Zelena ekonomija – koncept održivog razvoja opštine Pljevlja

ZELENA EKONOMIJA – HUMANI RAZVOJ

Poštovani, g. Vraneš, predsedniče Opštine Pljevlja, uvaženi g. Ostojiću, predsedniče Borda direktora AD “Rudnik uglja“ Pljevlja,

Pre nekoliko godina Pljevaljske novine i list Dan su objavili deo mog teksta pod nazivom “Zagađivač plaća”.

Kao čovek, koji je korenima utemeljen u Zavičaju – koji Zavičaj nosi u srcu, iako, fizički živi vam Zavičaja, za kojeg me vežu lepe uspomene, s jedne strane, i naučno-istraživački radnik koji se bavi problemima ekološke – zelene ekonomije (ekološke trgovine, eko standarda ISO 14000, ISO 9001, CE-znaka... itd.), s druge strane, osećam potrebu, da Vam ponudim ovaj inovirani (dopunjeni) naučno-istraživački prilog, koji bi mogao poslužiti kao platforma za izradu projekta „Koncept održivog razvoja Opštine Pljevlja u uslovima zelene ekonomije“.

U uvodu ove potencijalne ideje za razvoj Koncepta održivog razvoja Opštine Pljevlja - AD “Rudnik uglja“... ističem nekoliko odrednica koje predstavljaju svojevrsnu „infrastrukturu“ zelene ekonomije – koncepta održivog razvoja nacionalnih privreda (kreiranja konkurentske prednosti i jačanja društveno-ekonomskih performasni):

- Resursno vođena strategija privrednog razvoja ustupa mesto zelenoj ekonomiji

- Zelena ekonomija – nova paradigma razvojno orijentisanih nacionalnih privreda

- Eko standardi (ISO 14000), u funkciji revitalizacije rudničkih „kopova“

- Eko tehnologije, eko proizvodi, eko pakovanje, ekologistički koncept upravljanja rastom i razvojem preduzeća

- Kada industrija cveta priroda „vene“: zato nam je potreban koncept uravnoteženih ciljeva (ekonomija, ekologija, socijalni ciljevi)

- Prljave tehnologije ustupaju mesto „zelenim“ tehnologijama

- Industrija 4.0 i njeni noviteti u funkciji razvoja „digitalne-veb-internet ekonomije“

- Digitalna transformacija privrede-društva

- Razvoj mrežnog preduzeća integrisanog informaciono-komuinikacionom tehnologijom (IKT)

- Veštača inteligencija: „borba“ rudara i robota

- Mrežno preduzeće: (ekonomija, ekologija, informatika/e-poslovanje)

Mišljenja sam da je ova inicijativa (tema):

„ZELENA EKONOMIJA - KONCEPT ODRŽIVOG RAZVOJA“

,,Ekološka ekonomija-održivi razvoj i harmonizacija sa zahtevima EU"

(Obavezujuća je odrednica za sve zemlje kandidate za ulazak u EU)

interesantna za Opštinu Pljevlja, a posebno AD „Rudnik uglja“ Pljevlja, i da će zaslužiti pažnju kreatora strategije rudarsko-energetskog kompleksa Crne Gore, Opštine Pljevlja, privrednika...

Istraživački rezultati, mogu poslužiti kao putokaz kreatorima ekonomske politike u Pljevljima i Crnoj Gori, u osmišljavanju strategije, vizije i misije budućeg privrednog razvoja, kako bi se izbegle greške iz prethodnog perioda.

Pošto se privredni razvoj Pljevalja bazira na energetici, negativne posledice ove privredne delatnosti, posebno su apostrofirane Konceptom održivog razvoja i zaštite životne sredine.

Ispunjenje kriterijuma definisanih pomenutim dokumentom, postaje “viza” zemljama u tranziciji za ulazak na tržište EU.

Licitiranja o (ne)prihvatanju nema, a u pomenutim člancima iz Pljevaljskih novina, ako sam dobro razumeo, vidim da su ekološke takse dospele do Ustavnog suda, EP Crne Gore se ljuti, a ekološka statistika u Plevljima krajem novembra i decembra (2019) beleži potrebu građana “za dodatnim bocama kiseonika”.

