Dirljivo oproštajno pismo Peti Smit Semu Šepardu

Sem Šepard i Peti Smit imali su jednogodišnju aferu 1970/71, dok je glumac još bio u braku sa O-Lan Džouns. Iako je ta vanbračna veza trajala kratko, ostali su bliski prijatelji sve do Semove smrti prije nekoliko dana. Peti je, tim povodom, napisala dirljivo oproštajno pismo u "Njujorkeru", koje prenosi Nedeljnik.rs.

Pozvao bi me usred noći odnekud s puta, iz nekog napuštenog grada u Teksasu, sa benzinske pumpe kod Pitsburga ili iz Santa Fea gde se parkirao u pustinji, da čuje kojote kako zavijaju. Ali najčešće bi me zvao iz svog doma u Kentakiju, tokom hladnih, mirnih večeri, kada ste mogli da čujete zvezde kako dišu.

Bio bi to kasni poziv kao grom iz vedra neba, iznenadan poput platna Iva Klajna; neba u kojem možete da se izgubite, čije vas plavetnilo može odvesti bilo kuda. Rado bih se razbudila, smutila nes kafu i pričali bismo o svemu. O tirkiznom moru Kalifornijskog zaliva, belim nadgrobnim krstovima u flandrijskim poljima, o našoj deci ili o istoriji Kentakijskog derbija. Ali, najviše smo pričali o piscima i knjigama. Latino-američkim piscima. Rudiju Vurliceru. Nabokovu. Brunu Šulcu.

"Gogolj je bio Ukrajinac", rekao mi je jednom, naizgled niotkuda. Ali ne bilo kakvog niotkuda već parčenceta višestrukog niotkuda koje bi, kada bi se pogledalo pod određenim uglom na svetlu, postajalo odnekud. Ja bih preuzela nit i improvizovali bismo tako do svitanja, kao dva izanđala tenor-saksofona koja razmenjuju rifove.

Slao mi je poruku iz planina Bolivije, gde je Mateo Hil snimao "Blackthorn". Vazduh je bio razređen tamo u Andima, ali on je to dobro podnosio, bio je izdržljiviji i brži na konju od mlađih kolega, jašući pet različitih grla. Rekao je da će mi doneti pončo, crni sa prugama boje rđe. U tim planinama, kraj logorske vatre, pevao je stare pesme koje su pisali slomljeni zaljubljeni muškarci. Umotan u ćebad, spavao je pod zvezdama, lutao po Magelanovim oblacima.

Sem je voleo da bude stalno u pokretu. Stavio bi štap za pecanje ili staru akustičnu gitaru na zadnje sedište svog kamioneta, možda poveo psa, ali sasvim sigurno svesku, olovku i gomilu knjiga. Voleo je da se samo tako spakuje i krene ka zapadu. Voleo je da dobije ulogu koja bi ga odvela negde gde zaista nije želeo da bude, ali gde bi, na kraju, završio uvučen u čudnovatost te lokacije; bio je to materijal za njegova buduća dela.

Zime 2012. sreli smo se u Dablinu, gde je dobio počasni doktorat na Koledžu Triniti. Često mu je bilo neprijatno kada bi primao priznanja, ali ovo je rado prihvatio, jer mu je došlo od institucije u kojoj je studirao i čijim hodnicima je hodao Samjuel Beket. Obožavao je Beketa i imao je nekoliko listova sa njegovim rukopisom, uramljenih i okačenih u kuhinji, uz slike svoje dece.

Toga dana smo videli pisaću mašinu Džona Milingtona Singa i naočare Džejmsa Džojsa a uveče smo se pridužili muzičarima u Semovom omiljenom lokalnom pabu, "Cobblestone", sa druge strane reke. Dok smo veselo teturali preko mosta, recitovao je napamet Beketove rečenice.

Obećao mi je da će mi jednog dana pokazati predele našeg jugo-zapada jer, iako sam dosta putovala, nisam videla mnogo od svoje rođene zemlje. Sem je bio daleko srećniji u tom pogledu.

