Kako ruski car režira predstavu o izborima

Šta će Putinu izbori, jedino je i logično pitanje ako se ima u vidu da se Rusija nakon agresije na Ukrajinu pretvorila u neototalitarnu državu u kojoj su ukinute ili ograničene sve ljudske slobode, a Putin uspešno restaurira Staljinov režim. Iako zvuči da je to nemoguće u potpuno konektovanom i globalizovanom XXI veku, Rusija je najbolji primer kako jedna država sumnjive demokratije preko noći može da završi u masovnim hapšenjima, represijama, političkim ubistvima i totalnom mraku.

Ubiti u gulagu personifikaciju opozicije, Alekseja Navaljnog, mesec dana uoči predsedničkih izbora jasna je poruka kako će završiti svi oni koji se suprotstave ili ne budu podržali tirana. Teško je reći koji je vid stradanja veće zastrašivanje - Sibir ili metak koji je u centru Moskve usmrtio Borisa Njemcova. Ili pak neka slučajna eksplozija aviona u kojoj je raznesen zakolotnik Jevgenij Prigožin i ceo vrh Vagnerovaca.

Ali ne, Putin se nije odlučio za represiju da na besplatnom radu, strahu i robiji iza bodljikave žice drži 140 miliona ljudi. Njegove „fabrike realnosti“ su na drugom zadatku. Ratna vrhuška oko Kremlja pokušava da upravo Putina prikaže kao pravog i pravednog svetskog lidera, koji se suprotstavlja zapadnom NATO imperijalizmu. Projekcija novog vrlog i slobodnog sveta, koji za razliku od Ukrajine, pod teretom vasione organizuje čak i izbore.

"Nelegitimni" Zelenski

Putin želi da pokaže da Rusija za razliku od Ukrajine, ima demokratiju i izbore. Ruska propagandna mašinerija plasira u svet priču da će ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski ubrzo izgubiti legitimitet, jer mu ističe predsednički petogodišnji mandat. I ukrajinskoj vladi je istekao mandat, a izbori bi se u mirnodopsko vreme održali u oktobru prošle 2023. godine.

Iako je u Ukrajini na snazi ratno stanje i postoji konsenzus unutar države i između ključnih saveznika da nije vreme za izbore, ipak crv sumnje i razdora duboko je pronikao u ranjeno ukrajinsko političko telo. Pre svega, nakon neuspešne ukrajinske kontraofanzive u javnosti je sasvim ogoljen raniji spor između predsednika Zelenskog i načelnika generalštaba Valerija Zalužnog.

U atmosferi međusobnih optužbi ko je odgovoran za lošu procenu jake ruske odbrane i da li Ukrajina dobro vodi oslobodilački rat, rejting poverenja generalu Zalužnom krajem prošle godine daleko je nadmašio Zelenskog, kome je rejting u padu.

Govorilo se o tome da je posredi ruska obaveštajna operacija, kao i u slučaju razilaska protagonista „narandžaste revolucije“ Viktora Juščenka i Julije Timošenko. Najavljivano je da ukoliko predsednik smeni glavnog generala, Zalužni će se uključiti u politiku. I desila se smena, Zelenski je na mesto Zalužnog imenovao generala Oleksandra Sirskog koji je rukovodio kopnenim snagama i na početku rata brilijantno odbranio Kijev.

Intrige i smene produbljuju celokupnu sumornu atmosferu i utiču na slabljenje vojnog morala Ukrajine, koji je u fazi rata međusobnog iscrpljivanja sada najvažniji. Rat će potrajati, a Ukrajina će ranije ili kasnije morati da raspiše izbore. Dok ima takvu sliku Ukrajine koju ne mora mnogo da montira, Putnu se žuri sa još jednim reizborom.

