Istorija: Kako su se stare civilizacije suočavale sa traumom
Najstariji rat koji je istorija zabilježila dogodio se 2.700 prije nove ere u Mesopotamiji, kada su se sukobile davno iščezle civilizacije Sumera i Elama - i uprkos povremenim iskrama relativnog mira, na primjer početkom 21. vijeka, rat je otada dovodio u pitanje egzistenciju naše vrste
Napadač je prišao s leđa.
Njegova žrtva je bio mišićavi sredovečni muškarac kome nedostaje zub - najverovatnije je reč o prekaljenom engleskom borcu koji je pre nekoliko godina već zadobio ozbiljne povrede glave.
Normanski vojnik je podigao dvokraki mač i nanišanio blizu desnog uva žrtve.
Pustio je ruku.
Posle nekoliko raspomamljenih pokreta, koji su rasporili glavu Engleza, žrtva je pala.
Njegovo telo će ležati na tom mestu, na nizbrdici Saseksa, gotovo hiljadu godina, odnosno do 1994, kada su ga pronašli arheolozi.
Smatra se da je originalni vlasnik „Kostura 180" umro tokom normanskog osvajanja Engleske 1066.
Ako je ta procena tačna, njegove kosti predstavljaju jedini ljudski ostatak iz tog rata.
- Pet saveta za samopomoć od pre 400 godina koji vrede i danas
- Kako Norveška bez lekova leči ljude sa psihozom
- Odabir psihoterapeuta u Srbiji: „Uzmi motiku pa kopaj, da vidiš šta je terapija"
Iako su materijalni ostaci ovog sukoba uglavnom nestali u kiselom zemljištu regiona, dokazi o njegovom psihološkom uticaju opstali su u jednom opskurnom srednjovekovnom dokumentu.
Najstariji rat koji je istorija zabeležila dogodio se 2.700 pre nove ere u Mesopotamiji, kada su se sukobile davno iščezle civilizacije Sumera i Elama - i uprkos povremenim iskrama relativnog mira, na primer početkom 21. veka, rat je otada dovodio u pitanje egzistenciju naše vrste.
Očekivano, naši preci nisu bili imuni, kao ni mi danas, na psihološke posledice svih tih žrtava.
Ali u odsustvu modernih načina njihovog izlečenja, mnoga antička društva su razvila sopstvene originalne metode suočavanja sa traumom - od religioznog isceljenja do pročišćujućih rituala ili tematski složenih dramskih komada.
Šta možemo naučiti iz tih praksi?
Srednjovekovna Evropa - pročišćujući ritauali
Samo godinu dana pošto su Normani pokorili Britaniju, okupila se grupa biskupa kako bi sastavili neobičnu listu.
„Ermenfridova pokora" predstavlja niz uputstava onima koji su učestvovali u krvoproliću - propisivanje pokajničkih radnji koje treba izvršiti kako bi se iskupili za počinjena dela.
Za svako od njih je propisano okajavanje - ukoliko su vojnici počinili silovanje, ubistvo, ranjavanje ili nebrojena pogubljenja.
Ovaj srednjovekovni dokument ne predstavlja uobičajeno iskazivanje samilosti.
Danas se smatra da je pokora verovatno bila pokušaj oslobađanja normanskih vojnika od „moralnih ozleda" - uznemirujućih posledica opterećenja čovekovih moralnih vrednosti.
„Nesumnjivo, srednjovovekovni ratnici su znali za mogućnost javljanja traume", kaže Ketrin Harlok, profesorka srednjovekovne istorije na univerzitetu Metropoliten u Mančesteru.
Srednjovekovne bitke su se uglavnom sastojale od borbe prsa u prsa, koljačkog stila koji je uzrokovao jezive povrede, a ponekad i na hiljade mrtvih u jednom danu.
Čak i na Tapiseriji iz Bojea - srednjovekovnom remek-delu dugačkom 68 metara koje prikazuje invaziju Normana - možemo videti mučne scene.
Pošto su se vojske sukobile sekirama, mačevima, močugama, strelama, lukovima i kopljima, pokolj je poprimio industrijske razmere - konji pokošeni strelama, vojnici koji skidaju oklop sa leševa i nebrojene odrubljene glave i drugi delovi tela.
Međutim, psihološke posledice svog tog nasilja su oskudne - delimično zbog toga što srednjovekovni spisi obično teže ili herojskom žanru ili svedenom izveštaju, kaže Harlok.
„Retko nailazimo na svedočenja učesnika borbi iz prvog lica, a samopreispitivanje bukvalno ne postoji", kaže ona.
Ali postoje naznake.
Na primer - Knjiga o viteštvu, vodič za borbu koji je tokom Stogodišnjeg rata sačinio jedan od najpoznatijih vitezova tog doba.
Osim praktičnih saveta kad je reč o tehnikama borbe, autor upozorava na nešto što danas prepoznajemo kao traumu, kaže Harlok, što označava kao „užasne strahove" čak i u slučajevima kad vitezovi ne bi bili u neposrednoj opasnosti.
