Četiri sedmice rada i pomoć od Kopole i Toma Vejtsa

Mnogi ljudi moraju da rade mnogo sati. Međutim, kada je reč o pisanju romana, čini se da postoji konsenzus da posle četiri sata neprekidnog pisanja ili manje, nastupa zastoj. Uvek sam se manje-više slagao sa ovim stavom, ali kako se bližilo leto 1987. postao sam uveren da je neophodan drastičan pristup. Lorna, moja žena, se složila.

Do tog trenutka, u kojem je prošlo već pet godina otkako sam napustio redovan posao, uspevao sam prilično dobro da održim stabilan ritam rada i produktivnost. Ali prvi nalet javnog uspeha posle mog drugog romana doneo je sa sobom mnogo ometanja. Predlozi koji potencijalno unapređuju karijeru, pozivi na večeru i zabave, primamljiva putovanja u inostranstvo i brdo pošte gotovo su stavili tačku na moj “pravi” posao. Napisao sam uvodno poglavlje novog romana prethodnog leta, ali sada, skoro godinu dana kasnije, nisam odmakao dalje od toga.

Stoga smo Lorna i ja smislili plan. Ja bih, tokom perioda od četiri nedelje, nemilosrdno praznio svoj dnevnik i bavio se nečime što smo pomalo misteriozno nazvali “Sudar”. Tokom Sudara, nisam radio ništa osim pisanja od 9 ujutru do 22:30 uveče, od ​​ponedeljka do subote. Imao sam jedan slobodan sat za ručak i dva za večeru. Nisam ni gledao, a kamoli odgovarao na poštu i nisam se približavao telefonu. Niko nam nije dolazio kući. Lorna bi, uprkos svom gustom rasporedu, u ovom periodu obavljala moj deo kućnih poslova i kuvanja. Na ovaj način, tako smo se nadali, ne samo da ću kvantitativno obaviti više posla, već ću dostići mentalno stanje u kojem mi je moj izmišljeni svet bio realniji od stvarnog.

Tada sam imao 32 godine i nedavno smo se bili preselili u kuću u Sidenemu, u južnom Londonu, gde sam prvi put u životu imao radnu sobu. (Napisao sam svoja prva dva romana za trpezarijskim stolom.) To je zapravo bila neka vrsta velikog ormana na međuspratu, bez vrata, ali sam bio oduševljen što sam imao prostor gde sam mogao da raširim svoje papire kako sam želeo i nisam morao da ih sklanjam na kraju svakog dana. Zalepio sam tabele i beleške po oljuštenim zidovima i prionuo na pisanje.

Tako su, u osnovi, napisani “Ostaci dana” (The Remains of a Day). Tokom Sudara, pisao sam slobodno, ne mareći za stil ili ako je nešto što sam napisao popodne u suprotnosti sa nečim što sam odredio u priči tog jutra. Prioritet je bio jednostavno da se ideje pojave i rastu. Užasne rečenice, odvratni dijalozi, scene koje nikuda nisu vodile - ostavljao sam ih i nastavljao dalje.

Trećeg dana, Lorna je primetila tokom večernje pauze da se ponašam čudno. Prve slobodne nedelje izašao sam napolje, u glavnu ulicu Sidenema, i uporno se kikotao - tako mi je rekla Lorna - na činjenicu da je ulica izgrađena na padini, tako da su se ljudi koji su silazili niz nju saplitali, dok su oni koji su išli nagore dahtali i gegali se s naporom. Lorna je bila zabrinuta zbog toga što su me čekale još tri nedelje toga, ali sam joj objasnio da sam veoma dobro i da je prva nedelja bila uspešna.

Izgurao sam četiri nedelje, i na kraju sam manje-više imao napisan ceo roman: iako će, naravno, biti potrebno mnogo više vremena da se sve to ispravi kako treba, presudni naleti mašte odigrali su se tokom Sudara.

Trebao bih reći da sam u trenutku kada sam se upustio u Sudar, iskoristio veliku količinu ‘istraživanja’: knjige britanskih sluga i knjige o njima, knjige o politici i spoljnoj politici između ratova, mnoge pamflete i eseje iz tog vremena, uključujući i jedan od Harolda Laskog o opasnostima bivanja džentlmenom. Ispraznio sam police sa polovnim knjigama u lokalnoj knjižari (Kirkdale Books, još uvek uspešno nezavisni) tragajući za vodičima za engleska sela iz 30-ih i 50-ih. Uvek mi se činilo da je odluka kada da se počne sa pravim pisanjem romana - da se počne sa pisanjem same priče - ključna. Koliko treba znati pre nego što se počne pisanje proze? Štetno je početi prerano, kao i početi prekasno. Mislim da sam sa Ostacima dana imao sreće: Sudar je došao u pravom trenutku, kada sam znao dovoljno.

Gledajući unazad, uviđam raznorazne vrste uticaja i izvora inspiracije. Evo dva manje očigledna:

1) Sredinom 70-ih, kao tinejdžer, gledao sam film pod nazivom “Razgovor” (The Conversation), triler koji je režirao Frensis Ford Kopola. U njemu Džin Hekmen igra stručnjaka za nadzor, čoveka kome se obratite kada želite da se snimi razgovor drugih ljudi. Hekmen fanatično želi da bude najbolji u svojoj struci - “najveći prisluškivač u Americi” - ali ga neprestano proganja misao da trake koje daje svojim moćnim klijentima mogu dovesti do mračnih posledica, uključujući ubistvo. Verujem da je lik Hekmena bio rani model za batlera Stivensa.

2) Mislio sam da sam završio “Ostatke dana”, ali onda sam jedne večeri čuo Toma Vejtsa kako peva svoju pesmu “Rubi’s Arms”. To je balada o vojniku koji rano izjutra ostavlja svoju ljubavnicu da spava kako bi stigao na voz. Ništa neobično u tome. Ali pesma je otpevana grubim glasom američkog tipa skitnice potpuno nenaviknutog da svoje emocije iznosi na dlanu. I u jednom trenutku pevač kaže da mu se srce lomi, što je gotovo nepodnošljivo dirljivo zbog napetosti između samog osećanja i ogromnog otpora koji je očigledno savladan da bi se ovo izgovorilo.

Vejts peva taj stih sa katarzičnom veličanstvenošću, a vi osećate da se ceo stoicizam grubog momka ruši pred neizmernom tugom. Čuo sam ovo i promenio odluku koju sam doneo, da će Stivens ostati emotivno zatvoren do nesrećnog kraja. Odlučio sam da će u samo jednom trenutku - koji sam morao da odaberem veoma pažljivo - njegova kruta odbrana pući i da će se nazreti do tad skriveni tragični romantizam.

(Glif.rs; izvor: theguardian.com; prevod: Danilo Lučić)

( Kazuo Išiguro )