Ironijom protiv "vlasnika" istine

(Nastavak od prošle subote)

Tokom Hladnog rata, češki disidenti i izgnanici nisu uspeli da izbegnu geopolitičku igru između dve velesile, a neki su uspeli da odigraju i važnu ulogu u njoj. Ovo je bio slučaj sa Pavelom Tigridom. On je napustio Čehoslovačku nakon komunističkog puča iz ‘48. Počeo je da živi u Parizu ranih pedesetih kao američki državljanin. Podržan finansijski od strane američke vlade, konkretno od CIA-je, finansirao je i uređivao tromesečnjak Svědectví (Svedočenje), najvažniji češki antikomunistički časopis u opticaju. Iz Pariza organizovao je ozbiljnu mrežu za prikupljanja informacija i lov na glave. Još od ranih šezdesetih, Tigrid se zainteresovao za Havela, čija su mu porodica, antikomunistički pogledi i književni talenat, morali izgledati obećavajuće. Najzad upoznali su se u Parizu 1968. Bio je to početak celoživotne saradnje i prijateljstva. Tigrid je postao stalan promoter Havela, kako u Čehoslovačkoj, tako i na zapadu. Prema Jaroslavu Vrzali, Tigridovom dugogodišnjem saradniku i izdavaču Svedočenja, Havelova politička karijera bila je proizvod truda njegovog mentora koji je imao američku podršku. Taj trud se isplatio 1989. godine. Pre Plišane revolucije, Tigrid je počeo da se zalaže za to da Havel treba da postane predsednik Čehoslovačke i naručio je plakate “Havela za predsednika”. Nakon toga preselio se u Prag i radio kao ključni savetnik novog predsednika i kasnije služio kao njegov ministar kulture.

Kako je Tigrid gledao na Kunderu? Tvrdokorni borac u Hladnom ratu verovatno je smatrao intelektualca nezavisne misli, kome nije bila potrebna njegova mreža, i koji nije bio pretplaćen na hladnoratnu ideološku podelu, kao pomalo sumnjivog. Tigrid verovatno nije želeo da Kundera bude portparol za češku opoziciju, i da time nadseni politički sigurnijeg Havela. Upoznao je Kunderu nedugo nakon što se doselio u Pariz i ponudio mu prijateljski savet da se drži postrance kada je u pitanju politika. Kundera je to rado prihvatio, ionako nemajući političke ambicije.

Tigrid, iskusan obaveštajni operativac i kontrolor informacija koje su cirkulisale među češkom antikomunističkom opozicijom i u domovini i u inostranstvu, dosta je pazio da imidž Kundere i Havela ostane saglasan sa njegovim političkim planovima. Samo se može zamisliti koliko ga je moglo uznemiriti kada je 1984. Kundera katapultiran u globalnu književnu superslavu uspehom Nepodnošljive lakoće postojanja, koja ga je učinila kandidatom za Nobelovu nagradu za književnost. Nije jedino Tigrid bio zabrinut. Mnogim praškim disidentima se nije sviđala ta pomisao. Po njihovom viđenju, Nobel za Kunderu bio bi uvreda za Havela, i samim tim korak unazad za njihov stvar.

To su bile okolnosti u kojima su češki disidenti poslali peticiju Nobelovom komitetu, podržavajući Jaroslava Sajferta, velikog lirskog pesnika, koji je tada bio u svojim osamdesetim i doslovno nepoznat van Čehoslovačke, ali je takođe bio i jedan od prvih potpisnika Povelje 77. Među nekima koji su ovde stavili svoj paraf, bilo je i onih koji su zbog toga kasnije zažalili, ne jer u datom momentu nisu shvatili da je obrazloženje bilo da se nagrada preusmeri sa Kundere. Peticija je postigla svoj cilj. Iznenađujuća dodela Nobelove nagrade Jaroslavu Sajfertu bila je uvreda češkim komunistima, ali takođe i trijumf za politički projekat Vaclava Havela.

