Neka nova 1918?!

Istorija se ne ponavlja, ali se rimuje”, korigovao je Mark Tven maksimu Karla Marksa o ponavljanju istorije kao tragedije a zatim kao farse. Primer današnje Crne Gore je dokaz da je genijalni tvorac Toma Sojera i Haklberija Fina bio u pravu. Za tvrde crnogorske suvereniste zvuči koliko bolno toliko i ironično rima da će oni koje optužuju, na dnevnoj bazi, za izdaju, uništavanje ili prodaju države, uvesti Crnu Goru u Evropsku uniju i to uz pomoć i podršku Evrope i Amerike.

U poslednjih par meseci smo svedoci “rimovanja” povesti u Crnoj Gori, odnosno interesantnih paralela između perioda po završetku Prvog svetskog rata i današnjice. Na čelu države, iz ugla tvrdih crnogorskih suverenista, okupljenih oko DPS-SD-SDP i njihove “longa manus” u nevladinom i medijskom sektoru, Crnu Goru vode Srbi ili “posrbice” ili u najblažoj formi srbofili, baš kao i 1918. godine, čiji je cilj da unište Crnu Goru i da je utope u Srbiju ili po novom narativu u “srpski svet”, šta god to značilo.

Evropa i Amerika, u koju su se uzdali i polagali nade da će im obezbediti dugovečnu i neupitnu vlast u Crnoj Gori po svojoj meri, na temelju zasluga i doprinosa u borbi protiv srpskog hegemonizma, okrenule su im leđa: Evropa bezobzirno, kao posle Velikog rata, a Amerikanci pragmatično, zabrinutiji za kriminalizaciju crnogorskog društva nego za “srbizaciju”.

Čak su se i renomirane planetarne organizacije, poput “Fridom Hausa” (Freedom House), urotile protiv Crne Gore po meri DPS-SD-SDP i priklonile “prosrpskoj vlasti”, a da ne govorimo o najuticajnijim zapadnim medijima koji pišu pozitivno ili daju kredit novim liderima Crne Gore, ne obazirući se mnogo na potkazivanja, često zlonamerna i bazirana na neistinama, koje stižu iz kuhinje ostataka prethodnog režima u delu nevladinog sektora.

Ironija sudbine je da je DPS-SD-SDP Crna Gora mislila da koristi EU, njene standarde, parametre i vrednosti protiv rivala koje su etiketirali kao “prosrpske” a sada će ta “prosrpska” vlast imati priliku da ispunjavajući uslove za članstvo u EU raskrinka mrežu na kojoj su delovale DPS, njeni sateliti i ispostave u političkom, nevladinom i medijskom sektoru.

Naime, ključni segment za ulazak Crne Gore u EU je izgradnja i jačanje pravne države, a to znači efikasnu borbu protiv organizovanog kriminala, korupcije, zloupotrebe položaja i pronevera. Sa kompletiranjem pravosudnih tela i promenama koje su počele u pravosudnom sistemu, tek sada, tri i pod godine posle 30. avgusta 2020. godine, stiču se uslovi da Crna Gora ispuni ključni uslov za članstvo u EU: obračun sa organizovanim kriminalom, korupcijom i onima koji su zloupotrebili položaj u državnoj administraciji, bilo kao politički ili profesionalni kadar.

Crna Gora neće ući u EU sve dok ne bude imala tzv. “track record” pravosnažnih presuda. Na toj listi osuđenih će morati da figuriraju lica koja su obavljala visoke dužnosti, kako u izvršnoj tako i u sudskoj vlasti. Još konkretnije, Hrvatska je morala da izvede pred lice pravde premijera Ivu Sanadera da bi položila završni ispit. U EU su godinama sugerisali crnogorskim partnerima, pogotovo u DPS-u, da im je potrebna osoba poput Jadranke Kosor koja će imati hrabrost za teške i bolne odluke. U DPS-u su takve savete doživljavali kao neprijateljske a ne dobronamerne i sada su tu gde jesu.

Dakle, nisu put Crne Gore ka EU blokirale Krivokapićeva ili Abazovićeva vlada, kako mediji bivšeg režima uz pomoć regionalnih saveznika plasiraju, već prethodna DPS-ova vlast koja je imenovala ili birala, često protivzakonito, sudije, tužioce, policajce, inspektore, carinike i druge službenike koji su povezani sa organizovanim kriminalom, korupcijom i zloupotrebom položaja.

Indikativno je da nijedan pripadnik bivšeg režima i kriminalnih organizacija protiv kojih se vode istražne radnje nije postao svedok saradnik ili je izrazio želju da sarađuje sa istražiteljima. Takve razmere “omerte” (mafijaški zavet ćutanja) nisu verifikovane čak ni među italijanskim kriminalnim organizacijama, što znači da oni još uvek računaju na kontaminirani pravosudni sistem, što se najbolje vidi u procesima koji se vode protiv perjanica bivšeg sistema, ili povratak na vlast.