Ova tema i danas je aktuelna.

Šta je to održiv razvoj?

(Razvoj i rast ne treba poistovećivati)

Konceptom održivog razvoja, definisno je 27 principa, od kojih se posebno izdvaja Index humanog razvoja (HDI).

Njegova najbitnija odrednica je: “Održiv razvoj je razvoj koji treba da omogući zadovoljenje sadašnjih potreba ali bez ugrožavanja mogućnosti zadovoljavanja potreba budućih generacija”. U tom smislu vizija Održivog razvoja se zasniva na prethodnom iskustvu i budućoj praksi, a temelji su joj: ekonomski, ekološki, socijalni, kulturološki i politički razvoj (sprečavanje ugrožavanja ljudskih prava i demokratskih sloboda).

U daljem tekstu se navodi da su strateški zagađivači životne sredine: iskorišćenje voda, emisija sumpor-dioksida, emisija azotnih oksida, emisija ugljen-dioksida, emisija otpadnih voda i emisija gasova staklene bašte.

Kreatori ovog dokumenta su taksativno nabrojali privredne subjekte, najveće zagađivače, od kojih izdvajamo: rudnike sa površinskom eksploatacijom, termoelektrane, elektroprivredu i cementare.

Tako su, na primer, kod rudnika sa površinskom eksploatacijom izraženi eko krivci: ugljen-dioksid, sumpor-dioksid, azotovi oksidi, prašina od peska itd. Termoenergetski objekti su najveći zagađivači koji oslobađaju SO2, NO2, CO i čestice pepela.

Kao mere zaštite Koncept predviđa: eko-filtere, visoke dimnjake, izbor geografski (klimatski) povoljne lokacije, rekultivaciju deponija pepela i odlagališta jalovine, zamenu hidrauličnog transporta pepela i ekološko upravljanje otpadnim vodama.

Studija Održivog razvoja ističe, da su na teritoriji bivše SFRJ u termoenergetskim objektima ugrađeni eko-filteri, konstrukcionih karakteristika pre 1970. god. Ne navodeći koji su to objekti, ali uz napomenu da je njihova ekološka efikasnost daleko ispod sadašnjih standarda EU.

Tu se prvenstveno misli na efikasnost odvajanja pepela iz dimnih gasova.

Evropska unija je promovisala koncept “zagađivač plaća” kroz uvođenje ekološke takse. Druge mere za zaštitu životne sredine odnose se na supstituciju tradicionalnih sirovina alternativnim, razvoj novih tehnologija (ekološki čistih), ekonomske podsticaje itd.

Otišlo se još korak dalje. (Primer posttranzicionih zemalja)

Kao primer uzornog ekopazitelja u grupi istočno-evropskih zemalja navodi se Čehoslovačka, koja je ,,preteča" koncepta zagađivač plaća, jer je prva otpočela ekonomskim instrumentima da štiti životnu sredinu (krajem 60-ih godina su uvedene ekološke takse), a nakon nje bivša DDR.

Kao logično, nameće se pitanje – zašto se sada naš Rudnik (devojka koja se udaje) već jednom ne isprosi, kako bi u Crnoj Gori rekli za “peik” momče – češki ČEZ, po mišljenju tadašnjih provodadžija (kreatora ekonomske-političke scene), u Crnoj Gori bio je prepoznat kao „mladoženja nad mladoženjama“. Prepoznajući strateškog partnera po ovim osobinama, moglo bi se reći da “mladoženja” i nije bio tako loš. Možda je “biljega” još kod devojke, ali njena “rodbina” tvrdi pazar, kako ona zaslužuje, još boljeg boljeg. (Čekajući princa na belom konju).

Nije ni to isključeno, ali narodna mudrost kaže “ne beži od prvog mušterije”, jer najčešće tzv. ljepotice ostanu usedelice, ili se pod starost udaju formalno i bez ljubavi. Neka o tome prosudi vreme, ono je najbolji sudija.

