Kako čitati Tomasa Pinčona: Kompleksni portret Amerike

(Nastavak od prošle subote)

Pinčonovski vajb

Prema nekim ubeđenjima estetičara, fiktivni narativi ili odražavaju svet u ogledalu ili ga izražavaju. Henri Džejms u Umetnosti fikcije zastupa ovu drugu opciju. Ako je život beskrajno ponavljanje uobičajenih mnogostrukosti koji sledi jasno određene zakone, narativ kom je cilj da stvori iluziju života isto mora da bude beskrajno složen i mnogostruk. Jedino onda kada nam fikcija “nudi… nepreuređen život osećamo da dotičemo istinu; u srazmeri sa tim koliko preuređenog ga vidimo mi osećamo da nam je podvaljena zamena”.

Međutim, imajte na umu to da u svakodnevnom životu, kao i u književnosti, od narativa generalno tražimo upravo da redukuju mnogostrukost, kao što sam to i ja uradio na početku dajući pregled kritike, što je ujedno svelo beskrajno složeno polje na smisleni šablon.

Detektivske romane volimo zato što počinju mnoštvom mogućnosti koje se potom polako svode na jednu određenu. Takva potreba skoro da je neizbežna: živa bića neprekidno i bez izuzetka svode neograničeni kompleks “datosti” na ograničeni kompleks “datog”. Naš način suočavanja sa svetom je u tome da svodimo njegovu složenost na večite i saznajno prihvatljive porcije. Fokusiramo se na stvari i veze koje su nam važne, a ostale isključujemo. Kroz neprekidno redukovanje i prepoznavanje šablona stičemo mogućnost delanja. Mi svet ostavljamo u senci da bismo ga razjasnili i u živeli u njemu.

Što me vraća tome da je Pinčon komplikovan i težak. Kada nam narativi obezbeđuju glatke šablonske odgovore skloni smo da kažemo da su smisleni. Skloni smo tome da više volimo jasno svedene narative od onih opskurnih. Međutim, umetnost ima tu privilegiju da izbegne redundantnost i redukciju nečeg kompleksnog da bi stvorila kontrakomplekse i da bi bila neodređeno složena.

Da bi proživljenu mnogostrukost preveo u umetničku, beleži Džejms, umetnik mora da bude medijum: iskustvo nikad nije ograničeno i nikada nije potpuno; to je beskrajni senzibilitet, neka vrsta ogromne paukove mreže od najfinijih svilenih niti razvučena u odajama svesti, gde u sebe hvata svaku česticu.

***

To je sama atmosfera uma; a kada je um maštovit… on upija i najnesvesnije nagoveštaje života, menja i samo treperenje vazduha u otkrovenja. Ono što Džejms zove senzibilnošću za Pinčona je direktno povezano sa senzorijumom. Baš zato je politička moć protiv čula i “bilo šta što može da im ugodi na daljinu” je posebno strašno.

Da bi se pratila i zabeležila “multipleksnost” života, transformisale složene vibracije i Džejmsovi “čudni nepravilni ritmovi života” u nabijenu prozu koja prikazuje promene mena karmičkog toka života (kao što su “karmičke toplice” nad Los Anđelesom koje oseća Dok u Skrivenoj mani) potrebno je, umetnički, istovremeno biti i krajnje osetljiv i svestan. Politički, potrebno je istovremeno i reagovati i biti odgovoran.

Pinčonovi svjetovi

Pinčon je, kao ljudsko biće, vezan za svet koji prenosi u svoja dela. Duga gravitacije, na primer, predstavlja sliku sveta poteklog iz Pinčonove mašte dok je 1960-ih živeo na Menhetn Biču, dok je Skrivena mana retrospektiva vremena i mesta na kom je pisao Dugu gravitacije.

Kada čitamo te tekstove, isprva možda poželimo da rekonstruišemo specifičnu činjeničnu građu iz njih i njeno značenje. Međutim, pošto je sve to predstavio Pinčon, sve što možemo da uradimo je da iz njih konstruišemo naše sopstvene slike. Što se više saznajno i osećajno uskladimo sa Pinčonovim projekcijama, više ćemo biti u stanju da se sa njima povežemo. Ako postoji nauk kako čitati Pinčona, onda je on u tome da treba zapamtiti da Pinčonovi tekstovi projektuju svetove.

Neki od njih možda nam se učine poznatijim od nekih drugih. Međutim, sve njih konstruisao je jedan isti pojedinac, sa specifično sistematizovanom istorijom, koji je živeo i živi u veoma specifičnom miljeu; neko ko prenosi sopstvenu perspektivu sveta iz tog istog sveta, i to zajednici manje ili više međusobno uporedivih živih bića. Neko ko umetnički izražava svet čak iako je i sam izraz ovog sveta. Pinčon samo slučajno ima ličnu osobinu (stil, govoreći u književnim terminima), da konstruiše komplekse, pa stoga i u njima sadržane komplikovane narative. Ili, možda preciznije, kad se počne sa opisivanjem beskrajno kompleksnog sveta, Pinčon je takav da ne želi da svodi, i to loše, svu tu kompleksnost.

Na kraju Skrivene mane se Dok Sportelo vozi ka jugu autoputem 405. Njegov vajbrasonik radio preplavljuje ga zvucima i njihovim odjecima. Iako tu ima poznate nade za otkrovenjem (da magla “ispari, a nešto drugo, ovaj put, nekako, bude tu, umesto nje”) raspoloženje je relativno blago. Magla stvara nomadsku, motorizovanu republiku, “privremenu zajednicu u kojoj jedni drugima pomažu da stignu kući kroz maglu”.

Sve pesme koje nam odjekuju iz romana u život ističu harmonije vokala: politiku zvuka. Pesma koju Sportelo sluša dok se roman privodi kraju je “God Only Knows”. S obzirom na surfersku filozofiju romana i njihovu ljubav prema liminalnosti plaže, The Beach Boys su savršeni (pre)nosioci “dobrih vibracija”, iako pre predstavljaju američki mejnstrim nego supkulturu (oni su za obale ono što su The Carpenters za ravnice) i iako su direktno povezani sa jednom od mračnih stvari koje privlače u knjizi, Mensonovim ubistvima.

Uprkos toj dvosmislenosti, ili možda baš zbog nje, čini se da u tom trenutku Pinčon bezbrojne zaplete i podzaplete koje je zamislio, svu lepotu svojih uvijenih rečenica, svo prikupljeno znanje, oslanja na osećanja sabijena u tu pesmu. Kao da će njegovo celokupno delo, nakratko, uroniti njene u stihove i melodiju. Kao da su Brajan Vilson i on, posle “promašenog susreta” u stvarnom životu, pronašli neočekivani umetnički odjek. Kao da su bili svesni da je, iako su šezdesete odavno prošle, to bilo njihovo vreme.

Kada se učini da je sve rečeno i otpevano, na kraju Skrivene mane, “God Only Knows”, sa svojim anonimnim primaocem, govori o svakome i svemu što čuva obećanja šezdesetih: Šasti Fej, plaži, surfu i, da, možda i o samoj Americi. U stvari, možda se sva mnogostrukost Pinčonovih svetova nadovezuje na jednu veoma neodređenu ličnost: ako je Džejms napisao Portret jedne dame, Pinčon, tvrdim, oduvek je pisao, i još piše, Portret Amerike.

(Izvor: The Cambridge Companion to Thomas Pynchon; Priredio i preveo: Matija Jovandić)

( Hanjo Beresem )