Drugi zapisi iz tog vremena čak pominju određene simptome, poput straha, sramote i izdaje, kaže ona.
„Postojala su i očekivanja u vezi s tim šta bi a šta ne bi trebalo da se dogodi tokom rata, na primer - uzimanje zarobljenika radi otkupa.
„A kada bi ona bila pogažena, ljudi bi prolazili kroz neku vrstu traume", kaže Harlok.
To je vodilo ka moralnoj povredi, vrsti psihološke rane koja je univerzalna - pogađa ratnike u različitim kulturama tokom vekova, od srednjovekovnih Hrišćana do veterana iz Vijetnamskog rata.
Kako bi pomogla veteranima da izbegnu traumu i dali im sredstva za suočavanje sa njom, srednjovekovna društva su se pretežno oslanjala na religiju.
Sveštenici su upućivali molitve i blagosiljanja pre bitki, a pokore su veteranima omogućavale da se očiste od bilo kog zverstva koje su počinili.
Kasnije, tokom krstaških pohoda, ljudima je bilo rečeno da je sam ulazak u rat sveti čin te da na taj način poništavaju sva prethodna sagrešenja, kaže Harlok.
Antički Rim - posebna dozvola i gladijatorske igre
Moguće je da su tog dana kokoške osećale blagu mučninu zbog morske bolesti.
Bilo je to 264. godine u lučkom sicilijanskom gradu Drepani.
Rimljani su se naoštrili da napadnu flotu brodova svojih neprijatelja, Kartaginjana.
Zapovednik rimske vojske je izvodio ritual uoči bitke kako bi utvrdio da li su bogovi na njihovoj strani - trebalo je prosto da oslobodi nekoliko žrtvenih kokoški i podstakne ih da pokljucaju malo zrnevlja.
Povoljno predskazanje zavisilo je od toga koliko revnosno će navaliti na hranu.
Problem je bio u tome što se Rimljanima žurilo - umesto da ritual izvedu na plaži, pre nego što su isplovili, zapovednik je zahtevao da ga organizuju na brodu.
Raspomamljene kokoške su odbile da jedu, pa ih je, u nastupu besa, zapovednik bacio u more.
Rimljani su u bici koja je usledila bili do nogu potučeni.
Rimski zapovednik je načinio početničku grešku.
„Vojnici su oduvek bili sujeverni, a to važi i za Rimljane", kaže Beri Straus, profesor humanističkih studija na njujorškom univerzitetu Kornel.
Ovakvo znamenje ne samo da je podrilo samopouzdanje vojske pred odlazak u bitku, već je potencijalno, nakon događaja, učinilo traumatičnim čitavo to iskustvo, kaže on.
Zapravo, antički Rimljani su se snažno oslanjali na jasan povoljni znak od bogova za otpočinjanje rata.
„Bili su u velikoj meri legalisti", kaže Straus.
Smatrali su da je prihvatljiv jedino odbrambeni rat, a svaki sukob je trebalo da odobri posebno veće sveštenika, fecijala.
„Naravno, to zvuči apsurdno, pošto su Rimljani vekovima pokoravali carstvo i, sledstveno tome, započinjali ratove.
„Međutim, fecijali su uvek tvrdili da je reč o odbrani i da je stoga rat bio opravdan."
To je važno naglasiti jer je rimski način ratovanja bio veoma nasilan i užasan za ratnike koji su u njemu učestvovali.
Stari Grci su imali hoplite - teško naoružane pešadince koji su se kretali u formaciji falange i napadali neprijatelja kopljima sa 2.4 metara razdaljine - dok je strategija Rimljana bila da priđu mnogo bliže.
Za borbu su koristili gladijus, vrstu malog mača.
„Često ga porede sa mačetom i sabljom", kaže Straus, koji ističe da je bilo gotovo nemoguće sakriti stravu koja se odigravala na bojnom polju.
„Čitamo o tome kako vojnici koji su učestovali u rimskim ratovima gacaju po krvi. Tlo je bilo toliko natopljeno da je postojala opasnost od proklizavanja."
Međutim, Rimljani su koristili drugačiju tehniku za predupređivanje traume kod vojnika: gladijatorske igre.
Ti krvavi spektakli su često bili pravdani argumentom da je reč o načinu za čeličenje mladića, kaže Straus, a šira publika ih je volela.
„Suvenire sa gladijatorskih igara pronalazimo posvuda duž carstva, a u Pompejima postoje grafiti obožavalaca", kaže on.
„A znamo da su neke od njih pisala deca jer stoje veoma nisko na zidu, na mestu koje dete može da dosegne", kaže on.
Međutim, Straus ne veruje da takve manifestacije mogu efikasno preduprediti traumu.
„Antički svet je prepun opomena - nemoj bežati iz bitke - što znači da su ljudi zapravo bežali jer su se dešavale strašne stvari", kaže on.