Vremenom je prestao da naprasno odlazi na put. Otada sam ga posećivala kod njegove kuće, čitali smo i pričali, ali najviše stvarali. Radeći na svom najnovijem rukopisu, hrabro je prikupljao rezevoare mentalne čvrstine i suočavao se sa svakim izazovom koji bi mu sudbina dodelila. Njegova ruka, sa tetovažom mladog meseca između palca i kažiprsta, bila je oslonjena na sto. Ta tetovaža je suvenir naših mladalačkih dana; moj je munja na levom kolenu.

Dok je prelazio preko odeljka u kojem je opisivao zapadni deo Amerike, odjednom je podigao glavu i rekao, "Žao mi je što ne mogu da te odvedem tamo". Nasmejala sam se, jer je to nekako već učinio. Bez reči, zatvorenih očiju, lutali smo preko američke pustinje koja je razvila tepih raznih boja - kao šafran žutu prašinu, potom riđu, čak i boju zelenog stakla, zlatno zelenu i onda, odjenom, skoro neprirodno plavu. Plavi pesak, rekoh, ispunjen vodom. Plavo sve, reče on, a pesme koje smo pevali imale su svoje boje.

Imali smo svoju rutinu: Buđenje. Spremanje za novi dan. Kafa, koji zalogaj, spremni za posao. Pisanje. Potom pauza, napolju, sedenje na verandi na drvenim stolicama i gledanje u prirodu.

Tada nismo morali da pričamo. To je pravo prijateljstvo. Nikada nam nije bilo neprijatno u tišini koja je, kad je dobrodošla, samo produžetak razgovora. Toliko dugo smo se poznavali. Naš odnos nije mogao biti definisan sa nekoliko opisa bezbrižne mladosti. Bili smo prijatelji; u dobrom ili lošem raspoloženju, bili smo svoji. Protok vremena samo je ojačao tu vezu. Izazovi su se nizali ali mi smo gurali dalje i on je završio rad na rukopisu. Stajao je na stolu. Ništa nije ostalo nedorečeno. Kada sam odlazila, čitao je Prusta.

Dani su bili dugi i spori. Bilo je to veče ispunjeno svetlošću svitaca, zvukovima cvrčaka i horom žaba. Sem je otišao u krevet i zaspao mirnim snom. Snom koji je doveo do trenutka bez svedoka, dok je bio okružen onima koji ga vole i udisao isti vazduh sa njima. Kiša je padala kada je udahnuo poslednji put, tiho, baš kao što bi voleo. Sem je bio povučena osoba. Znam ponešto o takvima. Morate da im dozvolite da diktiraju kako stvari idu, sve do samog kraja. Kiša je padala i skrivala suze. Njegova deca, Džesi, Voker i Hana, oprostila su se sa ocem. Sestre Roksen i Sendi oprostile su se od brata.

Ja sam bila daleko, stajala sam na kiši ispred usnulog lava u Lucernu, kolosalnog, plemenitog mirnog lava urezanog u jednu liticu. Kiša je padala i skrivala suze. Znala sam da ću videti Sema ponovo negde u pejzažu nekog sna, ali tog trenutka sam zamišljala da sam u Kentakiju, među poljima i potokom koji se širi u rečicu. Zamišljala sam Semove knjige na policama, čizme uz zid, ispod prozora, odakle bi gledao konje dok pasu iza drvene ograde. Zamišljala sam kako sedim za kuhinjskim stolom, posežući za onom istetoviranom šakom.

Jednom davno Sem mi je poslao jedno dugačko pismo. Pisao mi je o snu za koji se nadao da se nikada neće završiti. "On sanja o konjima", rekoh lavu. "Sredi mu to, hoćeš li? Neka ga čeka jedan veliki Riđan, pravi šampion. Neće mu trebati sedlo, ništa mu neće trebati". Uputila sam se ka francuskoj granici, na tamnom nebu sijao je mlad mesec. Rekla sam zbogom mom drugaru i dozivala ga usred noći.

( Vijesti online )