teroristima, ne znam kako su mogla. Pitala su ih zašto su ovde, i zašto pucaju i ubijaju. Možda nas je to spaslo?"
„A Cači je bio skrhan. Gledao je kako mu umire ćerka, video je kako je pogođena u glavu i kako umire pored njega. Njegova ćerka koja je upravo proslavila osamnaesti rođendan. Kuća je bila puna balona, čestitki i… krvi."
Na kraju oni naređuju Cačiju da ustane.
Vezuju mu ruke iza leđa žicom.
Deca vrište na Hamasove borce da ne vode njihovog oca, da ga ne ubiju.
A oni ga odvoze.
Šaron, Galina starija ćerka koja je bila u Tel Avivu u vreme napada, teši majku dok priča o svojoj patnji.
Petnaestogodišnja ćerka je uspela da razgovara sa ocem na telefonu tokom napada.
„Šeron, u gužvi smo, zvaćemo te kasnije, volim te", rekao je Cači i prekinuo vezu.
Bilo je to poslednji put da su pričali.
Galine poslednje reči koje je uputila mužu takođe su joj se urezale u pamćenje.
„Dok je izlazio iz kuće, rekla sam mu: 'Volim te, ne junači se, budi pametan. Pazi na sebe i vrati mi se u jednom komadu.' To je to. I sad želim da mi se vrati, u jednom komadu i zdrav", kaže Gali.
„Cači mora da bude tu i da ožali ćerku. Moram da ga zagrlim."
Izrael je sada identifikovao više od 200 ljudi koje Hamas drži kao taoce u Gazi.
Širom Izraela i čitavog sveta, porodice su skrhane.
„Ne razumem šta je njihov cilj", kaže Gali.
„Žele da se predstave kao čudovišta? Evo vam sad. Čudovišta ste. Vi ste najgora noćna mora koju naša deca mogu da imaju. Vi ste teror. To ne može drugačije da se nazove. Grozno je.
„Ne znam koliko dugo će ovaj ožiljak ostati. Ali moraju da vrate civile. Moraju sve da ih vrate."
U drugom kibucu, daleko do kuće, Majanin kovčeg postavljen je na mirnom mestu ispred redova stolica.
Nema dovoljno stolica da prime stotine ožalošćenih koji su došli da joj odaju poštu, držeći vence i bukete šarenog cveća.
Prijatelji i porodica govore i dele uspomene o devojci koja je volela da igra odbojku i obožavala život.
Gali govori pred okupljenom masom, prisećajući se ćerke.
Kad nije za mikrofonom, ona čvrsto drži uz sebe preživelu decu.
Jael i Šahar, sa samo 11 i 9 godina, videli su tolike užase da se njihova mala lica grče od plača, iznova i iznova.
Njihova sestra je mrtva, a njihov otac nije tu da ih uteši.
Cačijevo odsustvo se oseća svuda.
Gali kaže da želi da svet zna njegovo ime.
Šta god bi moglo da pomogne u njegovom oslobađanju, koliko god to malo bilo, ona je spremna da to uradi.
Mnogi od ožalošćenih nose majice sa njegovom i Majaninom slikom.
Reči „oteti otac" i „ubijena ćerka" ispisane su iznad njihovih lica, porodične slike iz srećnijih vremena.
Pozadi na majici stoji prosta i moćna poruka: „Vratite Cačija".
U ovom nezamislivom mraku, potreban je njegovoj porodici.
Pogledajte i ovaj video:
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Naslovna strana )