Zona interesa: Film o Aušvicu, nominovan za Oskara, sniman kao "Veliki brat"
Procijenjeno je da je u logoru ubijeno 1,1 miliona ljudi, od kojih milion Jevreja
Reditelj Džonatan Glejzer kaže da je u njegovom filmu o koncentracionom logoru Aušvicu primenio način snimanja TV rijaliti programa, kao što su skrivena filmska ekipa i fiksne kamere.
Ali njegov film „Zona interesa" (The Zone of Interest), nominovan u pet kategorija za nagradu Oskar, ne prikazuje užase masovnih ubistava u logoru.
Film je priča o porodici koja živi u kući odmah do logora - komandantu logora Rudolfu Hesu, njegovoj supruzi Hedvig i njihovo petoro dece.
Hes je bio upravnik Aušvica od 1940. do 1945. godine.
Za pogubljenje logoraša u gasnim komorama koristio je gas ciklon B.
Procenjeno je da je u logoru ubijeno 1,1 miliona ljudi, od kojih milion Jevreja.
Za to vreme, samo nekoliko metara dalje, njegova porodica je uživala u prostranoj kući, obilju hrane i održavanom vrtu, koji je od logora delio betonski zid.
- Šta je Holokaust
- Aušvic: Kako je logor smrti postao središte Holokausta
- Sa perona 21, vozom iz Milana u Aušvic, u smrt
- Tatu majstor Aušvica i njegova tajna ljubav
Glejzer, koji je snimao film u blizini nekadašnjeg logora Aušvica, odlučio je da užas logora dočara zvukovima u pozadini.
U filmu se čuju prigušeni krici, pucnji i brujanje mašina, a vidi se dim koji se nadvija nad krematorijumom.
Porodica u kući do logora živi kao da se sa druge strane zida ne dešava ništa.
Glejzer je za snimanje koristio nadzorne kamere.
„Fraza koju sam stalno izgovarao bila je 'Veliki brat' u nacističkoj kući'", kaže reditelj.
Tokom snimanja TV rijaliti programa, poput „Velikog brata", ekipe nisu prisutne, ali se učesnici stalno posmatraju.
„Zamisao promatranja iz prikrajka se učinila kao dobar način da se prikaže drama, iako drame nema", kaže Glejzer za BBC.
„Bio je to način da se sa njima bude u kući".
Zaobišao je uobičajene načine snimanja, „kojima vas glumac uvuče u njegov lik i krupne kadrove ... bilo bi to pogrešno za ovaj film".
- Kako je obućar iz Velike Britanije uhvatio komandanta Aušvica
- Rudolf Hes je zaista izvršio samoubistvo u zatvoru
Film u kojem nije korišćeno veštačko, već samo prirodno svetlo, često deluje kao dokumentarac.
Nominovan je za Oskara za najbolji film i u još četiri kategorije, i devet nagrada Britanske akademije filmske i televizijske umetnosti (BAFTA).
Osvojio je Veliku nagradu Kanskog festivala prošle godine.
Film je sniman u zdanju nedaleko od kuće u kojoj je živela porodica Hes.
Režiser je koristio 10 kamera sa daljinskim upravljanjem, a on i ekipa su snimanje posmatrali iz obližnjeg bunkera.
U pravu je kada kaže da u filmu „nema drame".
Jednoličan život porodice nije uzbudljiv u uobičajenom smislu.
„Likovi ne ispoljavaju prijatnost, udobnost ili toplinu", dodaje Glejzer.
„Nema smešnih, osećajnih trenutaka".
- Ubistva pod cvetnim mesecom: Kako su likvidacije Osejdž Indijanaca zamalo izbrisane iz američke istorije
- Da li je nos preveliki i zašto glumac nije Jevrejin: Kritike Bredliju Kuperu za film o slavnom kompozitoru
- Ko je bio pravi Robert Openhajmer
'Kraljica Aušvica'
Vidimo Hedvig kako gosti prijateljice na kafi i neljubazno se odnosi prema njenim kućnim pomoćnicama, dok se deca igraju na spratu.
Za to vreme Hes je u njegovoj radnoj sobi gde razgovara o projektima da krematorijum učine delotvornijim za pogubljenje što više ljudi.
Ovakvo suprotstavljanje dve krajnosti je namerno užasavajuće.
„Sve to treba da vidimo istovremeno da imamo osećaj kao da smo u kući sa njima", ističe Glejzer.
Hedvig, koja sebe zove „kraljicom Aušvica", krišom odlazi u spavaću sobu da proba bundu koja je oduzeta Jevrejki u logoru.
Ona čak i stavlja jarko crveni ruž pošto ga pronađe u džepu bunde.
Kristijan Fridel je prihvatio da glumi Hesa iako je prethodno odbijao uloge nacista, među kojima i Adolfa Hitlera.
„Vrlo često postoje klišei za uloge nacista - surove zločince", kaže on.
Više mu se svideo Glejzerov pristup.
„Mislim da ima smisla promeniti ugao i kroz prozor posmatrati ove likove.
„Bio sam radoznao da saznam kako je glumiti na ovaj način?
„Džonatan nam je rekao: 'Molim vas, nemojte da glumite. Ponašajte se prirodno'".
'Udoban rad'
Sandra Hiler, koja glumi Hedvig, puna je reči hvale za Glejzerov način snimanja.
„Za mene je to bio sjajan, udoban rad", kaže ona.
Snimanje filmova ponekad može biti „malo dosadno", jer dok čekate, možete da „izgubite energiju".
