Podvodna potraga za meteorom koji nije iz našeg Sunčevog sistema

Zapanjujuća je činjenica da se nijedan čovjek nikad nije lično susreo sa materijalom koji je potekao iz svemira izvan našeg Sunčevog sistema - makar ne svjesno

11426 pregleda1 komentar(a)
Foto: Getty Images
B S N S
BBC Serbian Naslovna strana

Duboko u Pacifičkom okeanu, u tamnom ambisu dubokom oko 1,6 kilometara, mulj je uskomešala neobična crno-srebrna zver.

Sa metalnim istačkanim telom i vrpoljećom pupčanom vrpcom od ružičastog užeta, lokalnoj fauni dubokih mora koja je i sama ekscentrična mogla bi da izgleda kao neka vrsta pravougaone raže.

To je prva „međuzvezdana udica" na svetu - jedinstvena skalamerija koju je napravio i koju koristi kontroverzni harvardski fizičar Avi Leb.

Ona je trenutno u lovu na vanzemaljske materijale - a moguće je da je već pronašla nešto.

Skočimo na trenutak četiri godine unazad, dok Leb razmatra jedan drugi neobični objekat: kometu u obliku cigare Oumuamua, koja je tiho prošišala pored Zemlje u oktobru 2017. godine, samo da bi zauvek nestala u ništavilu svemira.

To je bio prvi poznati Zemljin međuzvezdani posetilac - odmetnuti putnik koji je mogao da putuje nekih 600.000 godina da bi stigao do našeg malog plavog klikera.

Lebova misija da ga bolje razume donela mu je novi nadimak, „Harvardski lovac na vanzemaljce", bestseler knjigu i nemalu broj kritika drugih kolega naučnika.

Sa ovom kometom na umu, Leb je odlučio da počne da traži druge kosmičke anomalije.

I to ga je dovelo, preko tima univerzitetskih studenata i korisnog onlajn kataloga plamenih lopti otkrivenih oko Zemlje, do „IM1" - neobičnog meteorita koji je eksplodirao iznad Pacifičkog okeana 9. januara 2014. godine u 3.05 izjutra po lokalnom vremenu.

Leb sada misli da je otkrio ostatke tog nebeskog uljeza.

Da li bi ovi retki fragmenti, svaki prečnika oko trećine milimetra, mogli biti poreklom iz nekog udaljenog sunčevog sistema?

Da li je on zaista uspeo da ih proseje iz beskrajnih prostranstava Pacifika?

I zbog čega je tačno njegova potraga toliko provokativna?

Pogledajte video: Od vanzemaljaca do astrofizike - upoznajte srpsku TikTok naučnicu

Surovi podsetnik

Zapanjujuća je činjenica da se nijedan čovek nikada nije lično susreo sa materijalom koji je potekao iz svemira izvan našeg Sunčevog sistema - makar ne svesno.

I pored 66 godina svemirskih istraživanja i stotine misija sakupljanja uzoraka sa meseca, iz solarnih vetrova, sa asteroida i iz niske zemljine orbite- kao i više od 70.000 meteorita koji su pronađeni na površini naše planete - sav svemirski krš posejan po svetskim muzejima potiče iz našeg kosmičkog komšiluka.

Smatra se da je čak i ubica dinosaurusa koji je u Zemlju udario pre 66 miliona godina potekao iz Ortovog oblaka, mase kometa sa najudaljenijeg oboda našeg Sunčevog sistema koji redovno baca kamenje u našem pravcu.

„Zajednica planetarnih naučnika sakupila je fascinantan kontingent znanja o ovim objektima, ali nikada još nismo imali priliku da proučavamo materijal iz nekog drugog Sunčevog sistema - planete i asteroide pronađene oko neke daleke zvezde", kaže Mark Friz, kustos kosmičke prašine u Nasi.

„Mi znamo da ti sistemi postoje, ali nikad nismo uspeli da ih proučimo u laboratoriji."

Abraham Loeb

Sve što znamo o svemiru izvan našeg atara potiče na osnovu posmatranja svetla koje je prevalilo najmanje 40 biliona kilometara - udaljenost sledećeg najbližeg Sunčevog sistema Alfa Kentauri - do naše planete.

Ostatak su samo stručna nagađanja, zasnovana na hemiji i fizici našeg vlastitog komšiluka.

Možemo samo da zamišljamo egzotična jedinjenja koje ove daleke teritorije sadrže.

