Tri koraka do slobode

Kolaps Vladislava M. Zuboka je sjajno napisana hronika raspada Sovjetskog Saveza. Priča počinje imenovanjem Jurija Andropova 1985. i završava se na Božić 1991, raspadom Sovjetskog Saveza i ostavkom Mihaila Gorbačova. Kvalitet pisanja me je podsetio na Richarda Pipesa i njegovu Rusku revoluciju. Čitaoci, naravno, znaju kako se svaka od ovih priča završava, ali dar pripovedača je takav da u mnogim prelomnim tačkama uspevaju da kod čitalaca proizvedu osećaj neizvesnosti, kao da ne znamo kojim putem će istorija krenuti. Zubok pred čitaoce iznosi samo ona saznanja kojima su raspolagali i sami učesnici u događajima, a ne kompletnu sliku koju smo naknadno stekli. To čitaocima pomaže da razvoj događaja sagledaju iz ugla samih aktera i bolje razumeju odluke koje su donosili.

Ako bih morao da pronađem neku zamerku, onda bi to bilo autorovo uzdržavanje od iznošenja sudova o akterima. U malom broju slučajeva gde to ipak čini, savršeno vladanje ironijom u otrovnim komentarima koje iznosi jasno pokazuje da je to mogao raditi i mnogo češće. Možda se uzdržao da bi knjizi dao opšti ton neutralnog hronološkog pregleda. S druge strane, u sličnoj hronologiji dramatičnih zbivanja, Tacit se nije uzdržavao od iznošenja strogih sudova o akterima, onako kako su zaslužili.

Mada Zubok na tome ne insistira, njegova knjiga jasno pokazuje da je svaka od sovjetskih republika prošla kroz isti proces secesije u tri koraka, što za mene nije novost, jer prilično dobro poznajem slučaj Sovjetskog Saveza, pažljivo sam pratio tamošnja zbivanja i dosta sam čitao o kolapsu. Takođe, često sam tamo putovao, radeći kao predstavnik Svetske banke u Sovjetskom Savezu, a zatim u Rusiji. Takođe, ovaj proces od tri koraka istovetan je s onim što se događalo u jugoslovenskim republikama u vreme njihovog (eufemistički opisanog) „razlaza“.

Prvi korak je izgradnja intelektualne klime u kojoj glavna tema postaje stradanje nacije, bilo da su u pitanju ugrožena jezička prava, služenje vojnog roka u saveznim oružanim snagama, uništavanje životne sredine, ili - uvek omiljena tema - ekonomska eksploatacija od strane ostalih republika. Za izvođenje prvog koraka potrebne su godine, možda i decenije. Taj korak izvode nacionalistički usmereni disidenti, koji mogu biti umereni ili militantni. Umereni su bili, na primer, Valentin Raspućin u Rusiji, Dobrica Ćosić u Srbiji ili Dimitrij Rupel u Sloveniji. Mogu se smatrati „umerenim“ zato što se njihovi tekstovi slobodno štampaju i imaju status slavnih javnih ličnosti (što je često bilo i unosno), kao i veliki broj sledbenika u strukturama komunističke partije, mada se ovi javno ne deklarišu kao takvi. „Militantni“ disidenti su ljudi poput Solženjicina, oni koji su robijali i čije knjige se nisu štampale.

Drugi korak počinje kada rukovodstvo republičke komunističke partije usvoji stavove izgrađene na političkoj margini. To nije moguće ako centar nije već oslabljen. Rušenje centra u Jugoslaviji, takozvana „demontaža“ federacije, počinje Ustavom iz 1974. U slučaju Sovjetskog Saveza, raspad je počeo kontraproduktivnim i loše koncipiranim Gorbačovljevim reformama.

Republički partijski lideri - često promućurne „političke životinje“ - primećuju da moć centra opada. Pošto u jednopartijskom sistemu nisu bili u prilici da se kandiduju za funkcije koje obavljaju, bio im je potreban alternativni način osiguravanja legitimiteta. Za to su iskorišćene ideologije resantimana i stradanja. Novopečeni nacionalisti su govorili nezadovoljnom stanovništvu da je glavni uzrok njihovih teškoća to što je republika godinama bila nemilosrdno eksploatisana. U svim bivšim jugoslovenskim i sovjetskim republikama iskorišćena je ista priča. Baltičke republike su trpele eksploataciju od strane Rusije; Rusiju su eksploatisali svi, kroz niske cene nafte i gasa; Ukrajina je eksploatisana preniskim cenama hrane koju je proizvodila; isto važi za Kazahstan i kazahstanski pamuk; Slovenija je previše izdvajala za savezni budžet; hrana i električna energija iz Srbije nisu bili adekvatno plaćeni; prilivi Hrvatske od turizma bili su umanjeni zbog precenjene nacionalne valute. U netržišnom okruženju svako je verovao da zaslužuje da ono što proizvodi prodaje po „svetskim tržišnim cenama“ i niko nije želeo da se odrekne subvencionisanih cena za tuđe proizvode.