Hiler, koja je nominovana za Oskara za najbolju žensku ulogu u filmu „Anatomija pada", kaže da su zahvaljujući fiksnim kamerama i odsustvu ekipe sa seta mogli da snimaju duge scene „bez tehničkih prekida".
„Osećaj da imamo sve vreme ovog sveta... mogli smo da pravimo greške", kaže ona.
„Volela bih da više filmova može da se snima na ovakav način".
Film je dobio uglavnom pozitivne kritike, a Piter Bredšo iz Gardijana je napisao da je „pažnja izoštreno usmerena na banalnost zla".
Glejzer, koji je Jevrejin, očigledno je svestan da su o Aušvicu snimljeni i drugi filmovi, kao što su nagrađivani „Šindlerova lista", „Sofijin izbor" i „Šaulov sin".
Ali, on se „povezao" sa istoimenim romanom britanskog pisca Martina Ejmisa, koji je adaptirao.
„Njegova knjiga posmatra temu iz ugla koji je zaista izvanredan", kaže reditelj.
Nije hteo da dočarava okrutnost nacista, jer su prizori iz Aušvica prikazani u dokumentarnim i igranim filmovima i na fotografijama već „duboko urezani u našim mislima".
Ali, to ne znači da gledaoci mogu da izbegnu užase logora.
Glejzer, koji je režirao i filmove „Pod kožom" (Under the Skin) i „Poslednja pljačka" (Sexy Beast) znao je da će „zvuk dočarati beskonačna zverstva koja se dešavaju, koja ne vidimo na filmu, ali su uvek prisutna u našim glavama".
Dizajner zvuka Džoni Burn je mesecima temeljno istraživao.
„Projekat smo posmatrali kao dva filma: jedan koji vidite, sličan porodičnoj drami ili ,Velikom bratu' i onaj koji samo čujete, koji dolazi sa druge strane zida, koji je prava priča", kaže on.
Najteže je bilo reprodukovati zvuk „sveprisutnog brujanja logorske mašinerije, koji je mučan podsetnik na radionice i krematorijum".
Imao je i težak zadatak da rekonstruiše zvukove koji su logoraši mogli da ispuštaju.
„Napraviti uverljiv zvuk krika čoveka koji skončava je izazov sam po sebi", ističe on.
- Branko Lustig: Čovek koji je preživeo Aušvic, osvajao Oskare i borio se protiv fašizma
- Beg šestogodišnjaka od nacističkih pogroma: „Mamu su odveli u Aušvic, nikad je više nisam video"
- Efraim Zurof i lov na naciste: Kako smo našli Dinka Šakića i zašto nam je izmakao Šandor Kepiro
'Đavolji meh za raspirivanje vatre'
Muzika Majke Livaj (poznata i po umetničkom imenu Mičaču) se pojavljuje u određenim delovima filma i na početku nekoliko minuta tokom zacrnjenog ekrana.
Izaziva razne reakcije.
„Nekima zvuči prilično mirno, tajanstveno, a nekima zaista zastrašujuće", objašnjava muzičarka.
Američki časopis Holivud riporter opisuje muziku kao „dubok neljudski zvuk, kao huk đavoljeg meha za raspirivanje vatre", a američki nedeljnik Varajati kao „krajnje jezivu".
Livaj kaže da muzika „ne daje emotivnu podršku prikazu likova".
Još jedan ključni deo filma je sama kuća, koju je Hes oduzeo poljskoj porodici i preuredio je.
Scenograf Kris Odi je želeo da kuću napravi u Aušvicu, ali mu nije dozvoljeno.
Kako je UNESKO prostor uvrstio na Spisak svetske baštine, zabranjeno je da se bilo šta radi ili gradi 500 metara oko logora.
Uprkos ovoj zabrani, Glejzer je uspeo da snimi film u području koje su nacisti zvali Zona interesa.
Muzej Aušvic-Birkenau objašnjava da se ta zona odnosila na pojas oko zidina Aušvica koji su kontrolisale nacističke SS jedinice.
„Iz tog kraja, Nemci su nasilno proterali oko 9.000 ljudi da bi sprečili kontakt logoraša sa spoljnim svetom i osigurali da nema svedoka njihovih zločina", navodi muzej.
'Rupe za kamere'
Izvorna kuća i dalje postoji i u njoj živi porodica.
Ali, sada nije dovoljno „nova" da bi izgledala uverljivo za dom porodice Hes tokom Drugog svetskog rata.
„Poprilično smo se sprijateljili sa porodicom koja u njoj živi", otkriva Odi, koji ih je posetio šest puta tokom istraživanja za film.
Oko 200 metara dalje od ove kuće uspeo je da pronađe zapušteni objekat za potrebe filma.
Posle četiri i po meseca malterisanja, ukrašavanja i nabavke nameštaja i biljaka, trebalo je da ugradi fiksne kamere.
„Samo sam izbrojao koliko rupa treba da napravim", kaže on.
Glejzer zaključuje da njegov film „daje uvid u mračne sposobnosti ljudi" i da je i danas aktuelan.
„Mislim da je u ovom filmu prikazano ono što kao ljudska bića radimo jedni drugima", kaže on.
„Druge vidimo kao manje vredne od sebe, drugačije od nas.
„Nekako, korak po korak, to vodi u zverstvo.
„Radi se o urođenom nasilju u nama i o tome kako da ga prevaziđemo".
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Naslovna strana )