Dogovor za oslobađanje otetih

Centralni medijski diskurs oko dogovora za oslobađanje otetih koji je odobrila vlada Izraela, uglavnom se kreće između opisa koliko je on „težak i opasan“, i tvrdnji da je na spremnost Hamasa da pristane na oslobađanje talaca uticao isključivo vojni pritisak. Neretko se obe tvrdnje čuju istovremeno.

Međutim, čini se da ova dvojaka mantra prosto ne odgovara stvarnosti. Gotovo isti ovakav dogovor, sa manjim izmenama, predložen je već u prvim fazama rata. Tako je portal Middle East Eye 1. novembra citirao „upućene izvore“ iz Katara da su Hamas i Izrael „bili na korak“ od dogovora za oslobađanje žena i dece iz reda izraelskih talaca, ali je dogovor propao kada je Izrael 28. oktobra započeo kopnenu invaziju na Gazu.

Pre dve nedelje, The Guardian je izvestio da je premijer Netanjahu „pokazao oštar stav“ i odbio predloge za oslobađanje izraelskih talaca, koji su mu izneti odmah nakon napada Hamasa. List tvrdi da se pre kopnene invazije „raspravljalo o mnogo većem broju“ talaca nego što je sada dogovoreno između Izraela i Hamasa.

Drugim rečima, nije vojni pritisak doveo do aktuelnog dogovora, niti je unapredio njegove uslove – verovatno ih je čak i pogoršao u pogledu broja otetih koji će biti oslobođeni. Dogovor nije bio „težak i komplikovan“ već nužan i neophodan.

Svaki diskurs prepun parola proizlazi iz činjenice da oni koji odlučuju u Izraelu nisu hteli ili nisu mogli, politički i javno, sebi da dopuste da prihvate dogovor odmah nakon 7. oktobra, kako ne bi zažalili što ga potpisuju u trenutku slabosti. Neki od njih su imali i svoje sitne interese da se protive predlogu, a tu su i ideološke zamerke radikalne desnice u vladi.

Vremenom su sazrevala dva procesa, koja su omogućila prihvatanje dogovora. Prvi je jačanje pritiska javnosti i solidarnost sa porodicama otetih koje strepe za sudbinu svojih najmilijih. Protest članova porodica otetih je postigao velike rezultate.

Drugi je masovno ubijanje u Gazi i propagandni potezi vojske koji su omogućili vladi da za izraelsku javnost stvori lažnu sliku da je dogovor postignut jer je Hamas bio prisiljen na ustupke. Čini se da je to bila nužna laž kako bi se dobila široka podrška za ovaj korak.

U stvarnosti, pred Izraelom od 13. oktobra stoji isti načelni predlog za humanitarni dogovor koji uključuje pet dana pauze i oslobađanje između 70 i 100 otetih izraelskih žena, dece, starijih ljudi i muškaraca koji imaju duplo državljanstvo u zamenu za palestinske žene, decu i stare koje drži Izrael. Ovaj predlog je imao svojih različitih varijanti, ali je u osnovi ostao isti.

Posle skoro mesec i po dana postignut je dogovor o četiri dana pauze i zamenu 50 otetih izraelskih žena i dece za oslobađanje 150 palestinskih žena i dece. Nema nikakvih dobitaka postignutih zahvaljujući vojnom pritisku. Posebno nema nikakvog postignuća ako uzmemo u obzir da su neke osobe u međuvremenu umrle, kao i da je dosta vremena izgubljeno u zatočeništvu za one koji bi sutra trebalo da budu oslobođeni.

U potpisanom dogovoru postoji i opcija za produženje pauze u zamenu za oslobođenje preostalih Izraelaca i Palestinaca po sličnom ključu. To je dobro, ali ne menja činjenicu da se uslovi nisu popravili protokom uzalud potrošenog vremena.

Na margini izraelskih medija čuju se retki pojedinačni glasovi koji se usuđuju da pažljivo nagoveste očiglednu istinu. Politički analitičar Josi Verter je u tekstu za Haaretz pod naslovom „Javni pritisak je naterao Netanjahua da pristane na dogovor koji je do sada odbijao“ naveo sledeće: „Jer isti je dogovor bio na stolu i pre nedelju dana, uz beznačajne izmene. Premijer se predomišljao dok ga nije odbio. Prekjuče je promenio svoj stav […] što navodi na zaključak da je ono što ga je nateralo da ga prihvati bio pritisak javnosti […] U prvo vreme oslobađanje otetih nije stavio kao prioritet ratnih ciljeva. Kako je pritisak rastao, on se pomerao sve više ka humanitarnom aspektu. Sada se samo možemo nadati da će briga i nega dece i žena koji će se vratiti biti humana, profesionalna i saosećajnija od tretmana koji su dobili njihove porodice poslednjih šest nedelja.“

Pre nedelju dana Netanjahu je odbio isti takav predlog koji će se sada (hvala bogu) realizovati. Verter propušta da naglasi da je i pre toga isti dogovor bio na dnevnom redu, ali je naišao na izraelsko odbijanje. Sve ostale gluposti koje bez prestanka preplavljuju izraelske televizije i informativne portale stvorene su da bi služile virtualnoj realnosti, koja je zgodnija za jačanje svetosti izraelskog „zajedništva“, uzdrmanog i oslabljenog posle 7. oktobra.

Čak i tabloid Yediot Aharonot konstatuje da je „Netanjahuova tvrdnja da je Izrael postigao veliki uspeh u pregovorima daleko od istine. Ovo je isti predlog koji je dao premijer Katara prve nedelje rata sa malim izmenama. Izrael je malo popustio, Hamas je malo popustio. Sve u svemu, [vođa Hamasa] Sinvar je dobio šta je želeo.“

Možda će se još neki sličan humanitarni dogovor o oslobađanju građana dogoditi u budućnosti, ali na kraju glavni i istinski dogovor koji treba da se dogodi jeste „svi za sve“: oslobađanje svih izraelskih zatvorenika, ne samo otetih civila već i vojnika, u zamenu za hiljade u Izraelu zatvorenih Palestinaca. Kao što je bilo i sa humanitarnim dogovorom, u osnovi svake odluke pred Izraelom će stajati prosto pitanje da li će prihvatiti predloženi dogovor ili ne. Malo je verovatno da će se osnovni oblik predloga promeniti zahvaljujući vojnim ili nekim drugim potezima.

(Mekomit; Peščanik.net; prevod sa hebrejskog Alma Ferhat)

( Nadav Frankovich )