Na kraju, ali ne manje važno, kreatori Koncepta održivi razvoj savetuju političarima, menadžerima, akcionarima i društvu u celini: pre usvajanja strategije privrednog razvoja procenite stvarne dobitke i gubitke vizionarskih projekcija, kroz INDIKATOR STVARNOG EKONOMSKO-TEHNOLOŠKG PROGRESA (dvaput meri jednom seci).

Šta ovaj indikator znači?

Opomenu kreatorima strategije da se napredak jedne zemlje ne meri samo kroz jedan pokazatelj – do sada u ekonomiji poznat kao DBP (društveni bruto proizvod). Ekološka ekonomija svoju efektivnost/efikasnost meri sa 27 parametara sadržanih u Indikatoru. Zbog ograničenosti teksta, napominjemo da on počinje sa ličnom potrošnjom, gubitkom slobodnog vremena, migracijom stanovništva, ekonomijom zdravlja (troškovima lečenja), gubljenje poloprivrednog zemljišta, flore i faune, raspada porodice (virtuelna-internet porodica), raubovanja geološki neobnovljivih resursa, zagađenost radne i životne sredine… itd.).

Ilustrativno je zapažanje da jedna opština, region ili država, mogu imati rast DBP, a da se kvalitet života građana pogoršava. Kao najčešće razloge za to istraživači navode odsustvo fundamentalnih odrednica privrednog razvoja, kao što smo napomenuli: ekološku komponentu, socijalnu, kulturološku i političku.

Mala digresija, zar se to pljevaljskom basenu ne može desiti – zar nismo svedoci smanjenja broja stanovnika u Opštini Pljevlja?

S pozivom na prethodni dokument, nije isključeno.

Uzmimo primer sela Otilovići.

Otilovići u ogledalu plodnih obećanja – mršave žetve

Nekada poznato selo po otilovićkom polju koje je hranilo oko sto domaćinstava. Skromno se živelo, ali su elementi Indeksa stvarnog razvoja EU (koji je jedan od preduslova za ulazak u EU), bili još 50-ih godina prošlog veka vidljivi. Primer za to su krepki starci i starice od 80 do 90 godina. Očuvana porodica, cvetna polja, reke i čisto poljoprivredno zemljište, slobodno vreme uz negovanje narodnih običaja itd.

Ljudska solidarnost uz ekonomsku uravnoteženost, bez grubih obrisa špekulantske ekonomije itd.

Neće kritički zvučati, ako se podsetimo razvojnog paradoksa Otilovića. Skoro tri decenije, Otilovići nisu imali vodu. Ne svojom ili prirodnom krivicom, već ,, vizionara "kreatora ekonomske politike koji su izgradnjom brane ,,Otilovići" 1982.godine, za potrebe termoelektrane Pljevlja, potopili izvore pijaće vode na Ćehotini. U predsedničku fotelju Pljevalja niko nije sedao, a da nije obećao da Otilovićani neće, više, biti „žedni“. To obećanje se prenosilo od mandata do mandata predsednika dok žeđ stanovništva i stoke, u vreme nesnosnih letnjih žega, nije iscrpela i poslednju kap vode iz cisterni komunalnog preduzeća. Prevršila dara meru što bi rekao naš narod. No, i to bi bio pucanj u prazno, da meštanima ne pripomogoše lokalni i republički promoteri/perjanice referendunmskih („sudbonosnih“) izbora sredinom prve decenije 21.veka. Počela je „gradnja“ ruralnog vodovoda s izvorišta Karin s krupnim rečima, a malim delima. Iako, je trasa vodovoda menjana više puta, što zbog „poroznog“ zemljišta, što zbog želja viđenijih (probranih i odabrnih), gde da im bude priručni bazen i komora, voda je konačno potekla u otilovićkim domaćinstvima.

Istina, otilovićki vodod imao je i rukavce/priključke za komšije iz Matrauga, Vijenca i Crljenica, iako ljihova „žeđ“ nije posledica izgradnje brane „Otilovići“, već škrtosti prirode. No, sevap je žednoga napojiti kako kaže naš narod...Preči je bližnji komšija, no daljni brat.

