INTERVJU Vojislav Klačar za "Vijesti": Koreta, imaginarna država

Višemedijski umetnik Vojislav Klačar (1977) rođen je u Hrvatskoj, odrastao u Crnoj Gori, živi i radi u Srbiji, u Beogradu. Njegov projekat o imaginarnoj državi Koreta postoji više od tri decenije. Koreta je predstavljena publici u Beogradu, Tivtu, Podgorici, Berlinu, Lajpcigu, Helsinkiju... Povod za razgovor je serija umetničkih događaja posvećenih parlamentarnim izborima u Koreti koji će se realizovati u narednih godinu dana.

Za "Vijesti" Klačar govori o nastanku projekta, procesu rada, a i o svetu kojem pripadamo. O smutnim vremenima i pravu čoveka na slobodu.

Kako je nastala Koreta? Kako nastaje umetničko delo, a da to nije iz namere da se ono stvori? U pitanju je poslednja dekada dvadesetog veka na našim prostorima.

Živeo sam u Hrvatskoj, godina je 1990. kada u Hrvatskoj i Sloveniji počinje da funkcioniše višepartijski sistem, pošto smo do tad u Jugoslaviji imali jednu partiju i u to vreme smo mogli da pratimo samo razne frakcije unutar nje: jedni su bili za zajedničku državu, neki za otcepljenje određenih republika, neki za federaciju, drugi za konfederaciju. Kada sam video da počinju da se prave političke partije, i ja počinjem da pravim svoje partije. Isecam iz novina delove i pravim kolaže ljudi, oni su obučeni kao političari, muškarci u odelima, žene u kostimima... Svi su izgledali primereno i mogli su da budu poslanici u parlamentu. Te ljude sam grupisao u političke partije i dao im imena i osnovne biografske podatke. U međuvremenu sam nacrtao mapu države. Osmislio sam jednu igru, rasporedio pravilno tačke u teritorije koje su bile identične veličine, zatim su te teritorije napadale jedna drugu... Tu igru sa mapom sam dugo igrao i u jednom trenutku sam se zaustavio. Tako je nastala država u odnosu na svoje okruženje, a onda su istom metodom nastale regije unutar Korete. Stanovnike Korete sam rasporedio u odnosu na rezultate izbora, a to su bili prvi izbori za parlament države Korete.

Da li je raspad zajedničke države uslovio potrebu da Koreta nastane?

Tad sam imao trinaest godina i napravio sam par lutaka, kolaža. Lutke je bilo veoma teško praviti, jer je trebalo naći časopis u boji, kvalitetnog papira, kao i glave odgovarajuće veličine, jer tu ne može ništa da se menja, glave moraju da odgovaraju jedna drugoj, kao i visina tih ljudi. Kada se oni nađu jedni uz druge, sve to deluje kao realna situacija. U gradu u kom sam živeo gledao se hrvatski program, sećam se da sam, od kada pamtim, uveče čekao Dnevnik koji se emitovao u pola osam, a ne crtani film koji je išao u terminu pre Dnevnika. Sa trinaest godina dajem političku strukturu priči, dajem obeležja političkim partijama, jasno definišem šta one žele... Koreta, kada je nastala, sigurno je imala sličnosti sa Jugoslavijom, ona ima dvadeset regiona, ali ne postoji ideja da će regioni da se osamostale. Odmah sam zamislio da se u Koreti nalazi jedna žena koja je naslednica kralja nekada mnogo veće države. Zbog nje pravim partiju koja se zalaže za monarhističko uređenje. Koreta nastaje kao republika, ali je sada monarhija. Ta priča o borbi između monarhista i republikanaca postaje dominantna tema rada. U Koreti se sada spremaju dvanaesti izbori, a tek od jedanaestih počinje da se pomera težište sa te borbe na druge teme. Popuštaju i monarhističke i republikanske partije, pravi se neki skroz nov model državnog uređenja, monarhije koja sadrži u sebi teritorije koje imaju ogroman stepen autonomije. Koreta sada kroz igru postaje veoma složen politički sistem.

Koliko su lutke važne za priču o političkim procesima?

One su pokretači misli, one imaju svoj izgled na osnovu kog sam ih smeštao u određene partije i regije... Nečije ime, zanimanje, regija iz koje dolazi, to nije nešto što tek tako izmišljam, već o tome donosim odluku dok pravim lutku. A pravljenje lutke traje, nekad i po pola godine, jer moram da nađem sve delove. Imam glavu i ruke, a nedostaju mi noge, recimo. Noge moraju da odgovaraju veličini i poziciji tela. Neke lutke dugo čekaju jer ne mogu da nađem sve delove.

Odmah razrađujete sistem kojim se donose odluke u Koreti i tu se služite kartama (kartama kojima se igra tablić, preferans... prim.aut.).

