How can we not?

Da li se deca razlikuju? Da li slike ubijene dece u Džabaliji treba manje da nas uznemire od slika ubijene dece iz kibuca Beeri? Da li slike mrtve dece u Džabaliji uopšte treba da nas uznemire i da li je to dopušteno? Naša deca draža su nam od svega na svetu, a mrtva izraelska deca razdiru srce svakog Izraelca više nego svako drugo mrtvo dete. Sasvim ljudski i očekivano. Ali nemoguće je da nema mesta i za uznemirenost zbog masovnih ubistava dece u Gazi zato što je neko ubio našu decu. Pogibija te dece bi trebalo naročito da nas uznemiri kada se setimo ko su ona i ko je kriv za njihovu katastrofu. (Odgovor: Izrael i Hamas.) I kada se setimo kako je izgledao njihov život, i kako izgleda njihova smrt. (Odgovor: to su deca siromaštva, bede, opsade i izbeglištva, bez sadašnjosti i budućnosti, za šta je u velikoj meri kriv Izrael.)

Moja dobra prijateljica, levičarka, krajem nedelje je napisala: „U ovom ratu ne mogu da žalim obe strane podjednako. Možda bih to mogla u Ukrajini, ali ovde ne. Gideon Levy opisuje izgorelu bebu, a ja vidim bebu iz Nir Oza.“ Bebu iz Nir Oza ubili su nitkovi iz Hamasa i to tako okrutno da je to teško opisati. Bebe u Džabaliji je hladnokrvno ubila izraelska vojska, bez posebnih zlih namera, ali u zastrašujućem broju. Gledati samo bebu iz Nir Oza, a ne videti bebu iz Džabalije? To je moralni poremećaj tim pre što je broj ubijene dece u Gazi nepojmljivo visok: prema prekjučerašnjim podacima Hamasovog ministarstva zdravlja do sada je ubijeno 3.900 dece.

Bio je ovo krvavi vikend u Gazi i snimci koji su stizali bili su neki od najgroznijih koje smo videli u ovom užasnom ratu. Unakažena tela osmoro zagrljenih mališana, stavljenih u dve plastične bele kese, po četiri tela u svakoj, zauvek zatvorenih na putu do masovne grobnice. To su bebe iz Gaze koje je neko ubio. Rat je, ali ipak se moraju povući granice.

Na drugom snimku ruševina iz koje odjekuje vrisak i desetine tela kako leže uokolo, mahom dečjih. Područja oko bolnica se neprekidno bombarduju - juče je to bila dečja bolnica „Al Nasr“. U njoj leže deca koja boluju od raka: petoro ljudi je poginulo. Nije teško zamisliti strah dece u bolnici. I ta je bolnice dobila naredbu da se evakuiše, kao da ima gde. Ambulantna kola s ranjenima na putu do prelaza Rafijah bombardovale su vazduhoplovne jedinice: Izrael je tvrdio da su u njima bili teroristi. Put uz more, kojim interno raseljena lica pokušavaju da pobegnu na jug kako je naredio Izrael, zakrčen je telima, među kojima je i mnogo dečjih. Svaka bomba bačena na Gazu ubija decu.

Sve to ne treba da uznemiri nijednog Izraelca jer Izrael sada oplakuje svoje mrtve. Ne samo da ne treba da uznemiri, već je samo uznemirenje u vezi s tim zabranjeno i kriminalizovano. One koji se uznemire hapse, tim pre ako su to izraelski Arapi. Zabranjeno je uznemiriti se zbog ubijanja u Gazi, pa čak i ako ginu deca o čijoj dobronamernosti i nevinosti ne može biti rasprave. Sam protest protiv njihovog ubijanja je izdaja. To su deca iz Gaze, njih u Izraelu ne smatraju decom, kao što ni njihovi roditelji nisu ljudska bića jer su okrutno ubili našu decu.

„How can we not?“ upitao se juče državni sekretar Entoni Blinken dok je gledao slike ubijene dece iz Gaze, izvučene iz ruševina. Blinken je rekao da ga je potresla slika izraelske dece čijeg su oca ubili a potom su ubice otvorile frižider i ravnodušno jele ispred uplakanih siročića. Zatim je govorio o mrtvoj deci iz Gaze. Rekao je: „Kada gledam njihove oči, ja vidim oči svoje dece - kako da ih ne vidim?“

A kada mi gledamo oči mrtve dece iz Gaze, mi ne vidimo našu decu. Sumnjam da uopšte vidimo decu. How can we not?

(Haaretz; Peščanik.net; prevod sa hebrejskog: Alma Ferhat)

( Gideon Levy )