Savremena književnost: Što zaista znamo o prošlosti?

(Milija Pajković, Priče za pričanje, crteži: Milenko-Mićo Pajković; Bijelo Polje: IPG Pegaz, 2023)

Nova knjiga Milije Pajkovića pod naslovom Priče za pričanje, koja je letos izašla u izdanju Pegaza iz Bijelog Polja, predstavlja zbirku od dvadeset pažljivo odabranih pripovednih celina, tačnije rečeno posebnih priča, od kojih se svaka na svoj način zadržava na onome što je autoru predstavljao takozvani “fokus u ljudskoj stvarnosti”. Reč je o fokusu na prošle događaje - sa mnogima od njih savremeni čitalac gotovo da nema nikakvog bliskog dodira - koji ne samo što oživljavaju pred očima čitalaca, nego se i uspostavlja bliska, emotivna veza sa njima, pre svega zahvaljujući majstorskom pripovedanju autora.

Pajkovićev prepoznatljiv narativni stil, zajedno sa načinom dočaravanja, opisivanja i prenošenja prošlosti čitaocima, živ je, vrcav, a u isto vreme je i objektivan, jezički i stilski veoma uglađen i bogat. Kao i u prethodnim zbirkama priča, i ovde Pajković prema svojim junacima nastoji da bude krajnje odmeren, neutralan, izbegajući da bude sudija, tužilac ili presuditelj - njegova uloga je jasno definisana pozicijom koju ima tokom celokupnog pripovedanja, a to je pripovedač u vidu “neposrednog očevica-izvestioca sa lica mesta”, a što predstavlja izsvesni uticaj njegovog dugogodišnjeg bavljenja novinarstvom - mada je istina da se uviđa, posebno kod pažljivog iščitavanja tekstova, da on, kao autor, nije mogao biti u potpunosti jezički, pripovedno i stilski neutralan, udaljen i hladan od svojih junaka priča. Naprotiv, u njegovom pripovedanju provejava izvesna skrivena doza empatije i duboke lične zainteresovanosti za sudbinu protagonista, što u isti mah i opisivanju i predočavanju u pripovedanju daje dublji smisao, pokazujući promišljenost i zrelost kako u odabiru tako i u slaganju svih motiva u sastavljanju priča.

Dok se čitaju priče, ponekad se stiče utisak da su to vešto razrađene priče koje su bogato, ne i kitnjasto, protkane izvesnim digresijama, propratnim primedbama te snažnim prikazima samih radnji – to se jasno vidi na osnovu toga kako Pajković stvara svoje (relativno duge) rečenice kao čvrsto postavljene, zrele i zaokružene misaone celine i kako u njima ređa reči, što, sa svoje strane, ukazuje na činjenicu da vodi računa o svakom rečeničnom segmentu, o punoći svog izraza kao i o samoj poruci koju želi da prenese čitaocima. Tek u ponekim segmentima priča čini se kao da iz njih izbija novinar koji nastoji da prenese izveštaj, ali takvih odstupanja gotovo da je u tragovima.

Na osnovu njihove unutrašnje strukture, moglo bi se reći da Pajkovićeve priče veoma podsećaju na crtice, na kraće prozne zapise u kojima se obično opisuje i/ili prikazuje neki (prošli) događaj iz života. Činjenica je da se one od njih ipak znatno razlikuju, pre svega po tome što su narativno bolje razrađene, znatno dublje i sveobuhvatnije. Međutim, njihov zajednički imenitelj oličen je u samom narativnom postupku realističkog opisivanja i prikazivanja događaja te njihovom približavanju čitaocima.

Iz tog razloga, dok se čitaju ove priče, one na više različitih i posrednih načina komuniciraju sa čitaocima - to nisu “samo” puke priče o sudbini, ili, preciznije rečeno, o jednom segmentu ljudske sudbine, to su i priče o životu, o životnoj stvarnosti koja je narativno obogaćena propratnim, suptilnim sadržajima u vidu pažljivih posmatranja, promišljanja, opisa, unosa brojnih detalja u tekst a koji, shodno shvatanju naracije teoretičara Žerara Ženeta, preko autora, kao heterodijegetičkog pripovedača, odnosno kao pripovedača u ulozi posmatrača-svedoka koji aktivno ne učestvuje u priči, i pronose i prenose njegov unutrašnji i saznajni stav o životu kao o jednom prilično složenom ljudskom fenomenu u kome u ne baš podjednakoj meri postoji mesto i za radost i za tugu, i za bol i za sreću.