Odmah sam ustanovio taj sistem, igru, kad i Koretu, i ona i dan danas funkcioniše na isti način. Zanimljivo je da ta igra određuje broj zastupnika u regiji, odnosno broj poslanika u celoj državi. Svaki sledeći izborni rezultati se nadovezuju na prethodne.

Sve se sprovodi najozbiljnije, znači.

Tako je. U Koreti, neko ko prvi put kreće, šanse su male da on ostvari dobar rezultat. Više, da tako kažem, početnog kapitala ima onaj koji je učestvovao na prethodnim izborima. Kada se prate parlamentarni izbori u Koreti, uglavnom su velike partije koje postoje od njenog nastanka moćne i danas. Ima promena i partija koje su krenule sa velikim brojem poslaničkih mesta, a sada se bore za ulazak u parlament. Ima i partija koje su bile male pa osvajaju dobar rezutat... Prosto, sve deluje kao jedno realno stanje. A igra je složena i dugo traje.

Kako izgleda igra?

Prilikom sprovođenja parlamentanih izbora, na primer, koristim sto karata za sto procenata. Tome dodajem šezdeset karata. Prvih sto karata se raspoređuju po regijama u skladu sa odnosom snaga pre novih izbora, a zatim za ovih dodatnih šezdeset postoji posebna borba u kojoj svi imaju ravnopravan start. Tih šezdeset karata mogu da osvoje partije koje su već imale dobar rezultat, ali i neke nove partije.

Kako se na osnovu toga dalje razrađuju narativi?

Na osnovu rezultata. Recimo, velika je borba između republikanaca i monarhista. Pratim po regijama kako to izgleda, pravim mape i bojim ih, crveno su socijalisti, zeleno liberali i oni su zajedno republikanci, sa druge strane u plavim i zlatnim bojama su monarhisti. Do sad su južne regije bile republikanske, a severne monarhističke. Ali i to se menja, najistočniji region postaje obojen zelenom ili crvenom bojom, što znači da odlazi u drugi ekstrem. Odigrava se i nešto što zovem emisijama, pozivam političare sa kojima razgovaram i onda razrađujem šta je to što se dogodilo u odnosu na rezultate. Rezultati parlamentarnih izbora nisu jedini, imamo i rezultate unutarpartijskih izbora. To su zapravo najzanimljivije igre, kad se održavaju kongresi političkih partija, kada se lutke bore za svoj koeficijent koji određuje njihov plasman u partiji. Vrlo je zanimljivo za te priče kako neko ko je bio prvi pada na recimo peto mesto. I to je teško, kada se puno pada ili podiže. Imam jednu političku partiju koja nije menjala svog lidera... Kongresi se održavaju pre i posle izbora.

Inače, ja sam se učlanio u jednu političku partiju petnaestog septembra i dok to nisam uživo video nisam ni znao da je unutarpartijska dinamika važnija od bilo koje druge. Izgleda da je ključno pitanje koji si ti u partiji, a ne šta će biti sa državom. Da li će neko biti deo političke igre važnije je od toga da li je u poziciji ili opoziciji. Tako je nekad u Koreti, a to mi je utisak o izborima i sada u Srbiji, da je nažalost najvažnija stvar kako si ti pozicioniran, a ne kako je pozicionirana politika koju kandiduješ.

Promene u Koreti imaju veze sa narativom i imaju veze sa srećom?

Tako je, one se dešavaju na osnovu sreće. Sad ću vam reći, ako imate sto karata u igri, a vi dobijate jednu od sto, ali je ta jedna najveća, to je faktor sreće koji vam može doneti nešto, ali vam je neko igrom može i oduzeti... Važno je videti izbore da bi se to razumelo... Eto, ako je od sto karata vaša najjača i pri tome ona nailazi u pravom momentu, ima šanse da vaši rezultati iznenade.

Čitava igra donošenja odluka se zasniva na aleatornom principu i u svim segmentima to funkcioniše tako. Nisam ja taj koji donosi odluke, donosim ih samo kada pravim lutke, da su vizuelno prihvatljive, i kada ih raspoređujem. Lutka, kada nastane, ona se sama bori za poziciju u partiji, a partije se bore na velikim izborima.

Zanimljivo je da ste dugo radili ovaj rad skrivajući ga.

Prvo sam studirao prava i te lutke sam nosio svuda i skrivao ih u stranicama knjiga. Kada mi je nešto bilo dosadno, bavio bih se njima. To je bio deo mog života, ne znam ni da li je prava reč igra. Fakultet likovnih umetnosti sam upisao sa dvadeset i dve godine, a Koreta postoji od moje trinaeste. Tek na trećoj godini studija, u razgovoru sa svojim profesorom Mrđanom Bajićem, pominjem Koretu i pokazujem lutke i da mi on tada nije skrenuo pažnju da se radi o nečemu što je već umetnički rad, ne znam u kom bih se pravcu kao umetnik razvijao. Iste godine konkurišem za Galeriju Doma Omladine i dobijam podršku od Cesid-a da napravim prvu samostalnu izložbu.