Makar za sada.

Redak događaj

Isprva je IM1 bio samo šačica brojeva u internet bazi podataka, zaveden kao „CNEOS 2014-01-08".

Iako je svemir pod stalnom nadzorom otprilike 10.000 profesionalnih astronoma koji naseljavaju Zemlju, zajedno sa još hiljade amaterskih entuzijasta, meteoriti lako uspevaju da im promaknu.

Nebo je naprosto suviše veliko da bi čitavo bilo nadzirano sve vreme - a većina teleskopa nije dovoljno osetljiva da registruje male objekte.

I zato, kad je IM1 udario u Zemlju, niko to nije primetio.

Jedina zabeleška o njegovom postojanju potekla je od američke vlade, čiji su senzori registrovali njegovu putanju, brzinu i nadmorsku visinu dok se spuštao kroz atmosferu nad Atlantskim okeanom blizu Portugala.

Više detalja, ako postoje, mogu se naći u strogo poverljivim dokumentima - ne zato što je to bio NLO, već zato što bi njihovo javno obelodanjivanje otkrilo previše toga o mogućnostima vojne opreme koja ga je otkrila.

Ali je u bazi podataka postojalo dovoljno ključnih detalja da zagolicaju Lebovu maštu.

Za početak, IM1 je jurišao neviđenom brzinom.

Sve zvezde na Mlečnom putu su u pokretu - postepeno orbitiraju oko njegovog centra, mada u slučaju Sunca jedan okretaj može da potraje 230 miliona godina.

Dok putuju, one nose sadržaj svojih Sunčevih sistema sa sobom.

To znači da bi svaki objekat koji uđe u naš sunčev komšiluk već imao brzinu koju mu je dodelila njegova vlastita zvezda.

Kako se približava gravitacionoj vuči Sunca, „padao" bi prema njemu, dodatno povećavajući brzinu.

Kao posledica toga, naučnici očekuju da bi se međuzvezdani meteoriti kretali brže od običnih.

Lebova analiza pokazuje da ne samo da se IM1 kretao brže od našeg vlastitog Sunčevog sistema, već je i putovao brže od 95 odsto obližnjih zvezda.

To, smatra on, ukazuje da je on međuzvezdanog porekla.

Pogledajte video: Porodica u šoku - sumnja se da im je meteorit pao kroz krov kuće

Međutim, čak i ako se to uračuna, nije jasno kako je postigao baš toliki zamajac.

Kao drugo, meteorit je bio ekstremno čvrst - umesto da se raspadne u gornjoj atmosferi Zemlje, IM1 je ostao čitav sve dok nije stigao u nižu atmosferu.

Od čega se tačno sastojao ostaje misterija - ali bilo je to nešto čvršće od čelika.

„Ustanovili smo da njegova materijalna snaga mora biti najmanje nekoliko puta veća od svih drugih svemirskih kamenja, 272 njih [u ono vreme] iz istog kataloga", rekao je Leb u intervjuu za BBC nekoliko nedelja pre nego što je započela njegova ekspedicija.

Zajedno sa kolegom sa Harvarda, Leb je izračunao sa 99,999 odsto sigurnosti da je IM1 bio međuzvezdani posetilac.

To bi ga činilo tek trećim otkrivenim primerkom, posle komete 2I/Borisov, otkrivene u avgustu 2019. godine i Oumuamue - s tim što nam je ovaj put on završio nadohvat ruke.

Ali postojala je kvaka.

Kad je tim zapisao sve svoje nalaze, studija je isprva bila odbijena za objavljivanje u naučnom časopisu, delom zato što su eksperti koji su ga ocenjivali smatrali da mu nedostaje još detalja.

Ne mogavši hitno da pristupi strogo poverljivim dokumentima, Lebova misija je ostala da tapka u mestu.

Getty Images

Potom, posle više godina slanja molbi Beloj kući za dodatne informacije, početkom ove godine Nasa je primila jedno pismo.

Potpisano od generala-pukovnika američkih Svemirskih snaga, sa plavim pečatom Ministarstva odbrane, ono je potvrdilo da su proverili Lebov rad kod glavnog naučnika pri američkoj Komandi za svemirske operacije i potvrdili da je „dovoljno tačan" da sugeriše da je misteriozni meteor zaista stigao iz međuzvezdanog svemira.

„To je bilo prilično neobično, jer je Ministarstvo odbrane stalo u moju odbranu, takoreći", kaže Leb.

