Japan: Godinama traje borba zajednice gdje sahraniti bližnje u zemlji gde je kremacija uobičajena
U Japanu se 99 odsto stanovnika kremira, jer poštuju budističke ili šintoističke običaje. Islam zabranjuje kremaciju, i muslimani mrtve obično sahranjuju u naredna 24 sata. Neke porodice prinuđene su da tela njihovih preminulih odnose stotinama kilometara daleko da ih dostojno sahrane
Muslimanska zajednica u Japanu je prilično malobrojna, jer ima samo 200.000 pripadnika u zemlji sa više od 120 miliona stanovnika.
U Japanu se 99 odsto stanovnika kremira, jer poštuju budističke ili šintoističke običaje.
Islam zabranjuje kremaciju, i muslimani mrtve obično sahranjuju u naredna 24 sata.
Neke porodice prinuđene su da tela njihovih preminulih odnose stotinama kilometara daleko da ih dostojno sahrane.
„Čak i pomisao da ću možda morati da kremiram nekog ko mi je blizak mi izaziva nesanicu", kaže emotivni Tahir Abas Kan, koji je prvi put došao u Japan 2001. godine na doktorske studije.
Kan, koji je rođen u Pakistanu, sada je predavač na univerzitetu i japanski državljanin.
Aktivan je u njegovoj zajednici u gradu Bepuu, u oblasti Oiti na najjužnijem japanskom ostrvu Kjušuu, u kojoj je osnovao istoimeno muslimansko udruženje.
- Samo je smrt siguran posao: Tajni svet sahrana na divljim i seoskim grobljima u Srbiji
- Život i smrt sa HIV-om: „Nema više sahranjivanja u crnim vrećama, ali ima u metalnim sanducima"
- Sahrane na klik - šta ćete sve moći sa pogrebnom aplikacijom u Beogradu
Duga borba
Kan kaže da ne mari posebno za sopstveno telo, ali je uznemiren zbog bola drugih muslimanskih vernika.
„Posmrtni obred je poslednje što možete da uradite za nekoga.
„Ako ne mogu dostojanstveno da sahranim mog rođaka ili prijatelja, ne mogu da vodim normalan život".
Prva džamija u administrativnoj oblasti-prefekturi Oiti osnovana je 2009. godine, ali je izgradnja groblja za zajednicu od oko 2.000 muslimana još u fazi planiranja.
Mohamed Ikbal Kan i njegova žena su iz Pakistana došli u Japan 2004. godine.
Osnovao je preduzeće za izvoz automobila u blizini Tokija, a kasnije je sedište preselio u grad Fukuoku u susednoj prefekturi.
Kada je njegova žena rodila mrtvorođenu bebu 2009. godine, u njegovom kraju nije bilo muslimanskog groblja.
„Stavili smo telo u malu kutiju i autom se odvezli do prefekture Jamanaši koja je udaljena više od 1.000 kilometara", kaže Ikbal, ponovo proživljavajući traumu.
„Četiri prijatelja su pošli sa mnom.
„Celim putem smo se smenjivali za volanom".
Na groblju u Jamanašiju, u centralnom delu Japana, sahranjuju se muslimani i hrišćani, koji čine malo iznad jedan odsto stanovništva i brojnija su verska manjina u zemlji.
„Želeo sam da budem sa mojom ženom u tim bolnim trenucima, ali to nije bilo moguće", žali se Ikbal.
„Bilo je mnogo teško".
- Zaboravljeni domorodački narod Japana o kom turisti ništa ne znaju
- Ikigai: Zbog toga Japanci ustaju svakog jutra i raduju se životu
- Japan je bio budućnost, ali je zaglavio u prošlosti
Zahtev za građevinsku dozvolu u ćorsokaku
Udruženje Kana je kupilo plac pored hrišćanskog groblja u Bepuu.
Vlasnici zemljišta oko placa dali su odobrenje za gradnju, ali je najbliža zajednica, koja je udaljena tri kilometra, uložila prigovor.
„Rekli su da će se zakopavanjem tela kontaminirati podzemne vode, kao i jezerska voda koja se koristi za navodnjavanje", objašnjava Kan.
Kako za sedam godina nije postignut nikakav napredak, pripadnici muslimanske zajednice su prinuđeni da traže druge načine.