Kako nastaju različite forme predstavljanja Korete publici?

Rekao sam da je Mrđan Bajić odigrao važnu ulogu, ali postoje različiti ljudi sa kojima sam imao priliku da sarađujem, na primer Dejan Grba sa Fakulteta likovnih umetnosti. Ta saradnja nije išla lako, ali je on rekao jednu korisnu stvar, da lutke ne smeju biti prikazane javnosti. Moram priznati da se jedino tada, kada su lutke skrivene od javnosti, dobro osećam. Meni je strašno kad ih prikazujem.

Zašto?

Ne volim da ih drugi vide i dodiruju, to me uznemiri. Kada pomislim zašto su bolje forme bez njih uvek se setim njegovog komentara.

Interesantno je kako zaštićujete lutke.

Na samom početku je bilo i tehničkih propusta, kad sam ih pravio, lepio sam im na leđa više slojeva selotejpa da bi bile čvršće, koji je vremenom puštao neku tečnost i zato su mnoge stare lutke oštećene. Ali one se menjaju, kao kada glumac napusti seriju, neko ga zameni. To je težak proces i za mene, da to prihvatim i da nađem novu lutku. Recimo, imam Unu Vučo, ona je oštećena i našao sam drugu, ali mi nedostaju noge.

Često se na Koretu projektuje Jugoslavija.

Mislim da toga ima, zbog života u vakuumu. Rekao sam, kao dete sam pratio jedan, odnosno dva kanala u okviru televizijskog programa, pre svega zagrebački. Nisam imao informacije o međunarodnoj politici. Međutim ono što se dešavalo kada je Koreta izvođena u drugim zemljama jeste da su je ljudi najčešće poredili sa svojim državama. Kada smo radili u Nemačkoj rekli su da liči na Nemačku, kada smo radili u Finskoj da liči na Finsku... Često su mi govorili da liči na Španiju sa tih dvadeset regiona. Ono što bih rekao da liči na Jugoslaviju jeste možda njen izgled, ona je nekako horizontalno postavljena, more je južno, jugozapadno.

Da li je Jugoslavija bila fantazam?

Mislim da je bila osuđena da traje i da nestane, projekat koji je morao da se desi i da nestane, jer da bi opstala moralo bi nešto drugo da nestane, a to je pitanje nacija. To strašno osećanje pripadnosti, da pripadate Srbiji ili Hrvatskoj ili kome već od republika bi moralo da nestane. Onda pitanje veroispovesti. To je bilo nemoguće, bilo bi divno da je moguće, ali i u svetlu svega što se dešava u svetu rekao bih da je nemoguće.

Šta možete da najavite pošto Koretu čeka serija događaja koja počinje umetničkom akcijom raspisivanja izbora na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju?

Nedavno sam sproveo Popis stanovništva u galeriji Suluj-a u Beogradu zajedno sa Vlatkom Ilićem, Paolom Petrić i Irenom Fiket, a planiram ga i na njemu radim već četiri godine. Čak je jedan deo tog procesa bio urađen za vreme korone, a ovo je bio skroz nov događaj, popis lutaka, koji se poklopio sa popisom u Crnoj Gori. Raspisivanje izbora se praktično poklopilo sa izborima u Srbiji, šta god da uradimo sa nečim će se poklopiti.

A svet u kojem smo, kako biste komentarisali vreme u kojem smo.

Mislim da se nalazimo u trenutku koji najavljuje bolje vreme. Mislim da bi uskoro trebalo da nam postane bolje, u tom smislu sam pozitivan, ali sa druge strane smatram i da ne može biti gore. Trenutno je toliko ozbiljnih ratnih dešavanja, evo samo Izrael i Palestina, čovečanstvo dugo nije imalo priliku da svedoči takvom užasu, zatim nešto što smo prihvatili kao normalno, to je rat između Rusije i Ukrajine, ne mogu da verujem da ne postoji još ni jedan dogovor. Treća stvar koju pratim je sukob Jermenije i Azerbejdžana. Prosto mi je neverovatno da međunarodna zajednica nema mehanizam da takve stvari spreči i da kada se nešto sprovede silom danas, na kraju to samo konstatujete. Kao da živimo u vremenu sile, a ne pravednih procesa. Eto u Koreti toga nema, Koreta je srećnija država. Ako bih igru na sreću koja se koristi u Koreti mogao nazvati realnim političkim procesom, on se zaista poštuje.

( Nataša Gvozdenović )