Igrokaz mani, mani…

Kada se čovjek suoči sa nekim problemom, koji ne može sam riješiti, on posegne za razgovorom sa komšijom i bliskim prijateljem. I gle čuda, nakon razgovora, vrati se kući ograšen, jer je u razgovoru sa prijateljem našao spasonosno rješenje za nevolju koja ga je spopala. U Crnoj Gori, razgovor na temu poljoprivrede i ruralnog razvoja, decenijama nema pravo glas. Svako zna sve, svako nešto traži i mulja, a problemi se se gomilaju i van su dometa ljudske pameti? Što bi narod rekao „sve je prepušteno Božjim rukama“!

Dnevna štampa u poslednje vrijeme sve više pridaje pažnju stanju u oblasti poljoprivrede i ruralnog razvoja u Crnoj Gori, što je za pohvalu i poštovanje. Jer, okreni-obrni, naša ekonomsko socijalna i razvojna budućnost je u proizvodnji i na tržištu.

Tako dnevna i periodična glasila prezentiraju javnosti različite poglede i mišljenja kako bi iznudili od agrarne vlasti (čitaj vlade), odgovor na pitanje, kako da se pokrene davno zaribali točak izlaska iz višedecenijske krize, koja hara ovom vitalnom privrednom granom? Istaknuto, tim prije što se tvrdi da se hita te da je CG u predvorju društva evropski razvijenih država.

Na drugoj strani, crnogorska agrarna vlast se povremeno oglasi sa nekim saopštenjima, ali nikako „da uskoči u mutnu vodu farmske tranzicije“ i razvoja, i zapliva maticom prema obali na kojoj se nazire više sunca i lagodniji život?

No, da saopštim što je cilj ovog mog javljanja.

Prvo, očekujem da ćemo se moji oponenti i ja saglasiti da nedopustivo dugo traje agonija koju preživljava crnogorska poljoprivredna i ruralna privreda?

Drugo, očekujem da se nećemo sporiti ni oko pitanja ko je kriv za krajnje zabrinjavajuće stanje u kojem se nalazi ova privredna grana? Istaknuto tim prije što se zna da se krivci za stanje u crnogorskoj seoskoj privredi moraju tražiti na relaciji: država i njene institucije - privredni subjekti (farmeri) na terenu. Od prirode nemamo što više tražiti od onoga što nam je nesebično darivala.

Konačno, među predugo sučeljenim stranama, očekivati je da nema sporenja ni oko toga da je elementarno pravo svakog čovjeka da traži bolje uslove za svoj život i rad u odnosu na ono što mu u konkretnom slučaju nudi đedovsko ognjište. I tako, korak po korak, dolazimo nepobitno do zaključka da je za sadašnje stanje u privrednoj oblasti o kojoj je riječ, jedini i najveći krivac država, odnosno njena agrarna vlast, odnosno nedostatak adekvatne agrarne politike (strategije), koja bi korespondirala sa evropskom praksom?!

Sada, kada se osjeća neka pozitivna klima kada je u pitanju pridruživanje CG Evropskoj uniji osjeća se da bi nas „satara dama“ rado viđela u svom okruženju, te da bi to mogla biti luka spasa, ne samo za posrnulu crnogorsku agrarnu privredu, već i za državu, koja bi u dogledno vrijeme prepustila držanje fenjera na začelja agrarno razvijenih zemalja Evrope, nekome drugome?

Neka mi bude dozvoljeno da ovom prilikom konstatujem, da se Crna Gora predugo nalazi na svojevrsnoj raskrsnici, u pomenutoj privrednoj oblasti, od koje se granaju više putnih pravaca, a da pri tome nadležni, još nijesu načisto koji je to putni pravac kojim bi CG trebalo da krene kako bi se lakše i brže približavala zemljama razvijene Evrope?

Čudni su putevi nebeski u vremenu i prostoru. Hoću reći, u jednom boljem vremenu i posve drugačijem državnom ustrojstvu, crnogorska agrarna privreda je bila ozbiljan takmac na pijacama Milana, Beča, Minhena, Franfurta, Praga i Varšave (o jugoslovenskom tržišnom prostoru da i ne govorim), sa svojim ranim i kasnim proizvodima sa toplog Mediterana i kontinentalnog područja. Oni koji duže pamte, kažu da je to bilo Periklovo doba u razvoju crnogorske poljoprivrede njenog tržišta i razvoja. Tada su akteri toga doba pobjeđivali svoje vrijeme i postajali za života privredne i društvene legende. Pa neka neko kaže da tada nijesmo bili dio Evrope? No, mnogi ne vole ovu priču, a od sjećanja se ne živi, pa da se vratim našoj stvarnosti.