Koliko sam informisan, iako su, za izgradnju vodovoda Petrova česma (Karin) –Otilovići utrošena značajna finansijska sredstva, snabdevanje lokalnog stanovništva vodom prate problemi: često pucanje cevi, zaleđavanje čvorišta, popravka mreže, nabavka materijala... S druge strane, još nije zvanično registrovano ovlašćeno lice za održavanje Centarlnog bazena, na lokaciji Karin, i, seoskih/razvodnih bazena, što itekako može da dovede u pitanje ispravnost vode za piće, koja se koliko je meni poznato ne kontroliše/proverava laboratotorijski...itd.

Voda poteče iz slavina, iako, povremeno zna da naljuti Otilovićane, zbog napred navedenih problema, međutim, obećanje o asfaltiranju deonice puta škola Otilovići-brana „Otilovići“, i dalje je neizvesno. (Ako se podsetimo na onu narodnu da je svaki početak težak – ima nade, asfaltiranje deonice Škola-Bunari završeno je poodavno. Kada će se/da li će se preostala, daleko duža deonica puta, (i bez alternativnog puta/prilaza kućma), uraditi Bog će ga znati.

Meštani zaseoka Lukavice, Pejovo brdo, Poljana „ostali“ su bez lokalnog puta, koji je devastiran izgradnjom brane u Otilovićima.

Obraćali su se meštani opštini Pljevlja u više navrata, zvaničnim podneskom, da se ovaj put naspe i održava, poslednji zvaničan dopis potpisali smo više zahteva (molbi) Opštini Pljevlja/Mesnoj zajednici. Poslednju smo poslali 2021, da bi prošle godine, kratki deo puta od Bunara do Pobrnice asfaltiran, a od Kalnovca do Lukavica nasut peskom i povaljan, koji je kratkog trajanja, zbog kiše, snega (brzo se spira, i naprave lokve), i bez proširenja za mimoilaženje vozila, i eventualno okretanje.

Kategorizacijom tog puta, i njegovim asfaltiranjem na dobitku bi bili ne samo meštani Otilovića (zaseok Pejovo Brdo, Lukavice, jezero „Otilovići“, već i cela opština (otkup mleka, pristojniji život meštana: odlazak lekaru, odlazak na gradsku pijacu, putovanje dece u šklou...itd.), s jedne, razvoj seoskog/vodnog/(ribo)lovnog turizma obilaskom brane „Otilovići“ i Okruma kao mitskog svetilišta – zidinama nekadašnjeg manastira „Sv. Vasilije Ostropki“, osmatranje i uživanja u njihovim lepotama, s druge strane.

Izgradnjom, odlagališta „Jagnjilo“ ( „Bijelo brdo“), kreatori ekonomske politike i „Koncepta održivog razvoja“ su ,, darivali,, Otilovićane, sa još dodatnim ekoproblemom – prašinom od laporca koja se širi duž sela od Mramora do Omara i Dubočice.

Otilovićko polje – razvojni paradoks

„Polje“ bez obradivog sloja zemlje. Slikovito rečeno, kao „čovek bez kože“...

(S učim ćemo izać pred Otila?)

Nekadašnja žitnica, otilovićko polje, uprkos svim ekonomskim zakonima-logici, stoji i čeka novog vlasnika (državu – preduzetnika), graditelja, ili, možda ponovni otkup, ili „povraćaj“ parcela od starih vlasnika. (Vraćanje u prvobitno stanje)...

Pri kraju prve decenije 21. veka, otilovićko polje postade predmet kupoprodaje zemljišta i kuća/nekretnina. Izvodiše se geološko-istraživački radovi, i nakon nekoliko godina obustavi izgradnja planirane cementare. (Bar se tako, nezvanično, najavljivao budući projekat).

Naravno, opredelili smo se za tržište, ono je vrhovni arbitar u globalnoj ekonomiji. Nisam protiv prodaje zemlje, privatno vlasništvo je sveto pravo u tržišno razvijenim zemljama. Ali, kao logično postavlja se pitanje – odsustva strategije, vizije i misije razvoja započetog, ali, napuštenog razvoja (izgradnje) otilovićkog polja.