Neki Nasini naučnici su i dalje ostali skeptični.

„Proučavanje astromaterijala unelo je revoluciju u naše razumevanje istorije našeg vlastitog Sunčevog sistema i ako bismo mogli da izvršimo ista ta proučavanja astromaterijala iz nekog drugog sistema… onda bismo mogli da se približimo istom nivou razumevanja tog dalekog sistema", kaže Friz.

Međutim, izuzetne tvrdnje zahtevaju izuzetne dokaze - i on zato poziva na oprez.

„U ovom trenutku nije jasno dokazano da je to telo međuzvezdanog porekla i zapravo je ekspert za meteroide ove nedelje imao prezentaciju na konferenciji Asteroidi, komete i meteori 2023. godine demonstrirajući da bi najbolje objašnjenje za 'IM1' moglo da bude prilično čest, stenoviti meteroid iz našeg vlastitog Sunčevog sistema", kaže Friz.

Friz takođe objašnjava da je važno uzeti u obzir odakle su podaci o putanji IM1 potekli - verovatno od grupe vezanih senzora zaduženih da motre na nuklearne eksplozije.

Oni nisu pravljeni da vrše merenja visoke preciznosti o brzinama meteora, ističe on.

I zbog toga što su detalji i dalje skriveni, on kaže da je nemoguće strogo naučno oceniti te podatke.

Pogledajte video: Asteroid obasjao nebo i preleteo iznad Engleske i Francuske

Druga dva naučnika koje je kontaktirao BBC odbila su da komentarišu jer nisu želeli da budu dovedeni u vezu sa Lebovim tvrdnjama.

Ali ako IM1 zaista poseduje svojstva koja je Leb otkrio, to onda postavlja veliki broj pitanja - od kojih nijedno do sada nema zadovoljavajući odgovor.

Od čega bi on mogao da bude sačinjen?

I kako to da je putovao tolikom brzinom?

Objašnjenja variraju od relativno trezvenih - kao što je ideja da je potekao od daleke supernove, eksplozije masivne zvezde - do poprilično apsurdnih.

Leb se usudio da izađe sa pretpostavkom da bi meteor mogao da predstavlja tehnologiju vanzemaljske civilizacije.

A ta spekulacija stekla je još manje podrške.

Dejvid Spergel, profesor emeritus astrofizičkih nauka sa Univerziteta Prinston, koji je trenutno predsedavajući Nasine nezavisne studije neidentifikovanih anomalijskih fenomena, slaže se da je IM1 bio intrigantan objekat - mada on kaže da to automatski ne znači da su ga pravili inteligentni vanzemaljci.

„On će nam reći nešto više o tome kako se odvija formiranje planeta", kaže Spergel, koji, međutim, zaista veruje da je to najverovatnije kamen koji je potekao iz svemira izvan našeg Sunčevog sistema.

„Dakle, mislim da je ovo primer zanimljive studije i da je Avi bio motivisan da prouči oblast dalekog svemira koji ljudi do sada nisu proučavali. Ne vidim razlog da se pomisli da ovo predstavlja vanzemaljsku tehnologiju, a ne, znate već, asteroid koji je pogodio Zemlju", kaže on.

Postoji samo jedan način da se to sazna.

Odvažna potraga

Lebov tim za potragu za meteorom ukrcao se na brod Srebrna zvezda 14. juna i ubrzo stigao na parče baršunasto plavog okeana oko 84 kilometra od tropskih obala ostrva Manus, na Papui Novog Gvineji.

Tu je, uz pomoć mešavine podataka američke vojske i lokalnih seizmoloških očitavanja, Leb izračunao da je krš meteorita najverovatnije sleteo.

Naoružan „međuzvezdanom udicom" i sa više od milion dolara finansijske pomoći osnivača blokčejn kompanije Kardano, tim je započeo putovanje sakupljanjem kontrolnih uzoraka izvan njihove oblasti potrage, koji se koriste za poređenje sa kršem iz IM1.

Udica je napravljena kao podvodne sanke i vuče se iza broda dugim užetom.

Može da sakuplja uzorke potencijalnog krša od meteora uz pomoć tačaka na svojoj površini, koje su jaki magneti, ili uz pomoć manje probirljivih mreža za sakupljanje.

To je ključno, zato što ono čemu se Lob i njegov tim nadaju - pored krupnih komada krša - jesu sferule.