Kan kaže da su neki muslimanski doseljenici vratili tela članova porodica u njihove domovine.
A oni koji su u terminalnoj fazi maligne bolesti odlučuju da poslednje dane provedu u zemlji rođenja, dodaje on.
Međutim, prevoz tela do domovine zahteva obimnu papirologiju i podrazumeva neizbežno odlaganje sahrane.
Takvu mogućnost ne razmatra Rioko Sato, Japanka koja ja primila islam i koja takođe živi na ostrvu Kjušuu.
„Neki kažu - ako ne poštujete japanska pravila, vratite se u vašu zemlju.
„Drugi kažu - nosite telo u susedne zemlje gde je sahranjivanje dozvoljeno", kaže ona.
„Moj muž živi u Japanu više od pola njegovog života.
„Davno je stekao japansko državljanstvo i podmiruju poreske obaveze kao i rođeni Japanci.
„Njegovi potomci će nastaviti da žive u Japanu, pa šta mislite gde bi posle njegove smrti njegovo telo trebalo da bude?"
Sato smatra da se otpor sahranjivanju javlja zbog „kulturnih predrasuda".
„Neki ljudi misle da je sahranjivanje nešto užasno i neprihvatljivo, iako je pre samo nekoliko generacija ono bilo prilično uobičajeno", ističe Sato.
Prisustvovala je mnogim kremacijama, ali je odlučna da ona bude sahranjena.
„Ako se nečija želja da bude sahranjen smatra sebičlukom, onda nek mi dozvole da budem sebična kada je u pitanju moje mrtvo telo".
Međutim, Šinđi Kojima, vanredni profesor sociologije na Azijsko-pacifičkom univerzitetu Ritsumeikan, gde predaje i doktor Kan, kaže da su razlozi složeniji.
On je istražio ovo pitanje i savetuje Muslimanskom udruženju u Bepuu šta treba da uradi.
„Zapravo, nije presudno da li je neko musliman ili ne.
„Za ishod predatog zahteva ključno je da znate kako funkcioniše lokalna zajednica i da imate ljude na pravim pozicijama ili dobre veze", objašnjava Kojima za BBC.
„Mnogi građevinski investitori, Japanci koji nisu muslimani, često se suočavaju se otporom lokalne zajednice.
„Ne u mom komšiluku - to je uobičajeni stav, a zastupaju ga ljudi koji se protive bilo kakvim promenama ili razvoju u njihovoj blizini".
- Hatidža - ključna žena za rođenje islama
- Ko su savremeni balkanski derviši
- Ko je sahranjen u Aleji velikana, a ko u Aleji zaslužnih građana
Moguće rešenje
Kan kaže da u Japanu postoji 13 muslimanskih grobalja, među kojima je i ono koje je nedavno izgrađeno u Hirošimi, a koje je udaljeno oko tri sata vožnje.
Ikbal je tamo išao sa ožalošćenim porodicama i prijateljima.
„U Hirošimi postoje svi objekti koji su nam potrebni.
„Postoje objekti sa vodom gde možemo da se očistimo i lokalna zajednica nam obezbeđuje halal (čistu/dozvoljenu) hranu", kaže on.
Kan je pomoć za rešenje ovog problema potražio od poslanika u parlamentu, relevantnih ministarstava i lokalnih vlasti.
Kasnije je muslimanskoj zajednici u Bepuu dodeljeno zemljište za 79 grobnih mesta, što daje novu nadu.
„To nije samo versko pitanje, već osnovno ljudsko pravo", naglašava on.
„Ne tražimo ništa besplatno.
„Hoćemo da platimo, ali je najveći problem dobijanje građevinske dozvole".
Kaže da sličnu bitku vode i druge male verske zajednice, poput Jevreja i nedavno doseljenih hrišćana iz Brazila.
„Najbolje rešenje je da se u svim prefekturama Japana napravi po jedno zajedničko groblje za nekoliko verskih zajednica".
Međutim, verovatnoća da se umeša Vlada Japana je mala, jer je rešavanje ovog pitanja do sada prepuštala lokalnim vlastima.
Ali, Kan ne gubi nadu.
„Nećemo kremirati leševe, to se neće desiti.
„Učinićemo sve što je potrebno da naši mrtvi budu sahranjeni".
Možda će vas zanimati i ova priča
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Naslovna strana )