Putinov peti mandat

Još kada je u Moskvi, uoči predsedničkih izbora, objavljeno da ankete navodno upućuju na zaključak da će Vladimir Putin na tim izborima osvojiti oko 82 odsto glasova, te da će na glasanje izaći više od 70 odsto birača sa pravom glasa, a takvih (posle aneksije Krima i Donbasa) ima više od 112 miliona – bilo je jasno da „ruska demokratija“ planira da napreduje. Naime, Putin je, prema prvim rezultatima sada osvojio blizu 88 odsto biračke podrške, a izlaznost je bila preko 74 odsto. Na prethodnim izborima, 2018. godine, Putin je osvojio 76,7 odsto glasova, a na birališta je izašlo manje od 70 odsto birača. Nakon ove izborne pobede i prethodnih izmena Ustava Ruske federacije, sedamdeset jednogodišnji predsednik moći će, ako ga sreća i zdravlje posluže, još dva puta da se kandiduje na najvišu državnu funkciju – što teoretski znači da će moći vladati Rusijom duže od Staljina i Katarine Velike (koji su vladali po 30 godina).

Sam Vladimir Putin je, posle trodnevnog glasanja (15-17. marta), proglasio izbornu pobedu „u društvu mladih i studenata“. Njegova tri „protivkandidata“ tokom „predizbornih aktivnosti“ više su izražavali podršku Putinu, nego što su za sebe tražili mandat. Glavna tema tih predizbornih Putinovih nastupa nije bio tekući dvogodišnji rat Rusije u Ukrajini, već se najviše govorilo o budućoj štedroj socijalnoj politici, manjem oporezivanju porodica, borbi protiv siromaštva, itd. Činjenica da 40 odsto ruskog budžeta danas odlazi na naoružavanje i na podršku vojnom kompleksu u celini, nije mnogo spominjana, a spoljnopolitička pitanja svedena su na konfrontaciju sa NATO alijansom i na svetsku potrebu da se razvije multipolarnost u svetskom poretku (ergo, da se ukine američki monopol u svetskoj politici). U tom pravcu valja napomenuti da je Putinu, među prvima, izbornu pobedu čestitao kineski predsednik Si. Kad će srpski predsednik Vučić to učiniti – videćemo.

Zašto spominjem sada već svima poznate činjenice o ovim predsedničkim izborima u Rusiji koji su kod nas, među vladajućim posmatračima i njihovim pomagačima, već dočekani sa velikim razumevanjem, jer navodno rusku demokratiju ne treba mešati sa zapadnoevropskom? Zbog toga što se i ovim povodom svakom iskusnom čoveku možda budi niz pitanja. Kakva je to demokratija kad se na izborima samo demonstrira „narodno jedinstvo“, koje je zapravo jedna luda i nemoguća fantazma u bilo kom narodu? Zar puki interesi bogatih i siromašnih, onih u centru države i onih na njenim obodima, onih kojima je poslodavac država i onih koji moraju sami da se snalaze na tržištu rada; onih koji ginu na ratištu i onih koji mudruju po kancelarijama i privatnim vilama, onih koji su obrazovani i onih koji to nisu, itd., nisu toliko različiti da svaka od tih grupacija u svakom društvu ne traži više uticaja na zajedničku vlast? Kako to da veliki „nacionalni gubici“, što ljudski, što ekonomski, ne utiču na podršku jednoj vlasti koncentrisanoj u ruci vođe i njegove svite? Zar je strah od „spoljnog neprijatelja“ doista toliko prodro u jedno društvo koje živi u jednoj od najmoćnijih država sveta, pa toliko političkog uspeha ima onaj koji to društvo navodno čuva od okupacije ili tuđe dominacije? Mogao bih ovde nabrajati još hiljadu sličnih pitanja, na koja nisam „vlastan“ da odgovaram, kao stranac prema tuđem „suverenitetu i integritetu“.

Kad je reč o prizemnijem pitanju: kako će srpski rusofili tumačiti Putinovu pobedu na izborima i njegov režim vladavine, moram oporo reći da ne verujem da će se oni pokolebati i da će bar sebi postaviti gore spomenuta pitanja, a pre svega ono – da li je Srbiji potreban ruski sistem i da li je moguće da naš predsednik Aleksandar Vučić želi da postigne „svenarodnu podršku“ na Putinov način?

(novimagazin.rs)

( Dimitrije Boarov )