„Gospodo, mi smo s vama u ratu”

Mislim da razumem pobudu da Vučić i akademici i vladike i radikali i naprednjaci i srpski demokrati i patriotski naučnici i svi drugi, političari svih konfesija takoreći, a i mnogobrojni pregovarači i njihovi savetnici, čiji je cilj bio da razgovori i pregovori o Kosovu propadnu, a posebno oni koji su se okoristili - politički, finansijski, karijerno, statusno - politikom na i prema Kosovu, i naravno Velikoj Srbiji, u poslednjih tridesetak godina, da svi oni razgovaraju o Kosovu. I o budućnosti. Ne bi bilo neosnovano ni da se konsultuju i sa Rogozinom ili uostalom Putinom ili čak sa samim Duginom i ostalim ruskim stručnjacima za srpsku, balkansku i uopšte geopolitiku. To mogu da budu i ratne i lovačke priče u bilo kom žanru, herojskom ili tragičnom, mada je verovatno komedija najprikladnija, jer je neminovni ishod razgovora viđenje da je car go.

Što se svih drugih tiče, ne vidim zašto bi u tome učestvovali. Sve dok kakva takva demokratija nije ukinuta i javnost nije sasvim monopolisana, srpska javnost ima priliku da se ne samo emancipuje od saučesništva, već i da odbije da bude u publici. Na početku, pre gotovo trideset godina, na predloge da se razgovara sa političkim predstavnicima Albanaca dobijen je odgovor, od nekih sada prospektivnih sazivača i učesnika svenarodne konferencije, da su oni, Albanci, za zatvor ili im valja objaviti rat. Uostalom kao i svima drugima u Velikoj Srbiji. Sa ciljem humanog preseljenja. Pa je na Kosovu zavedeno vanredno stanje da bi se na kraju i ratovalo. Imaju Vučić i svi oni koji su u tome učestvovali o čemu da razgovaraju. Za sve druge, relevantne su dve stvari. Jedna je presuda ili mišljenje Međunarodnog suda pravde kojim je razjašnjen smisao Rezolucije 1244, kojom je Srbija izgubila kontrolu nad kosovskom teritorijom.

To je međunarodnopravni okvir kosovske nezavisnosti. Kojim su određena i prava i obaveze Srbije kao suverene, što će reći odgovorne, države. Druga je da se, polazeći od prvog, srpski interesi na Kosovu, koji god da su, mogu ostvariti samo uz dogovor sa kosovskim vlastima ili na osnovu relevantnog prava. To se naziva normalizacijom odnosa. Za Srbiju bi bilo važno da je Kosovo pravna država, uostalom kao što je za Kosovo važno da Srbija bude pravna država. A i jedna i druga bi trebalo da budu suverene, dakle sposobne da preuzmu odgovornosti koje imaju u okviru međunarodnog prava, a i za sporazume koje sklope.

Ostalo su politička pitanja, koja bi trebalo da su predmet demokratskog procesa odlučivanja. Zato postoje stranke i javnost uopšte. Problem je uglavnom u tome što su na vlasti, u svim njenim granama, oni kojima su potrebni ekskulpatorni razgovori, mada ih malo ko poziva na odgovornost, što je razgovor koji bi danas takođe imao smisla. Da se razgovaralo pre nego što se poseglo za silom i da na vlast pre tridesetak godina nisu došli oni koji nisu hteli da razgovaraju, već da ratuju - sve bi bilo drukčije. Ili da se bar na vlasti nisu zadržali ili da se na nju nisu vratili. Ali jesu. Sada je vreme za razgovore kako da se smene na izborima.

(Peščanik.net)

( Vladimir Gligorov )