Konačno ubijanje novinarstva u Srbiji: Država se osramotila

Činjenica da je Apelacioni sud u Beogradu doneo konačnu i oslobađajuću presudu osumnjičenim i za ubistvo Slavka Ćuruvije, novinara i vlasnika Dnevnog telegrafa i nedeljnika Evropljanin, i to saopštio tek deset meseci kasnije, jednako je monstruozno kao činjenica da je sa njom stavljena tačka na ovaj proces. Ovo ubistvo je izvršeno pre skoro tačno 25 godina.

Javnost u Srbiji je očekivala ovakvu presudu, jer se o njenom ishodu govorilo još u junu mesecu prošle godine. Koliko god da su svi, na neki način, bili pripremani za ovako nešto, kada je odnarodovana, tu presudu niko nije mogao primi bez knedle u grlu. Ovakvom odlukom je Ćuruvija po ko zna koji put ubijen i to konačno, jer više ne postoji pravni lek koji bi mogao da promeni postojeću odluku. Ono što javnost u Srbiji ne želi da prizna jeste činjenica da je ubijeno i novinarstvo kao profesija. A, evo i zašto.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je sigurno znao kakva je presuda i kada će biti objavljena. Baš tog dana, posle mesec i kusur dana ćutanja o dešavanjima na Kosovu koji se tiču RKS tablica i ukidanja dinara u kosovskom platnom prometu, zakazao je konferenciju za štampu na kojoj je o tome govorio više od sat vremena. Po završetku te konferencije, u ranim poslepodnevnim satima, objavljena je i odluka Apelacionog suda.

Četvrta najvažnija vijest

Zašto je ovo važno pomenuti? Nijedna komercijalna televizija sa nacionalnom frekvencijom nije objavila ni slovo o ovoj presudi. Tek kao četvrta najvažnije vest objavljena je u Drugom dnevniku Radio-televizije Srbije čiji je direktor nekadašnji Ćuruvijin bliski saradnik Dragan Bujošević. Glavna vest na svim nacionalnim frekvencijama bila je Vučićeva konferencija za štampu.

Imajući sve ovo u vidu, srpsko novinarstvo, gotovo da više i ne postoji. Pitanje je dana kada će i tih nekoliko svetlih tačaka na kojima se može čuti drugačije mišljenje, biti ugašeno, ovako ili onako.

Gotovo da ne prođe dan, a da neko od novinara ne bude napadnut. Pretnje su još i češće, uvrede više niko ni ne evidentira. Baviti se pravim novinarstvom u unutrašnjosti Srbije je nemoguće. Za ovakvu situaciju u medijima je isključivi krivac predsednik Srbije. Na ruku mu je išao i poltronski stav većine novinara u Srbiji koji su pristali na bezkičmeni položaj tokom obavljanja svog posla. Preuzeo je poluge svih uticajnih medija i zagospodario medijskom scenom bez ikakvih problema. Upravo ovih dana, svoj uticaj je raširio i na čuveni NIN koji upravo “izbacuje” svoj poslednji broj pre promene uredničke i novinarske ekipe.

Zato je Ćuruvija morao još jednom da bude ubijen. Ovo je ozbiljna poruka svima onima koji ne žele da budu lipicaneri u Vučićevoj ergeli. U pravu je nekada važilo pravilo – nema tela, nema dela, ali Srbija je jedinstvena i po tome. Nema presude, nema više ni dela. Ubistvo novinara ostaće nerazjašnjeno, a svi znamo da je država stajala iza toga. Država je odlučila da ga ubije, država ga je organizovala, država ga je i ubila. Početak i kraj svake priče.

Ćuruvija je ubijen na Uskrs 1999. godine kada je Srbija bila pod udarom NATO bombi. Isto kao i danas, Ćuruvija je, i to gotovo od istih ljudi koji to i sada rade, označen za domaćeg izdajnika, nato lokatora, stranog plaćenika. Egzekucija je usledila.

Vučić obećao ostavku ako se ubistvo ne riješi

Sličnu je sudbinu doživeo i Oliver Ivanović, srpski političar sa Kosova. Sve je isto rađeno, samo još i na televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Ubijen je sa šest metaka, usred bela dana, bez ikakve šanse da se u dogledno vreme ono razreši.

Vučić je svojevremeno za nedeljnik Argument, koji je odavno prestao da izlazi, izjavio da će se kad tad osvetiti Ćuruviji. Bio je deo te države koja je ubila Ćuruviju, ali da ne preterujemo i da mu ne pridajemo značaj koji tada, ipak, nije imao. On se Ćuruviji osvetio onim što je uradio od medija u Srbiji i što je potkupio gotovo svakoga ko je sa Ćuruvijom radio. Istine radi, valja napomenuti da je Vučić 28. decembra 2013. godine rekao da će podneti ostavku “ako ne rešimo ubistvo Ćuruvije”. Niti je rešeno, niti je podneo ostavku. Tada je, doduše, bio samo prvi potpredsednik Vlade Srbije.

Tačno je da je tokom njegove vlasti formirana radna grupa za ispitivanje ubistava novinara u Srbiji, jer su pored Ćuruvije u Srbiji ubijeni i Dada Vujasinović i Milan Pantić. I nije da to telo nije uradilo ogroman posao, ali epiloga i dalje nema. Njega nema zato što Srbija nikada nije raščistila sa službom državne bezbednosti koja svoje pipke ima u svakoj sferi društva i upravlja Srbijom onako kako ona to hoće. Srbija je verovatno jedina zemlja u Evropi kojom gospodari ta vrsta duboke države i bez razračunavanja sa njom ne postoji ni promil šanse da se napravi ikakav napredak.

Država Srbija je ovakvom presudom osramotila sebe i jedan zločin učinila ukinutim. Istinu, međutim, nikada neće moći. Istina stoji u srcu svih onih koji se nikada neće predati istim onim ljudima koji su bili gospodari duša i u devedesetim godinama prošlog veka.

(Al Jazeera)

( Nenad Kulačin )