Melanholija i bijes američke kulture

“Hajde da to tako kažemo”, priča mi Majkl Kaningem, “kad sedim za kuhinjskim stolom u donjem vešu, sa laptopom, u dva popodne, samom sam sebi smešan”. Svojim upečatljivim glasom, dubokim i mekim, objašnjava mi preko zuma zašto svakoga dana napušta svoj dom u Bruklinu i odlazi do studija u Grinič Vilidžu. Posle “Ćao, dušo!” (to “dušo” upućeno je njegovom mužu, psihoterapeutu Kenu Korbetu, sa kojim je zajedno 35 godina) odlazi u drugi kraj grada i prihvata se posla, a to me podseća, kažem mu, na pisca Džona Čivera, iako je Kaningemova putanja znatno duža.

“Volim tu priču! On je ulazio u lift, onako u odelu, sa akt-tašnom, i odlazio je u podrum i radio, a onda se uveče vraćao liftom da muči ženu i decu”. Kaningem se oblači znatno ležernije, ima li i on aktovku? “O, ne, ne, ne. Džonu Čiveru je bilo potrebno mnogo više da samog sebe zavara i da se natera nego meni. Meni je dovoljno da samo promenim okruženje, i to je sve”. Dobro, ali Čiver je verovatno imao više problema. “Problemi Džona Čivera! Au!”

Ako Kaningem nema problema, bar ne takve vrste, njegovi likovi ih svakako imaju. U njegovom najpoznatijem romanu, Sati, prepliću se priče tri žene koje se suočavaju sa ozbiljnim emotivnim izazovima: Virdžinije Vulf, čiju je Gospođu Dalovej pročitao kao student i navodi je kao katalizator za to što se zaljubio u književnost i njene mogućnosti; Lore Braun, očajne domaćice i majke u Los Anđelesu sredinom veka; i Klarise Von, savremene Njujorčanke koja pravi žurke obuzeta refleksijama o sopstvenoj seksualnosti i romantičnim vezama.

Roman je, kada je objavljen 1998, doživeo trenutni uspeh i osvojio je Pulicerovu i nagradu PEN/Fokner; četiri godine kasnije, kada je Dejvid Hejr napisao scenario za filmsku adaptaciju u režiji Stivena Daldrija, sa Meril Strip, Džulijen Mur i Nikol Kidmen, vinuo se u nebo.

“Zaista sam bio iznenađen time kakav uspeh su postigli Sati”, seća se Kaningem. “To je roman o tri žene, depresivne na različite načine, a jedna od njih je Virdžinija Vulf. Ništa u vezi s knjigom, dok je još nastajala, nije govorilo: E, ovo će stvarno da se prodaje”.

Otkud taj uspeh, šta misli? “Izgleda da je pogodila žicu mnogih čitalaca, a mnoge među njima su žene. Znate, u Satima Lora Braun napušta porodicu, što se ispostavlja kao jedan od poslednjih tabua. ‘Digla je zgradu u vazduh, pobila stotinu ljudi, ali je bila dobra majka’. A kad sam išao na književne večeri nisam više uspevao da pobrojim žene koje su mi prilazile posle čitanja i govorile: ‘Ja sam to uradila i nikada niko nije pisao sa bar malo saosećanja o ženama koje to rade”.

Sati su bili Kaningemov četvti roman, a sada je objavio osmi, Dan, posle pauze od skoro 10 godina. Njime se vraća njemu omiljenoj trodelnoj strukturi da bi snažno oslikao život u Bruklinu u tri zasebna dana, razdvojena po jednom godinom između. Trijadu njegovih glavnih likova - a tu je i par genijalno opisane dece - čine Den i Izabel, čiji brak na neki način propada tavoreći u osrednjosti (“nije baš da je dobar, ali nije ni dovoljno loš da bi se razišli”), kao i Izabelin brat Robi, neizostavni deo njihovog domaćinstva, s tim što on misli da je možda vreme da krene dalje.

A tu je i pandemija: Dan nas prenosi u 5. april 2019, 2020 i 2021. Iako se virus nigde ne spominje, posledice su mu svuda očigledne, pošto su Den, Izabel i njihova deca zatvoreni u pretrpanom stanu.