Projektovanje raznih realnosti

Izborima Putin želi da projektuje sliku da Rusija u stvari nije u ratu sa Ukrajinom, da je tamo „specijalna vojna operacija“ protiv nacista koje je naoružao Zapad. Antizapadna raspoloženja uvek su pogodna za održavanje unutrašnjeg patriotskog duha Rusije. Plašiti ostrašćene birače „gejropom“ i pričama da će im „sinovi nositi suknje“ - uvek uspeva u zaostalim društvima, bilo gde na svetu.

Bolje da ih bičuje njihov baćuška, nego da Zapad siromašnoj i na kolenima Rusiji pije krv i jeftine sirovine. Iako istraživanja javnog mnjenja u Rusiji nisu realna zbog straha, ona su deo očekivano politički podobnih odgovora.

To je sasvim druga realnost od one koja se gleda sa ove strane gvozdene zavese, gde Putin poslednjih meseci dobija rat zahvaljujući topovskom vojnom mesu i žrtvovanju na hiljade regruta ionako demografski posrnule Rusije. Ruska armija sve vreme tiho mobiliše razne društvene slojeve koje Putinu ne ugrožavaju vlast. Prvo je čistio nacionalne i verske manjine, duboku provinciju, na red dolaze i gradovi.

Rat u Ukrajini će dobiti pre svega onaj ko bude sposoban da na bojno polje mobiliše više ljudi, a da bi kontrolisao mobilizaciju, Putinu je potreban kmet čelom do zemlje savijen. Ruski car zna da je narod opasan kada ućuti, zato mu režira predstavu o izborima.

Izbori su uvijek šansa za promjenu

Izbori su Putinu važni i zbog spoljnopolitičkih državnih veza, da autoritarnim partnerima, pre svega iz BRICS-a, pokaže da kontroliše situaciju u zemlji i da je pouzdani saveznik. Putin se sve vreme pretvara da u Ukrajini vodi deo opšteg rata „za bolje sutra“ i u ime „globalnog juga“.

I ta priča nije samo projekcija ruskih botova. Nedavno se kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji hvalio kako Rusija i Kina stvaraju novu paradigmu odnosa velikih zemalja u svetu. Putin je za Peking veoma koristan, jer odrađuje prljave poslove, nudi jeftine energente i ubrzava geopolitičke procese, koje bi bez velikog rata u Evropi trajali decenijama.

Najveći je izazov Putinov pokušaj stvaranja vizije budućnosti kroz promenu te paradigme svetske politike i uspon autoritarnih sila, u kojoj bi obnova Staljinove Rusije bila dugoročna realnost. Zahvaljujući doprinosu pobedi nad nacizmom i fašizmom u Drugom svetskom ratu, Rusija se nikad do kraja nije suočila sa milionima pobijenih vlastitih građana, genocidom glađu nad Ukrajincima, masovnim deportacijama Krimskih Tatara. Moskvi je kasnije, nakon raspada Sovjetskog saveza, po toj inerciji tolerisano ruiniranje Groznog, invazija na Gruziju, ankesija Krima.

Ukrajina i Palestina su dve različite priče i sigurno bi ratna ruska propaganda sa „denacifikacijom“ i „demilitarizacijom“ Ukrajinaca i NATO agresora potpuno pala u vodu da se nije dogodio rat u Gazi. Razaranja, nemilosrdnost i neobuzdanost Izraela svedoči o tome da Zapad nema snage da kontroliše situaciju na Bliskom istoku i to je šansa da i „novi Staljin“ u Kremlju opere svoje krvave ruke.

Iako za to postoji minimalno verovatnoće, izlazak na birališta je uvek šansa da despot izuje ranjivu petu. Putin ne bi organizovao izbore da nije siguran da će nakon njih izaći samo jači. Ali, u totalitarnim režimima pukotine mogu da iznedre iznenađenja i brze obrte. To se dogodilo sa otmicom Gorbačova, neuspelim pučem i iznenadnim raspadom SSSR-a kao kule od karata.

(Al Jazeera)

( Boris Varga )