Kao ekonomista, pitam se, zar kreatori ekonomske politike, uz sugestiju eksperata za prostorno planiranje nisu imali nagoveštaj prometa zemlje, iseljavanje stanovništva, započete – obustavljene gradnje buduće cementare... ili, pak, neke druge fabrike, čiji je projekat poznat samo “odabranim” ljudima, koji su u to vreme bili na vlasti u Pljevljima i Crnoj Gori. Ćuti se, kao da je „MAT kompani“ ušla u otilovićko polje neplanirano-iznenada (na prepad), u šali kažem, strategijom tzv. “vazdušnog desanta”, započela radove i nestala po sistemu “kamp” turista.

Nekadašnja žitnica, otilovićko polje, uprkos svim ekonomskim zakonima-logici, stoji i čeka novog vlasnika (državu – preduzetnika), graditelja, ili, možda ponovni otkup, ili “povraćaj” parcela od starih vlasnika. (Vraćanje u prvobitno stanje).

Rizikujući da budem pogrešno shvaćen, mada mi to nije namera, sve ovo navodim ne u cilju „kritikovanja“ bilo koga ili mešanja u društveno-politički milje kreatora poslovnog ambijenta već iz razloga, ekonomske zapitanosti: zašto nam otilovićko polje stoji kao „umrtvljen“ vodeći kabal na dalekovodu koji bi mogao biti razvojni resurs – žila kucavica prestrukturirnja privrede Pljevalja. Potencijalni resursi za izgradnju cementare postoje. Istina po meni, koji nisam ekspert za ovu oblast, čini mi se da je odlagalište laporca na lokaciji Jagnjila, svojevrsni izvor sirovine za izgradnju cementare.

Gde je tu strategija osmišljenog privrednog razvoja, redosled aktivnosti. U Otilovićima je prodato oko 30 hektara poljoprivrednog zemljišta, geološko-istraživački radovi su urađeni, izvršene pripremne otkrivke obradivog sloja zemljišta. Opština Pljevlja je donela i Generalni urbanistički plan za Otiloviće, gde je zabranjena stambena gradnja, a opet se gradi bez plana, dok se, s druge strane, otkupljeno zemljište i kuće, polako zaposedaju od strane bivših vlasnika.

Mnogo je ekonomsko-ekoloških eksperimenata u opštini kao što su Pljevlja.

Odsustvo osmišljene strategije privrednog razvoja pljevaljske opštine, neće moći izdržati ekonomsko-ekološki test: ZELENA EKONOMIJA, prema kriterijumima EU i međunarodnih standarda EKOLOŠKO-EKONOMSKE – DRUŠTVENO ODGOVORNE ODRŽIVOSTI (tzv. Sistem uravnoteženih ciljeva poslovanja).

Koncept ZELENE EKONOMIJE – ODRŽIVOG RAZVOJA nas opominje da - nepromišljena strategija privrednog razvoja uz odsustvo ekonomsko-ekološke komponente može postati takva „razorna“ sila, koja je merena prema odredbama 27.parametara, gde počasno mesto pripada HUMANOM RAZVOJU, ravna vulkanskoj katastrofi.

Indikatori ekonomsko-tehnološkog progresa, jedne nacionalne ekonomije mereni tonama iskopane rude, proizvedenih kilovata električne energije, odsečenim kubicima građe... itd. bez oslonca na ZELENU EKONOMIJU-HUMANI-ODRŽIVI RAZVOJ mogu se upoređivati sa silama stihije, a ne društveno odgovornog poslovanja.

Eto šanse da razmišljamo svi mi zajedno šta nam je činiti. Očito je da, je, AD “Rudnik uglja” Pljevlja i “Termoelektrani” Pljevlja potrebna ZELENA “rehabilitacija”, a okolini Opštine Pljevlja čist vazduh, s kojim “kubikom” više kiseonika, kao, donedavno, obolelom od kovida-19.

Biću počastvovan, ako ovaj moj prilog-predlog zasluži Vašu pažnju.

Autor je profesor emeritus; redovni je član Naučnog društva ekonomista Srbije

Dostavljeno: predsedniku Opštine Pljevlja, g. dr Dariju Vranešu, AD „Rudnik uglja“ Pljevlja (Milošu Ostojiću, predsedniku Borda direktora)

( Dr Sreten Ćuzović )