Kada je izbila pandemija Kaningem se zatekao usred rada na drugom romanu (sagi o nekoliko generacija koja seže u sadašnjost) i bio je zaprepašćen pošto je shvatio da je nemoguće napisati savremeni roman a ignorisati kovid. Da ga je uneo u delo u nastajanju, kaže, bilo bi to kao da je Godzila stigla na pomalo mučnu žurku: “Ko očekuje gmizavca od 15 metara koji bljuje vatru? I tako sam ga, ne bez žaljenja, jednostavno sklonio sa strane”.

Nije posebno želeo da piše, čak ni da čita, roman o pandemiji. “Ali ipak, ipak, ipak. Prosto ste na određeni način odgovorni prema stvarnosti u kakvoj ste se obreli”. Ali Dan govori o mnogo čemu još osim o opasnom virusu i rusvaju koji je napravio kod tako mnogo ljudi; taj roman je i dirljivo bavljenje idejom da, onda kada osetimo da nas sopstveni život guši mislimo da negde drugde, mora da postoji neka bolja iteracija.

Robi i Izabel maštaju o kupovini kuće van grada i prave nalog na Instagramu sa izmišljenim doktorom po imenu Vulf (nesvesni naklon Virdžiniji, insistira on) koji besomučno postavlja slike iz svog lepog života, dok Den pazi na decu, ali ne zanemaruje čežnju da se vrati nekadašnjem životu muzičara. Svo troje pokušavaju da pobegnu.

Takav poriv, misli on, posebno dolazi do izražaja u “melanholiji i besu” američke kulture: “Hajde da samo nastavljamo dalje, i dalje, i dalje. I onda dođete do Tihog okeana, to je kraj kontinenta i onda morate da se vratite istim putem. Rekao bih da je taj spoj bezgraničnog, zelenog pejzaža i toga što se on na kraju ipak završava u karakteru Amerikanaca”.

Kaningem, sada 71-godišnjak, rođen je u Ohaju, odrastao je u južnoj Kaliforniji i studirao je kreativno pisanje u čuvenoj radionici za pisce u Ajovi. Ali, koliko god da njegovo delo predstavlja aspekte iskustva življenja u Americi, najplodnije uticaje mu je podarila Evropa: Vulfova, naravno, kao i romansijeri iz 19. veka poput Džordž Eliot, čija Vodenica na Flosi (gde su takođe opisani izrazito međusobno vezani brat i sestra), a obe se javljaju u Danu.

“Nije nemoguće zamisliti da je Džordž Eliot bila možda najdarovitija i najinteligentnija osoba svih vremena. Daleko od toga da umanjujem značaj Virdžinije Vulf, koja je takođe bila neverovatno darovita i inteligentna, ali širina i dometi imaginacije Džordž Eliot, njena sposobnost da tako živo dočara tolike ljude, meni je prosto zapanjujuća”.

Međutim, upravo sa Vulfovom će ostati povezan, a prema njoj gaji i najveće poštovanje, posebno zato što je njeno delo nastalo uprkos mentalnom oboljenju koje je paralisalo iz senke. “Spustila se do najnižeg kruga pakla, odakle se vratila, kako je rekla, krvava i spremna za bitku. Na stranu sve ostalo što mi se sviđa kod nje, teško je i zamisliti nekoga ko je bolje upoznat sa tim koliko loše nešto može da ispadne, a istovremeno je teško naći pisca koji je tako temeljno i ubedljivo pisao o čistoj radosti življenja. Prolećni dan u Londonu! Mislim da je tu optimizam na kakav se možete osloniti”.

Kada ga pitam da li je uspeh romana Sati ikada delovao kao dvosekli mač, kaže mi šaljivo pokajnički: “Znam da mi neki ljudi nikada nisu oprostili što jednostavno ne pišem Sate iznova i iznova”. Načas zastane. “Ali ništa nije ni nalik tome da budete priznati na taj način, a napišete još jednu knjigu, pa još jednu, uz nesumnjivo pojačano osećanje da više stvarno ne mogu da vas se otarase i izbrišu”.

Drugim rečima, lepo je imati takav problem? “Ako ikada i zapadnem u iskušenje da osetim neku vrstu indignacije zbog toga što ljudi i dalje žele da sa mnom pričaju o Satima - “A ostale knjige?” - prosto se zaustavim i upozorim samog sebe da je izvaredno to što ljudi i dalje pričaju o romanu objavljenom pre 25 godina. Dakle, ćuti!”

(The Guardian; preveo: Matija Jovandić)

( Aleks Klark )