Kako su se voljeli Rusija, Crna Gora i Srbija

U ljubavnom trouglu Rusije, Crne Gore i Srbije uvek je dominirala tajna veza između nekada Sankt Peterburga i Cetinja, a danas Moskve i Podgorice. Rusija je uvek gledala na Srbiju kao na monetu za potkusurivanje u svojim nadmudrivanjima sa Zapadom. Sa Crnom Gorom je taj odnos uvek bio mnogo dublji i iskreniji. Iz Zimskog dvorca i Kremlja su gledali na Montenegro kako je Srbija stalno priželjkivala da bude viđena od “majčice Rusije”.

U crnogorsko-srpskoj javnosti je malo poznata činjenica da je Rusija bila jednako veliki, ako ne i još veći, protivnik ujedinjanja Srbije i Crne Gore od Austrougarske, Osmanskog carstva ili Velike Britanije. Takođe, nije kako se veruje, bio presudan doprinos EU za obnovu samostalnosti Crne Gore. Ključnu ulogu je odigrala Rusija, odnosno bez zelenog svetla iz Moskve, Crna Gora ne bi napustila državnu zajednicu sa Srbijom.

Koreni ruske “slabosti” prema Crnoj Gori i sklonosti da gotovo sve oproste njenim liderima nalaze se u 18. veku. Carica Katarina Velika je “pomilovala” Šćepana Malog što se predstavljao kao njen pokojni muž Petar III. Štaviše, posle neuspešnog finansiranja pobune Crnogoraca protiv njega, dodelila mu je, preko svog izaslanika Dulgorukog, čin general-potpunkovnika i svečanu husarsku uniformu. I dok je Katarina Velika slala svoje najsposobnije diplomate u Crnu Goru u drugoj polovini 18. veka, prvi diplomatski susret između predstavnika rađajuće srpske države i zvaničnog Sankt Peterbuga se odigrao u tajnosti nekoliko decenija kasnije u Petrogradu. Izaslanika vožda Karađorđa Petrovića, Protu Mateju Neneadovića, primio je inkognito ministar spoljnih poslova Adam Čatorijski i ispratio ga rečima:”Srbija je mnogo daleko od Rusije, a Turci su nam prijatelji”.

Carska Rusija nije htela ni da čuje o mogućoj nezavisnosti Srbije, a kamoli o ujedinjenju Srbije i Crne Gore. Ruski plan je bio da Srbija dobije autonomiju unutar Osmanskog carstva a da Crna Gora bude nagrađena Kotorom i Bokokotorskim zalivom posle kraha Mletačke republike.

Politika Rusije se nije promenila prema eventualnom ujedinjenju Srbije i Crne Gore tokom čitavog 19.veka. To se najbolje vidi u Sanstefanskom sporazumu koji su pisali od prve do poslednje reči Rusi. Taj mirovni ugovor je favorizovao Bugarsku, ali i Crnu Goru( Crna Gora će dobiti manje proširenje granica po slovu Berlinskog sporazuma od onog koji joj je predviđao Sanstefanski) i što je najinteresantnije nije predviđao granicu između Srbije i Crne Gore, već je, kao neku vrstu moreuza, ostavljao Sandžaki dalje u posedu Porte. Jedan od retkih zajedničkih ciljeva carske Rusije, Otomanske imperije i Crno-žute monarhije bilo je sprečavanje ujedinjenja dve balkanske države.

Za razliku od Srbije koja je stalno menjala veliku silu na koju se oslanjala, nekad je to bila Rusija, nekad Austrougarska, nekad Francuska, Crna Gora je bila verni saveznik Rusije. Nijedan predsednik, kralj ili premijer Srbije nije oslovljavan kao knez Nikola od strane Aleksandra III kao “jedini iskreni prijatelj”.

O nepoverenju koje je je ruska vlast imala prema Beogradu eksplicitno govori i činjenica koja se prećutkuje u Srbiji već više od sto godina: aneksiju Bosne i Hercegovine 1908. godine nije predložio ni Beč, ni Berlin, ni London, već ruski ministar spoljnih poslova Aleksandra Izvolskij. Politika kralja Nikole II, kao i njegovih prethodnika, bila je da ne dozvoli spajanje Cetinja i Beograda što bi sa prisajedinjenjem BiH Srbiji bilo neizbežno. Izvolskij zato pravi pakt sa ministrom spoljnih poslova Austrougarske Alojzom fon Arentalom koji je predviđao da Beč uzme BiH, a Rusija da dobije slobodan prolaza za svoju flotu kroz Dardanele i Bosfor.