Pažljivi posmatrači crnogorskih prilika su primetili nervozu u vrhu nekadašnjeg režima koja se manifestuje kroz sve agresivniju retoriku u medijima, skretanje pažnje sa ključnih zadataka koje Crna Gora mora da uradi da bi postala članica EU, ali i sve beskrupuloznije pokušaje, od dodvoravanja do pretnji i podmetanja, za povratak na vlast, direktno ili indirektno. Koristi se svaka prilika za destabilizaciju Crne Gore ili otvaranje krize, kao i rasplamsavanje polemika i dizanja tenzija, po pravilu na identitetskim osnovama.

Međutim, bilo bi pogrešno misliti da je crnogorski put u EU ugrožen samo od domaćih snaga koje bi da zaustave reforme u pravosuđu i poboljšanje efikasnosti rada tužioca i sudija kako bi njihovi članovi izbegli suđenja i presude. Postoje snage u Rusiji, Srbiji i Bosni i Hercegovini koji ne žele da vide Crnu Goru u EU, baš kao što u regionu imamo političke lidere koje bi da uspore Podgoricu i da je zakače za spori voz u kome su druge zapadnobalkanske države na putu za EU.

Crna Gora u punopravnom članstvu EU je veliki poraz za sve nacionalističke lidere u regionu, uključujući i one koji svoj nacionalizam prodaju kao patriotizam. Motiv je čisto političke prirode, ulazak Crne Gore u EU je neka vrsta gigantskog bilborda neuspešnosti svih okolnih država u procesu reformi i izgradnji pravne države, od Srbije do Albanije. Države čine ljudi i samim tim imaju ljudske osobine, a ljubomora i zavist su u političkim svetu vrlo raširene, jednako ako ne i više od navodnih nacionalnih interesa.

Potezi predsednika Republike Srpske Milorada Dodika su primer par excellence. Rusija nema nijedan strateški cilj na Zapadnom Balkanu, osim da ga destabilizuje u slučaju da proceni da bi to bilo korisno za njenu poziciju u sve otvorenijem ratu sa EU i SAD. Nije rečeno da je Dodikova poseta bila deo ruske agende, ali je indikativno da je došao u Podgoricu neposredno posle susreta sa Vladimirom Putinom, što je samo po sebi, eufemistički rečeno, vrlo problematično.

Dodikova namera je bila da izazove krizu u Crnoj Gori igrajući na sigurno. Da su ga primili predsednik Jakov Milatović i premijer Milojko Spajić oslabio bi njihove pozicije u EU i NATO, zaoštrio odnose unutar Crne Gore a on bi za unutrašnju upotrebu u Banjuluci prikazao sebe kao tkača “srpskog sveta”. Pošto mu taj plan nije prošao, prešao je na plan B a to je pokušaj miniranja odnosa vladajuće koalicije sa delom biračkog tela, o čemu svedoči i napad Igora Dodika na Spajića.

Andrija Mandić je u Dodikovim planovima trebalo da bude “korisni idiot”. Predsednik Skupštine Crne Gore je u dobroj meri uspeo da se elegantno izvuče iz te uloge, ali je napravio dve greške koje su mogle da ga koštaju skupo. Prva je izostavljanje zastave Bosne i Hercegovine, bilo je dovoljno da je protokol Skupštine Crne Gore dodao zastavu BiH da se izbegnu protestne note i kritike. Druga je dozvoljavanje Dodiku da priča o stvarima koje nisu u njegovoj nadležnosti kao predsednika Republike Srpske, a ni Mandića kao predsednika Skupštine Crne Gore. Da je podvukao tu činjenicu, naglašavajući da su u Crnoj Gori kompetencije jasno podeljene, Mandić bi bio gotovo besprekoran.

Priča o “srpskom svetu”, pogotovo u Crnoj Gori i BiH, ali i u celom regionu je, osim što je magla o kojoj je već pisao Vukašin Obradović na ovim stranicama, potpuno deplasirana. Podsetimo, predstavnici Srba u Crnoj Gori su na vlasti već tri godine, u dejtonskoj Bosni i Hercegovini od njenog nastanka, u Hrvatskoj su takođe deo vlasti, kao što bi mogli da budu po slovu kosovskog Ustava i u Prištini.

Srbi u svim delovima bivše Jugoslavije, osim u Sloveniji i Severnoj Makedoniji, učestvuju ili bi mogli da učestvuju u vlasti, što narativ o “srpskom svetu” čini prevaziđenim, devetnaestovekovnim, baš kao što su i ljudi koji ga zastupaju, zaglavljeni u vremenu i prostoru. Priča o ugroženosti i zaštiti Srba je dokaz kratkovidosti, pre svega Beograda i dela srpskih političkih lidera u regionu, koji u novonastaloj situaciji ne primećuju veliku priliku za Srbe i Srbiju već vide isključivo opasnost za svoju vlast, zato umesto da budu konstruktivni nastupaju destruktivno i destabilizujuće.

Crna Gora je izuzetak, kao što je i vazda bila, jer je sve izvesnije da će je političari koji se izjašnjavaju kao Srbi ili govore srpskim jezikom ili su vernici Mitropolije crnogorsko-primorske umesto u “srpski svet”, uz pomoć Zapada, odvesti u EU i čvrsto usidriti u NATO, u brk nacionalistima i pati(j)otama svih boja. Neka nova 1918. u kojoj će, ovog puta, i Srbi i Crnogorci po zanimanju biti poraženi.

( Željko Pantelić )