Ove sićušne sfere od metala ili stakla, često prečnika od oko milimetar, nastaju u užarenom plamenu dok meteoriti ili asteroidi eksplodiraju, i mogu se pronaći na mestima udara širom sveta.

Prošle godine su naučnici u Tanisu, na nalazištu fosila u Severnoj Dakoti gde se smatra da su mnogi dinosaurusi i druge životinje bili sahranjeni na dan sudbonosnog udara asteroida koji je okončao čitavu jednu eru, saopštili da su pronašli slične sićušne tragove unutar fosilnih ostataka riba.

Sferule su se još uvek nalazile u njihovim škrgama, gde su bile udahnute pre 66 miliona godina.

Iako je prošla skoro čitava decenija otkako je krš iz meteora pao u Pacifički okean, Leb je uveren da će se makar neke od ovih sferula kriti blizu površine morskog dna.

I ako je IM1 sadržao magnetski materijal kao što je gvožđe - koji se često nalazi u meteoritima - plan je bio da se upecaju neke od tih sićušnih čestica.

Šačica nagoveštaja

Za početak, tim je pronašao masu raznovrsnog okeanskog krša - kombinaciju prirodnih materijala i otpada nastalog tokom milenijuma trgovine i ratova.

Pronašli su žice, misteriozne piljevine metala, pa čak i sićušne lopte od raznog materijala - ali nakon dodatne istrage, ispostavilo se da svaka od njih ima ili biološko poreklo ili ju je napravio čovek.

Tim je suzio oblast potrage i počeo da razmišlja o prebacivanju na nemagnetski metod sakupljanja: možda meteor na kraju i nije bio od metala?

A onda im se, 21. juna, konačno posrećilo.

Kao što je Leb zapisao na svom blogu o ekspediciji, jedan član tima je strčao niz stepenice da ga obavesti da su našli sferulu - sićušni metalni biser, kako se izrazio, prečnika oko 0,3 milimetra.

Ubrzo se ispostavilo da je ova sferula jedna od mnogih i da je sačinjena uglavnom od gvožđa, magnezijuma i titanijuma.

Leb ističe da je to neobična kombinacija, i u predmetima koje je napravio čovek i u meteoritima.

Da li je moguće da je ovo prvi kontakt koji su ljudi ikada ostvarili sa materijalom koji potiče iz svemira izvan našeg Sunčevog sistema?

Čak i sa sferulama u rukama, Lebov tim je daleko od uspostavljanja veze sa IM1.

„Sićušne metalne sferule su izuzetno česte na Zemlji", kaže Friz.

„One potiču iz izduvnih gasova automobila, kočnica vozila, varilačkih aktivnosti, vulkana i verovatno još nekih izvora koje još nismo identifikovali", kaže on.

Friz objašnjava da postoje neki nagoveštaji koji mogu da ukažu na to da su one potekle iz svemira, uključujući gvožđe oksid po imenu vustit, prisustvo nikla i određenih izotopa.

Ali čak i ako se potvrdi da je poreklo sferule izvan svakodnevnih procesa na Zemlji, moguće je da one nisu potekle od IM1.

Veruje se da u Zemlju svake godine udari oko 500 meteorita, tako da bi ovaj fragment mogao da potiče iz nekog drugog udara.

Leb ostaje optimističan.

Tim planira da odnese sferule u Opservatoriju Harvardskog koledža, gde će uz pomoć spektrometrije identifikovati izotope u njima - analizirajući njihove proporcije u odnosu na druge meteorite, Leb se nada da će testirati da li je IM1 zaista bio međuzvezdanog porekla.

Druga mogućnost je, sugeriše on, potvrda da se one nisu formirale - već da su napravljene i da su ih po mogućstvu stvorili inteligentni vanzemaljci.

U svakom slučaju, Leb veruje da neće ništa škoditi da se sve to proveri.

Sa tim se slaže čak i Friz - dok god se sledi odgovarajući naučni postupak.

„Nauka je divna zato što je to jedna od najpopustivljivijih ljudskih institucija", kaže on.

„Bilo koji naučnik može da izađe sa bilo kojom hipotezom, a bilo koji drugi naučnik može da testira tu hipotezu… Ssvako nauči nešto novo i ostvari se napredak ka istini o dotičnom problemu… Videćemo kako će to proći u ovom konkretnom slučaju."

Pogledajte video: Naučnici pokušavaju da otkriju tajnu tamne materije uz pomoć „božanske čestice"

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk