A, moram

Umro je Laušević. Dok se polemiše koja je njegova najbolja uloga, kreće i polemika da li je njegova knjiga “Godina prođe, dan nikad” najprodavanija knjiga u 21. vijeku na području nekadašnje Jugoslavije. Štampala se u nekoliko stotina hiljada primjeraka. Ko zna koliko je ljudi u inostranstvu čitalo piratsku pdf verziju. Tek se nikad neće znati koliko je ljudi više puta pročitalo tu knjigu i koliko je ljudi plakalo.

Knjiga se prodavala u celofanu. Najavljivala se i čekala dugo, a na Starom aerodromu, prvo je stigla na štand unutar Volija, onaj štand sa novinama, što prethodi kasama i stepenicama koje vode ka restoranu. Sjećam se pozitivnog šoka kad sam otvorio knjigu. Pisalo je “A, moram”, a ispod citata poznato ime i nesvakidašnja titula koja je ipak tačna, “Šomi Roganović, mislilac iz Titograda”.

To i jeste i nije bio štos. To je bilo šmekerski, jer velika većina očekivala je da se tu nađe Njegošev citat ili neka misao Dostojevskog ili Šekspira, a Laušević je knjigu koju su svi decenijama čekali počeo minimalističkim mislima Šomija Roganovića.

“A, moram” nije nešto što se samo mora, tu postoji i ovo meko a slovo, koje predstavlja ne baš voljno kretanje. “A, moram” je izraz besmisla i apsurda, jer se ništa ne mora, ali ipak, ne može da se ne krene. Nema kraćeg slogana kod nas, koji bi mogao da otvori toliko debata, koji bi mogao da bude i grafit i odrednica načina života. Mora se otići na sahranu ili svadbu, nekad se mora pružiti ruka onome ko te uvrijedio, mora se na posao, mora se raditi i živjeti. Sve stane u to “A, moram”. Ne mora se sve, ali ovo a slovo dodaje magiju, čak i zatajnost cijeloj priči.

Nemam knjigu sa potpisom Žarka Lauševića, ali imam Lauševićevu knjigu sa još dražim potpisom Šomija Roganovića. Veliki gospodin se nije potpisao kao Šomi, već je za šankom kafića Berlin u Njegoševoj ulici napisao “Dragan Roganović”. Ako je neko pomislio da je citiranje Šomija u knjizi bila poza ili štos, ispostavilo se da i nastavak, druga knjiga takođe počinje Šomijevim novim citatom. Dakle, ima neka tajna veza, velika bliskost između Lauševića i Šomijevih misli.

Pisao sam već o posljednjoj knjizi Žarka Lauševića u kojoj je Šomi Roganović postao i lik njegove proze. Pratio je Žarka, sjedio sa njim, komentarisao dešavanja, a našao se i u avionu za Dubai. Imaginarni izlazak Šomija Roganovića iz aviona i sudar sa vrelim vazduhom u Emiratima je spektakularna scena. Šomi je pratilac, saputnik, a Laušević je čekao da mu se obrati “mislilac iz Titograda”, jer su njegove misli bile pronicljive, šmekerske i precizne.

Na vijest da je Laušević teško bolestan i da je u bolnici, prisjetio sam se još jednog citata iz knjige, ideje o duhu koji se ne predaje. Nema tog lajfkouča koji može da iznjedri takavu rečenicu idealnu za bildovanje svijesti: “Samo noge da mi rasteknu - ko praćka sam!”, a ispod ovog citata je pisalo: “Šomi Roganović, početkom dvadeset prvog vijeka, oko 6 i 15 ujutru”. Velikoj većini građana Podgorice Šomi Roganović je izgledao kao lik koji ispaljuje neke fore i ideje u vazduh, da ništa tu nema smisla. Ali sad vidimo, da stotine hiljada ljudi čita Šomijeve misli, sklapa sliku i da njegove ideje su pronašle svoju publiku baš kako je i zaslužio.

Još dugo će se pričati o djelima Žarka Lauševića. Govoriće se s pravom i o nedjelima, o velikom zločinu. Njegovim ulogama i glumi se s pravom svi dive. Ali njegove knjige treba da se čitaju, iznova. S pažnjom, jer naročito je prva knjiga velika opomena, teška priča o talentu i zločinu i ispaštanju. Nadajmo se da je to neponovljiva priča. Ima u toj knjizi osim Šomija Roganovića, mnogo Crne Gore. Ko želi da vidi, i ko želi da o sebi (pri)zna nešto. A, moramo svi!

( Đuro Radosavović )