Izvolskij je napravio dve kolosalne greške u svom naumu. Prvo, nije računao na snagu panslavističkih pokreta u Rusiji i potcenio je raspoloženje Srba u BiH, kao i građana u Srbiji i Crnoj Gori. Drugo, nije shvatio da u Istanbulu ne komanduje Beč, već London i Berlin, tako da njegov dogovor sa Arentalom nije mnogo vredeo ruskoj strani za dobijanje sigurnog prolaza kroz turske moreuze. Kriza oko aneksije BiH je okončana tako što je nemački kanelar Bernard fon Bulov zapretio caru Nikoli II da će obelodaniti tajni sporazum Beča i Sankt Peterburga. Rusi da bi spasli obraz, morali su da priznaju aneksiju Bosne i Hercegovine a da zauzvrat nisu dobili ništa.

Početkom 20.veka Srbiju naoružavaju Francuzi i ulažu novac u razvoj privrede i njen napredak. Na drugoj strani, Rusija je finansijski pomagala Crnoj Gori, naoružavala je, čak je poslala i vojnu misiju čiji je zadatak bio da reorganizuje armiju. Da boljševici nisu uspeli da osvoje vlast u Moskvi uz pomoć Nemačke, i da je carska Rusija sedela sa silama pobednicama Prvog svetskog rata, Crna Gora bi, najverovatnije, u Kraljevini SHS imala status kakav je imala Bavarska u nemačkom Drugom rajhu. U ujedinjenoj Nemačkoj, pod pruskom hegemonijom, Ludvig II je zadržao krunu i potpunu autonomiju kraljevine Bavarske. Tako bi najverovatnije, pod ruskom zaštitom, i kralj Nikola ostao na tronu na Cetinju a Crna Gora bi bila kao Bavarska, država u državi.

Nije nimalo slučajno što je došlo do ujedinjenja Srbije i Crne Gore kada je nestala carska Rusija. Međutim, neki odnosi idu mnogo dublje od pene dnevne politike i magle ideologija, pa će tako Crnogorci biti njaveći Staljinovi i Titovi fanovi zbog čega će platiti visoku cenu 1948. godine. Baš kao što nije slučajno što je Milo Đukanović insistirao da Podgorica u državnoj zajednici SCG ima ambasadorsko mesto u Moskvi. Nije ga interesovao Vašington, London, Berlin, samo Moskva.

Milan Roćen je odradio veliki posao za dobijanje zelenog svetla u Moskvi za izlazak Crne Gore iz zajednice sa Srbijom i zato nije bilo iznenađenje što je upravo on bio prvi šef diplomatije. Podgorica je išla ka Zapadu, a njen ministar spoljnih poslova od stranih jezika je govorio samo ruski, i to odlično. Potpisnik ovih redova je bio svedok trijumfalnog osmeha Sergeja Lavrova upućenog Kondolizi Rajs kada je Roćen na sastanku OEBS-a u Briselu, izgovorio par reči na engleskom a onda rekao da će preći na jezik koji mnogo bolje govori: ruski. Podsetimo, ruski je jedan od radnih jezika OEBS-a.

Moskva nikada nije i ne veruje Beogradu. To se videlo i oko raspada državne zajednice SCG. Ali dvoličnost ne dolazi samo sa ruske strane. Kao nekada Nilkola Pašić, otac modernog političkog rusofilstva u Srbiji, koji se kleo u Ruse i današnja vlast kipti na rečima od ljubavi prema majci Rusiji. Međutim, kao i Baja, novac i investicije traži i dobija na Zapadu i tamo šalje decu na školovanje i ide na zimovanje, letovanje i šoping. U Crnoj Gori i pored njenog članstva u NATO Rusi su i dalje pojedinačno prvi investitiori, spremni da oproste, kao Katarina Velika Šćepanu Malom, čak i članstvo u NATO, i oni znaju zašto.

( Željko Pantelić )