Sa krajem Hladnog rata, Havel i njegove saveznici su se osećali opravdano: Suprotno Kunderinim ranijim nadama, zapad nije bio zainteresovan da iznalazi treće rešenje koje bi spojilo socijalizam i kapitalizam, već je umesto toga krenuo u nametanje liberalnog kapitalizma celoj centralnoj Evropi. Tokom devedesetih delovalo je kao da je Havel bio u pravu u svojoj polemici sa Kunderom od pre dvadeset godina. Osokoljeni Vašington u velikoj meri je cenio Havelov prozapadnjački stav, jer se zgodno slagao sa intervencionističkom politikom Klintonove i Bušove administracije, od proširivanja NATO-a do rata u Iraku. Sa druge strane, bivše disidente, predvođene Havelom, polako su marginalizovali ekonomski pragmatičari koji su izgradili češki kapitalizam, predvođeni Vaclavom Klausom.

Kundera se i dalje nije uklapao ni u ovu novu panoramu: ni Havelovi moralisti, ni Klausovi pragmatičari nisu bili preterano zainteresovani da ga pozovu da se vrati. Ipak, zajednički prijatelji pokušali su da pomire Kunderu i Havela ranih devedesetih. Zajedno su prisustvovali ljubaznoj, ali mlakoj večeri u Parizu. Kunderi je dodeljeno državno odlikovanje, ali on je poslao Veru da ga primi umesto njega, dok je on ostao u obližnjem hotelu. Članak u Respektu bio je završni udarac pokušajima izmirenja.

Malo više od decenije kasnije, raspoloženje u Češkoj postaje drugačije. Postoje ljudi koji i dalje po svaku cenu veruju da se nasleđe Vaclava Havela mora braniti, ne od Klausa, već od populizma povezanog sa bivšim predsednikom Milošem Zemanom i bivšim opozicionim liderom i premijerom Andrejem Babišem. Sa druge strane, nakon katastrofalnih posledica spoljnih intervencija Amerike i korupcije i mnogih neuspeha češkog kapitalizma, ubeđenje da je Havel bio u pravu je manje rasprostranjeno nego što je to bio slučaj u devedesetima. Štaviše, češko čitalaštvo sada više sudi o Kunderi po njegovim književničkim zaslugama nego po zahtevima disidentske politike, i sviđa im se ono što čitaju. Kunderina dela i dalje su među najprodavanijima.

Glavna razlika između Kundere i Havela jeste kako tretiraju humor, koji je u Češkoj uvek među glavnim vrednostima. Havelove predstave su često duhovite jer se u njima izlaže apsurd birokratskog, tehnokratskog i totalitarnog sveta. Ali njegovi eseji su smrtno ozbiljni, budući da je Havel verovao da postoji izlaz iz tog apsurda: težnja prema istini i zapadnoj demokratiji. Upravo ovakvo gledište od njega je napravilo glavnog saveznika američkih neokonzervativaca.

Kunderin smeh, suprotno tome, prožimao je direktno svaki njegov roman i esej, uvek se ukazujući u prisustvu tragičnog. I smeh i tragedija, kod njega večito su vodili nazad prema neizbežnoj dvosmislenosti sveta koji ne može iskupiti nikakva istina ili političkim režim. Ali, Kundera nikada nije podlegao nihilizmu, nalazeći nadu u kulturnim tradicijama zapada i centralne Evrope, posebice. U muzici i u umetnosti romana i u otvorenosti i neočekivanim obrtima u istoriji. Ovo ga je ostavilo otvorenim za kontradiktorne ideje, sve dok se one ne bi konsolidovale u dogme, koje se onda više ne bi mogle ni podsmehom odagnati.

Dakle, više se može dobiti razmatranjem Kunderinog dela, od pukog uživanja u njegovoj izvrsnoj prozi. Predvidivosti stare bipoloranosti SAD - Sovjetski savez su sad daleko u prošlosti. Ideja američke unipolarnosti je na zalasku i istočna Evropa je ponovo postala geopolitičko bojno polje. Pod ovakvim okolnostima, moramo naći načine da o svetu razmišljamo iznova, dok se istovremeno čuvamo zamki političkih apsoluta - bio to socijalizam ili kapitalizam, ekonomski pragmatizam ili nacionalni populizam - koristeći moć ironije protiv onih koji tvrde da su pronašli konačnu istinu. Ukratko, moramo da ponovo pročitamo Milana Kunderu.

(GLIF REDAKCIJA; Izvor: compactmag.com; Prevod: Nikola Matić)

( Petr Drulák )