Lideri, donedavno uzorni komunisti, preko noći su postajali branitelji nacije. Boris Jeljcin, partijski sekretar Sverdlovska i Moskve, s lakoćom se transformisao u borca za slobodno tržište; Leonid Kravčuk, vešti sovjetski manipulator, postao je veliki branitelj ukrajinskog jezika (koji prethodno nije ni govorio); Hejdar Alijev, visoki zvaničnik KGB-a koji je hapsio disidente, postao je prvoborac demokratije; Slobodan Milošević, bankar komunističke partije, pretvorio se u zaštitnika prava Srba; Milan Kučan, komunistički aparatčik, postao je oduševljeni čitalac disidentske literature. Putanja je gotovo istovetna: svi su igrali istu ulogu.

Treći korak je konačni razlaz. Republička komunistička garnitura, koja u tom trenutku još ima punu kontrolu nad republičkim parlamentom, donosi odluku da republika više neće poštovati savezne zakone, ako ovi ugrožavaju njene interese. Takođe preuzima imovinu savezne države na sopstvenoj teritoriji i prestaje da uplaćuje sredstva u državni budžet ili ih znatno smanjuje. (Jeljcin i Gorbačov su se cenjkali kao da su na pijaci: „Daću ti 10 procenata. Kažeš 15? Dobro, mogu da dam 12,5, ali to je poslednje“.)

Danas je teško pojmiti istorijske razmere ovih događaja. Stanovnici nekadašnjih federalnih komunističkih država pripremani su za to još od 80-ih godina, pa im je raspad na kraju izgledao kao nešto gotovo normalno. Da bismo shvatili punu težinu ovih zbivanja, možemo uzeti kao primer današnju Kataloniju ili Škotsku. Zamislimo da katalonski ili škotski parlament jednostrano dodeli sebi pravo da odlučuje o tome koje će od zakona iz Madrida ili Londona poštovati, a koje neće. Zamislimo da parlament onda preuzme komandu nad vojskom stacioniranom u Kataloniji ili Škotskoj. Od tog trenutka i sve savezne policijske snage na njihovim teritorijama stavljaju se pod komandu Barselone ili Edinburga. Oficiri vojske i policije mogu izabrati da se obavežu na lojalnost novim vlastima ili da dobiju otkaz. Lokalni parlament takođe preuzima kontrolu nad „javnim dobrima“ kao što su elektroenergetski sistem, železnica, putna infrastruktura i tako dalje. Iznosi poreskih prihoda prosleđenih u Madrid ili London smanjuju se na onoliko koliko lokalni parlamentarci smatraju da je pravično ili se uplate sasvim ukidaju. Ako se to pokaže kao potrebno, regionalni parlamenti mogu uvesti i carinske tarife ili embargo na uvoz roba iz ostatka zemlje, kao što su učinile baltičke republike i Srbija 1989.

Na osnovu svega izloženog demontiranje federacije može izgledati kao jedan uređen proces. Ali onda stižemo do problema teritorijalnih sporova. Jeljcin, koji je od početka podržavao baltičke secesioniste i u velikom broju slučajeva borce za nezavisnost Ukrajine, samo dva dana posle neuspelog puča u avgustu 1991, kada je de fakto preuzeo vlast u zemlji, objavio je saopštenje u kom se kaže da Rusija nema nameru da pristane na granicu s Ukrajinom koju je arbitrarno postavio Lenjin i da će nova granica morati da ide linijom koju je i Putin predložio u ratnom govoru iz februara 2022, linijom za koju se ratuje već dve godine. Slični sukobi izbili su u Azerbejdžanu/Jermeniji, Moldaviji, Gruziji, Hrvatskoj, Bosni i Srbiji. Posle 1989, na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza i bivše Jugoslavije vođeno je 12 ratova. Svi osim jednog vođeni su zbog granica.

Zubok priču završava u decembru 1991, pa je knjigom obuhvaćeno samo nekoliko od pomenutih ratova. Ali znaci upozorenja su bili jasni, ratovi su bili neizbežni.

Možemo se zapitati: gde je u svemu tome bila demokratija? Demokratija je poslužila samo kao dekoracija, naslikana u nacionalističkom ključu, kao borba naroda za pravo na samoodređenje i sprečavanje daljeg izrabljivanja. Nacionalna zajednica je jedinstvena i jednoglasna. Onaj ko odbija da se pridruži jednoglasju ne pripada nacionalnoj zajednici. Kao što sam već tvrdio, razmatrajući primere istočnoevropskih zemalja (ne samo u kontekstu etnički podeljenih komunističkih federacija), to nisu bile demokratske revolucije, kao što su mnogi komentatori onog vremena želeli da misle, već revolucije za nacionalno oslobođenje. Mislim da je iz današnje perspektive to više nego očigledno: ratovi i autokratije to samo potvrđuju.

(Global inequality and more; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)

( Branko Milanović )