A naša stvarnost je siva da ne može biti sivlja. Davno smo pobjegli od napretka (čast izuzecima, kao što su proizvodnja u vinogradarstvu i vinarstvu, proizvodnji meda, piva, maslinovog ulja i mesnoj industriji) i Evrope, i ne samo što nas nema na njenim tržnicama, nego smo doveli u pitanje opstanak u sopstvenoj kući?!

No, i pored istaknute činjenice, „Stara dama“ se odnosi prema nama sa strpljenjem, hrabri nas i „čašćava“ svojim kapitalom (bespovratnim i kreditnim) i nudi nam svakovrsnu političku i intelektualnu pomoć, od znanja do reformskih preporuka za koje njeni (evropski) eksperti kažu da nema napretka.

Međutim, mi kao mi, radimo po svome, izabrali smo strategiju ćutanja i tu smo đe jesmo. Ko ne vjeruje u ovu priču, neka pogleda zvanične analize, statističke podatke, posebno podatke iz preliminarnih rezultate popisa iz 2023. koji se odnose na ruralni prostor (našu uzdanicu) i njegovu životnu i privredno ekonomsku stvarnost. Biće mu sve mnogo jasnije.

Pored novčanih davanja, evropski eksperti nas upozoravaju (ne obazirući se na političku priču i njene odluke) da je uzaludan svaki napor u pozitivnom smjeru, ukoliko se ne reformišemo i počnemo graditi institucije agrarnog sistema, tražiti rješenja u struci i nauci, biti konkurentni i održivi u onome što radimo itd. Jednostavno, kažu da počnemo da gradimo poslovni ambijent iz kojeg nam mladi ljudi sa sela neće bježati po svijetu? Ali, opet uzalud savjeti i tu priču niko neće da čuje, samo povici, mani, mani...!

Evropski eksperti idu toliko daleko da nam predočavaju da njihova (evropska) prošlost i sadašnjost u oblasti poljoprivrede i ruralnog razvoja, nedvosmisleno upućuju na četiri - ugaona kamena temeljca na kojima počiva svaka dobra agrarna politika: (a) Znanje i kao njegov produkt, dobri i održivi razvojni projekti; (b) Dobra zemljišna politika, bez koje je svaka priča o napretku uzaludan posao; (c) Novac - investicije, oko kojih se ubismo od višegodišnje jalove priče, i (d) Jake specijalizovane institucije agrarnog sistema, koje znaju i mogu da u zajednici sa privrednicima (farmerima) na terenu, svakodnevno mijenjaju i pretvaraju našu opskurnu stvarnost u savremenu proizvodnu, tržišnu, ekonomsku i razvojnu praksu, evropskog tipa!

Oponenti ovakvim preporukama kažu da je ova priča prevaziđena (zastarjela) te da će „moćna ruka koncepta neoliberalnog tržišta „ riješiti sve naše nevolje u ovoj oblasti i smjestiti stvari na svoja mjesta?! Međutim, njihove tvrdnje decenijama opovrgava naša svakodnevica i stvarnost koju imamo u ovoj privrednoj grani, i tako u nedogled.

Ono što što se bez zadrške u ovom trenutku može reći za našu agrarnu stvarnost i politiku, to je da od „prsačkog“ modela (sistema) rada koji predugo egzistira kod nas, jedino je gori, naš tradicionalni povik „Ate, sokolovi“!

I pored finansijske podrške, evropski naučni eksperti, na drugoj strani, ne zaboravljaju da nas upozore da svaka dobra agrarna politika polaže ispit zrelosti, ako na njenom čelu stoje profesionalci (eksperti) koji znaju da u svakoj prilici upravljaju ćudima, stranputicama i zakonima kojim ova specifična i složena privredna grana obiluje!

Put od tradicionalne crnogorske farme, do evropskog klastera, dug je i naporan; traži mnogo znanja i umješnosti; i u cjelini je skup. Zbog toga, sada treba pristupiti jednom hibridnom međuperiodu, u kojem bi se postojeće stanje saniralo, pa tek nakon toga krenulo u realizaciju projekta nova crnogorska i evropska zelena strategija, čiji bi cilj bio da od tradicionalne farme izgradimo savremeni poljoprivredno turistički i evropski klaster. Tek tada ćemo moći razgovarati o snazi tržišne i ekonomske logike, pri čemu danas malo što od naše proizvodnje, tržišta, ekonomije i razvoja ima što zajedničko sa savremenom evropskom praksom?! Ostaje nam da čekamo i vidimo, šta namjeravaju u ovom pravcu da urade Vlada i Skupština CG?!

( Čedomir Marović )