Pajkovićevo opredeljenje da se usmeri prema pripovedanju prošlih događaja, koji su iz današnje perspektive zaboravljeni, odudara u velikoj meri od savremenih, postmodernističkih, autora koji nastoje da prikažu prošlost kao onu koja je jasna i čvrstvo postavljena, kao sasvim poznatu i istinitu. Pajkovićeve priče neumitno postavljaju pitanje - Šta je ono što znamo o (našoj) prošlosti?, odnosno Šta je to što smo to u (našoj) prošlosti saznali i iskusili? Prenoseći događaje i tuđa iskustva u našu stvarnost, Pajković kao autor teži da svoje čitaoce ne obmanjuje, a istovremeno nastoji da im prikaže ono što se, prema njegovoj proceni ili prema svim njegovim saznanjima, objektivno desilo ili da im prenese što objektivnije prošli događaj. U ovakvom narativnom postupku proističe i činjenica da on nije taj koji neprikosnoveno uverava čitaoce da je to jedini pristup istini i da je to jedna jedina, prihvatljiva verzija događaja. Zapravo, ove priče svojim unutrašnjim sadržajem potencijalno ukazuju da je reč o različitim istinama koje su u tesnoj povezanosti sa različitim ljudskim sudbinima, a što celokupnoj zbirci, kao i svakoj priči ponaosob, daje snagu uverljivosti, realnosti i objektivnosti, ne dovodeći pri tome čitaoce u otvorenu sumnju i/ili u nedoumicu. Drugim rečima, Pajkovićevo pripovedanje je takvo da se ne može odvojiti od srži istine, a on, kao pripovedač, u svaku priču ne unosi elemente fikcije, niti se trudi da istinu prikaže lepšom i boljom, a prošlost podnošljivijom. Prema razmatranjima Cvetana Todorova, “činjenice koje predstavljaju fiktivni svet nikada nisu predstavljene same po sebi, nego uvek iz nekog ugla, sa neke tačke gledišta”. U pričama Milije Pajkovića nije moguće zapaziti ni otkriti fiktivni svet - zapravo, reč je o sasvim realnom, opipljivom, pojmovno razumljivom svetu - ali je jasan ugao njegovog gledanja i posmatranja prošlih događaja: on je neposredan i očigledan, lišen je hiperbole, svakog relativiziranja i minimiziranja, bez euforije je i emfatičkih elemenata u narativnom postupku i slikanju.

Teoretičar Džerald Prins razlikuje dve vrste pripovedača koje se preko Milije Pajkovića sasvim lepo razaznaju: i pored toga što se može reći kako je on uglavnom takozvani prikriveni (ili nedramatizovani) pripovedač, ponekad je on veoma prisutan i u svojstvu takozvanog vidljivog, ali ne i suviše nametljivog, pripovedača koji u tekst unosi digresije i propratne komentare, i to jedino radi samog čitaoca kako bi mu se upotpunila pozadinska slika i kako bi stekao što bolji uvid u situaciju i događaj. Bez obzira na ove dve prirode Pajkovića kao naratora, činjenica je da je svaka priča u ovoj zbirci dorečena, da čini zasebnu celinu koja je, međutim, oštro odvojena od svake naredne. Ove odelitosti se mogu shvatiti kao duboki rezovi u priči. Međutim, i pored toga, od prve do poslednje stranice, priča kao jedna opšta celina teče svojim tokom, bez većih oscilacija i odstupanja. Jedino su sudbine ljudi i njihova dešavanja ključni elementi koji samom toku priče pružaju dinamiku, daju joj zaleta i zapleta.

Svojevremeno je Ivo Andrić na dodeli Nobelove nagrade ukazao na to da “na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek (...) ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima (...), ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje i pričanju nema kraja”. Milija Pajković svoju neutaženu želju za pričanjem i pripovedanjem vrsno pretače u priče koje niže, a u svakoj od njih je pripovedač koji priči pristupa odgovorno, ozbiljno, svestrano i strastveno, pa otuda njegove priče, ispričane i zapisane, pripovedaju o događajima neposredno, istančano, sadržajno, verodostojno i umnogome ljudski, toplo. Iz tog razloga zaista vredi imati i pročitati i ovu zbirku priča koje na svoj način odgonetaju ključnu tajnu ne samo (pojedinačne) ljudske sudbine, nego i života u načelu.

(Autor je redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu)

( Dr Predrag Mutavdžić )