Dok glumimo u životu, često zaboravimo da treba i da živimo

Svi mi glumimo: neko manje, a neko više, neko lošije, a neko bolje, ali svima nam je zajednička scena - život.

Glumci imaju mogućnost više - mogu da glume i sebe i druge, mogu da likovima koje igraju “pozajme” dio svoje duše, ali i da sebi podare, bar za trenutak, dio tuđeg života. Neko to radi bolje, a neko lošije, neko se s lakoćom igra, a za nekog je igra pogrešna kategorija, ali...niko kao Bane.

Ne kao Bane iz pjesme Đorđa Balaševića, jer je ovaj Bane sušta suprotnost od njega. Ovaj se igra i zna da igra, ovaj i dalje ima nemirne snove i prepune izloge, ovaj ne želi da bude tih i miran, osim kad mora, a ne mora ništa, ovaj i dalje zna da svoju slobodu drži čvrsto u rukama. Njemu je igra i dalje radost življenja, a posao radost igranja. Pokazao je sve to i u predstavi “Bilo jednom na Brijunima”, koja je nedavno izvedena u nekoliko crnogorskih gradova.

Njegovo ime je Branislav Bane Trifunović.

Tito je bio glumačka vedeta za današnje političare

“Svi mi glumimo. Ja sad glumim dok razgovaram s Vama, Vi glumite dok postavljate pitanja, jer se u nekom običnom razgovoru svi mi drugačije ponašamo. U svakodnevnoj komunikaciji sa drugim ljudima trudite se da sačuvate neku sliku o tome kako vas neko drugi vidi, da li je to u skladu sa onom slikom koju ste napravili o sebi. To je dio svakodnevice, samo što mi ne odlučujemo o milionima života, nego držimo se ovog uskog kruga. Jedna od tema naše predstave je koliko svi mi glumimo u svakodnevnom životu, koliko su i Tito i Jovanka, Ričard Barton i Elizabet Tejlor glumili u stvarnom životu, i ko je bio bolji glumac od ta dva para. Svi su oni morali da glume sve i svašta, ali mislim da je Titova gluma nemjerljiva u odnosu na glumu ovih današnjih političara. Ovi današnji su loši glumci, jer ono što isporučuju je uglavnom tužno”.

U predstavi Bane Trifunović na igra samo Tita, već i sebe. Titu je “pozajmio” dio svojih stremljenja, pa ponekad ne znamo ko je od njih dvojice na sceni. Predstava nastala na osnovu nekoliko fotografija, jednog pisma, tri rečenice iz Bartonove biografije i jednog susreta, je priča o identitetima, umjetnosti i politici, priča o tome šta nastaje ili nestaje kada politika postane film, kada umjetnost dozvoli da bude (zlo)upotrijebljena, o tome znamo li ko smo, ko su ljudi koji nas okružuju, gdje prestaje gluma, a počinje život, i da li moramo čekati kraj da bismo saznali da li smo “živjeli da glumimo, ili smo glumjeli da bi živjeli”.

A kakav je u stvari bio Tito i u kojoj ulozi je, od svih onih koje je sebi dodijelio, bio najbolji, je teško odgovoriti. Sam Ričard Barton je u biografiji priznao da mu je bilo teško da “igra glumca koji je veći glumac od njega”. Zato je kompletna ekipa predstave dozvolila sebi luksuz da izmašta šta je moglo da se desi, kaže, uradi, prilikom susreta, u tom trenutku, dva jednako moćna para - jednog koji je bio simbol komunističke vladavine i drugog koji je bio simbol Holivuda i kapitalizma. Kada su sve to stavili u politički i vremenski kontekst sve je to možda i moglo da bude tako.

“Kakav je bio Tito? Uh, to je teško pitanje. Ne zna to niko. Ovo u predstavi je neki skup utisaka koje sam uspio da steknem o njemu prikupljajući informacije, čitajući, razgovarajući. Svi mi koji smo pravili ovu predstavu smo u ovo ušli na taj način i ovo je neka naša vizija, djelić nečega i ne mora da znači da je sve to tako. Tekst koji opisuje stvarni susret ta dva para nije postojao, nego smo ga mi pravili od nule. Neke smo monologe mi sami pisali. To je jednostavno neki naš kolektivni utisak o tome šta je taj čovjek mogao da bude i šta je bio, šta je taj čovjek mogao i može da predstavlja”.

Glumački porodični gen i Zoran Radmilović

Bane i Sergej su na rođenju dobili glumačke gene od oca Tomislava. Sergej je imao priliku da s ocem igra zajedno u filmu “Kad porastem biću Kengur”, gdje su tumačili likove oca i sina. Bane objašnjava zbog čega je Zoran Radmilović dio porodične tradicije Trifunovića.

“Moj otac je prvu nagradu u životu dobio nagradu Zoran Radmilović. Sergej je takođe dobio tu nagradu, ja isto tako i nekako mi se čini da smo, što se mene tiče, taj neki porodični amanet završili i zatvorili”.

Da li će u porodici Trifunović još biti glumaca, o tome ne razmišlja. Zna samo da će svom djetetu biti podrška čime god odluči da se bavi, jer je naučio da poštuje tuđe izbore.

