Žarko je, Žarko je Žarko...

Obeležavali smo crvenim krugovima datume njegovih dolazaka, a kad se preselio ovamo, radosno smo zacrveneli čitav kalendar. Uzbudljivo je bilo saznanje da će Žarko posle dugog stranstvovanja ponovo živeti ovde, sa nama, u našoj vremenskoj zoni. Bez reda letenja, ispraćaja i bez žurbe. A evo, otišao je zauvek, brže no ikad i na duže no ikad, i nemamo snage da ovaj njegov odlazak prihvatimo. Nagovestio ga je njegov poklon publici sa scene Sava Centra pre desetak dana. Ne bi Žarko bio Žarko da nije naslutio blizinu svoga odlaska, niti bi Žarko bio Žarko da ga ta slutnja nije naterala da iz bolesničke postelje ubedi lekare da mu pomognu da dođe i da se pokloni publici, na premijeri filma u kojem je igrao. Uz povike i skandiranje iz sale opraštao se poslednjim snagama od svoje publike i svetala pozornice. Stajao je u blagom naklonu, u sjaju njemu svojstvene dobrote, nasmešen, prosvetljen svojom blagošću i lepotom, namučen, blag i setan. Dok su ga zapljuskivale salve aplauza, u očima su mu titrale iskrice uzbuđenja i pritajenog bola. Kao da je tim dugim poklonom podelio sa ovim svetom osećanje da su prošle i godina, i dan je prošao, i sve je prošlo, pa i doživotna, i evo, poručivao je, nežno povijen prema publici, evo, upravo prolazi i život samo sam ga za trenutak zamolio da zastane da se i njemu večeras oproštajno poklonim.

I aplauz je utihnuo, pogašena su svetla scenska i životna. I ne pitajte više za kim zvona zvone, ni ko je bio Žarko Laušević. Žarko je, Žarko je Žarko. Došao je među nas iz nekog svoga mitonosnog sveta i postao mitska pozorišna pojava. Došao je s mnogo raznih umetničkih darova, a njegova ličnost ih je učinla srodnim. Što nije moglo da se izrazi glumom, umeo je da naslika, a ono čemu je slika nedovoljna, iskazivao je književnim pismom. Osvajanje pozorišne scene počeo je u Narodnom Pozorištu, ulogom u Šekspirovoj tragediji Romeo i Julija, u režiji Steve Žigona. Gomila publike njegovih godina čekala ga je na službenom ulazu posle svake predstave. Kritika je hvalila unutrašnjji sjaj, inteligentnu izražajnost i neobični emotivni naboj njegove glume. Ništa u njoj ni tada, na samom početku, ni kasnije, do kraja, nije bilo scenski pohabano od česte upotrebe. On je bio nov i svoj. Sledio je šesetosmaški slogan: budimo realni, tražimo nemoguće. Tako su on i Vesna Trivalić igrali svoje scene u Kanjošu, predstavi koju smo radili noćima u porti Manastira Praskvice i na peščanosj obali Miločera, uz mesečinu, baklje i rojeve noćnih leptorova. Tako je Žarko igrao sve i na sceni i na ekranima...

Tražio je nemoguće, jer je i sam bio iznad mogućeg. Tako je i živeo. Surovom samoanalizom ispitivao je svet i svoju savest da sa njom izađe na čistinu. Da je muči proveravanjem detalja, da je linčuje sumnjom da je njegova situacija ubrzala smrt bližnjih. Tako je izdržao nekoliko hiljada dana u prostoru koji ukida svaki drugi identitet osim zatvoreničkog. Napisao je, da tu izdržljivost zahvaljujuje, osim najbližih i rodbine i brizi prijatelja čije je posete u zatvoru očekivao kao kakav poklon s neba. A i sam je bio prijatelj kome se za ljubav nismo mogli dovoljno odužiti. Tako je uspeo da se, kako beleži u svojoj knjizi, slikajući portrete u tom prostoru oseća kao neko drugo biće. Tako je uspeo da uz sve nedaće ostane umetnik, osetljiv, blag i osećajan, inteligentan, pronicljiv i mudar, na način starinski, a čist i nežan kao dete. I da uprkos svih zala gorljivo sačuva krhko biće ljubavi i nade. Da s toliko nežnosti govori i piše o Aniti, deci: Jani, Dušanu i Asji i o Dušanovoj i Asjinoj majci Maji, o svojim roditeljima, sestri Branki i bratu Miliju i rodbini. Duboko saosećam u njihovom bolu.

Surova je nepravda što je prekinut u zamahu ka visoko cenjenim rezultatima svoje ljudske i umetničke zrelosti. Zbogom neponovljivi Žarko. Neka su ti povratak u mit i beskrajni boravak u našem sećanju lakši no što ti je bio život.

( Vida Ognjenović )