“Kad sam bio mali kroz moju kuću su prolazili raznorazni glumci, jer je moj otac, kad god je neko prolazio kroz Užice, morao da ga svrati kroz nas. I kada su me pitali šta hoću da budem, a ja odgovarao glumac, govorili su šta će mi to i svi su prevrtali očima. To me užasno nerviralo. Ja to nikad nisam rekao ni ovim klinicima koje sam spremao za Akademiju i koji se danas bave glumom. Nikad u životu nisam probao da im to ogadim. Prvo sam ih testirao da li to stvarno žele i kada sam shvatio da to žele, onda sam mogao samo da im budem podrška. Nikada nikom neću reći, uključujući i moje dijete, čime da se bavi. Neka je živo i zdravo, nek samo izabere svoj put, a ja sam tu da podržim”.

Pravo na greške i pravo na slobodu

Hiperprodukcija, smatra Trifunović, ima i dobre strane - mladim glumcima pruža mogućnost da se oprobaju, a kvantitet gotovo uvijek izrodi i nešto kvalitetno.

“Čini mi se da je u današnje vrijeme, što možda mi nismo imali, mladim glumcima dozvoljeno da pogriješe. Umjetnicima se mora dozvoliti da pogriješe, jer samo tako mogu nešto da nauče. Nekad se greške nisu opraštale, a sad mogu da se opraštaju jer iz toga može da ispliva nešto lijepo. Nadam se da će te greške da ih osvijeste i da će iz njih da nauče nešto, kao što smo mi pravili greške s nekim svojim ulogama, ali smo se nekako izmigoljili, čini mi se”.

Od samih umjetnika zavisi, smatra on, koliko će biti slobodni, i da li uopšte žele da budu slobodni.

“Kad god vam te slobode uskraćuju, na vama je da se izborite da li hoćete uopšte da imate tu vrstu slobode. Mislim da je to isključivo do ljudi koji se bave tim poslom. Ima ljudi koji to rade, ima ljudi koji to ne žele da rade, ili ih ne zanima da to rade. Sve je na nama”.

A na nama, kao narodima, je i da se izborimo za slobodu uma jer od nje sve polazi.

“Mislim da je sramotno malo koliko smo mi u stvari slobodni. A opet, s druge strane, pojedinima bi slobodu trebalo ograničiti. Evo, proglašena je epidemija malih boginja, i to je ono što nas porazi i vrati nas u neki 12. vijek, jer ljudi misle da imaju slobodu time što ih je neko dezinformisao ili im pričao neke gluposti, da preuzmu stvari u svoje ruke. Nekad ta sloboda mora da bude ograničena. Ne mislim da treba uskraćivati slobodu, ali moraju se znati njeni limiti”.

Pismo mlađem sebi - iskuliraj, nije sve tako ozbiljno i prelomno

Prije nekoliko godina Trifunović je isprobao svoje granice - imao je mjesečno po 25-27 izvođenja. I onda je rekao dosta. Suviše voli posao kojim se bavi, da bi ga radio mehanički

“Dođeš u godine kada napraviš rez da ne mora baš sve i da ne mora po svaku cijenu. Sad sam u tim godinama kad ne moram baš svaki dan da se trošim, jer ovo jeste trošenje, šta god ko mislio. Neću sad da mistifikujem naš posao i ne mislim da smo mi neka posebna vrsta. Daleko od toga - mislim da nismo ništa vredniji od bilo koga ko se bavi nekim drugim normalnim poslom. To je posao kao i svaki drugi, ali nekako kad zaređate svako veče da igrate, to nije baš normalno. Zamislite fudbalera ili košarkaša koji igra svako veče”.

Nije to samo, kako ističe, fizički, već i mentalni napor, a on želi da i dalje uživa u igri. I to u igri sa ljudima do kojih mu je stalo.

“Upravo zbog te publike koja dolazi da nas gleda, nisam u stanju da priredim sebi taj luksuz da svako veče budem na sceni i da budem dovoljno dobar, makar ono što ja mislim da je dovoljno dobar. Tekst je i dalje, naravno bitan, ali sad mi je osnovna stvar da vidim s kim ću nešto raditi, tako da je moje prvo pitanje – ko igra. I ova predstava je nastala tako što smo skupili ljude s kojima bismo voljeli da radimo. Svi smo mi prijatelji i samo tako, čini mi se, sad možemo da se bavimo nekom umjetnošću i da pokušamo nešto da uradimo. Viiše nemam snage za raznorazne sujete i za razne ljude s kojima nemam isti cilj”.

A cilj ekipe “Bilo jednom na Brijunima” bio je da naprave dobru predstavu, zamisle nas i osvijeste. I uspjeli su u tome. I dok su “kopali po sebi”, stigli su i do nas. I do života, jer ne moramo čekati kraj da bismo “odali počast ulozi koju smo odigrali”. U međuvremenu treba i živjeti. Ali ne sam, ne jedni pored drugih, već jedni s drugima.

“Samoća se ne glumi. Ona je postojanija i osjećajnija od svakog govora i svake misli. Sve ostalo su uloge. Sve ostalo je predstava za druge”, kaže u predstavi Jovanka Broz, odnosno Sanja Marković.

Zbog toga bi i Bane, da može napisao pismo mlađem sebi.

“Možda bih u tim nekim mlađim godinama neke stvari shvatao mnogo lakše nego što sam ih shvatao tada. Tad sam ih shvatao užasno ozbiljno i prelomno, neke stvari su možda čak i uticale na mene. A suštinski, sad kad se odmaknem, napisao bih pismo mlađem sebi da malo iskuliram. Kada vidite kako vrijeme brzo prolazi i kako se trošite na neke gluposti, ne bih želio više to sebi da radim”.

( Svetlana Mandić )