- Nosiš tele, apstiniraš od seksa - ovako su trenirali drevni grčki olimpijci
- Zavirite u „kulinarsku katedralu": Tajne rimskog muzeja kuvanja
- Pavle Riđički, „svetski putnik" koji je doneo mumiju u Srbiju
Stara Grčka - sveobuhvatne drame
Oko 40 kilometara severoistočno od Atine nalazi se travnato polje.
Na tom tihom mestu, danas zaraslom u divlje cveće i okruženo borovinom i maslinovim drvećem, u jesen 490. pre nove ere, više od 6.000 antičkih ratnika je položilo život u Maratonskoj bici.
Eshil, vojni veteran kao i veteran na polju umetnosti stvaranja tragedije, učestvovao je u tom događaju.
Bio je deo armije starih Grka koja se ustremila na persijske snage i napala ih.
Kasnije je napisao oko 90 pozorišnih komada, od kojih je očuvano tek sedam - u većini tih tekstova prikazao je period neposredno nakon okončanja rata, što obuhvata i motiv psihološke traume.
Zapravo, Eshil je bio proslavljeni vojnik.
Poruka na njegovoj nadgrobnoj ploči ne pominje dramaturga, već ističe njegovu hrabrost u bici.
Prevod jedne od njegovih zasluga bi glasio: „Čuveni maratonski gaj može da posvedoči o njegovoj hrabrosti, a dugokosi Mida [persijski ratnik] dobrano je to iskusio."
Piter Mejnek, profesor Modernog sveta na Njujorškom univerzitetu, veruje da su stari Grci koristili dramu kao oblik katarze, pomažući na taj način veteranima da se suoče sa onim što su doživeli.
Zapravo, postoji duga tradicija tumačenja Odiseje, Homerovog epa, kao knjige o ratnom stresu.
Eshilove tragedije su neobične zbog toga što se u njima ne problematizuju samo davnašnji ili mitološki događaji.
Radnja „Persijanaca" smeštena je u vreme nakon bitke kod Salamine (480. godine pre nove ere), u kojoj se Eshil borio.
„U tom delu je pokazao snažnu empatiju prema neprijatelju", kaže Mejnek.
Peti vek pre nove ere je bio vreme krvavih ratova - Persijski ratovi i Peloponeski rat su se odigrali gotovo jedan za drugim.
„Taj period bismo mogli opisati kao vreme rata, uz kratkotrajne etape mira", kaže Majnek.
Bitke su bile zastrašujuće, ispunjene krvoprolićem.
„Mogli ste biti probodeni kopljem, oboreni na zemlju nakon prosecanja mačem ili služiti na brodu koji bi se sudario sa drugim brodom, nadajući se da ćete izvući živu glavu... strahovito surovo vreme", kaže on.
Prema njegovom mišljenju, ratni stres uzrokovan tim događajima zabeležen je u sačuvanim spisima iz tog perioda.
Kao primer navodi prikaz Sicilijanske ekspedicije, invazije koju je atinska vojska preduzela 415. godine pre nove ere, iz pera jednog istoričara.
Morali su brzo da se povuku i nisu mogli da povedu ranjenike - iako su ih oni preklinjali da ih ne ostavljaju.
„To je veoma traumatičan opis, čitalac prosto mora osetiti koliko je to pogodilo preživele", kaže on.
Maratonska bitka je iznedrila i zanimljivu priču koju pojedini stručnjaci dovode u vezu sa psihološkom traumom - mada je to diskutabilno.
Nekoliko stotina godina nakon sukoba, jedan grčki istoričar je pisao o čoveku koji je tokom bitke najednom zapazio ogromnu figuru nalik utvari, s golemom bradom koja mu je pokrivala štit.
Ta avet ga je munjevitom brzinom mimoišla i ubila čoveka pored njega; otada, iako nije imao fizičke ozlede, ostao je potpuno slep.
„Društvo (starih) Grka je počivalo na ritualu", kaže Mejnek.
Pre Maratonske bitke Atinjani su se zavetovali da će boginji Artemidi žrtvovati po jednog jarca za svakog Persijanca kog ubiju.
Međutim, na kraju se ispostavilo da nemaju dovoljno jarčeva.
Kada su se veterani vratili, mnogi su se priključili Eleusinskim misterijama - tajnim ritualima koji su služili umirivanju ljudi, iako do danas nije otkriveno kako su oni izgledali.
Tragedija je dala toj kulturi širinu.
U Atini se prikazivala samo zimi i leti, u malim otvorenim prostorima s intimnom atmosferom.
Pružala je kolektivno preispitivanje pod suncem - često pomoću mitološke radnje koja bi duboko dirnula gledaoce.
„To je nemoguće ponoviti (danas)", kaže Majnek.
Međutim, to ga nije sprečilo da da sve od sebe i pokuša.
Nakon iskustva rada sa veteranima iz Iraka i Avganistana, Majnek je pokrenuo projekat Hor ratnika, inicijativu koja koristi antičku književnost kako bi pomogla ljudima da prebrode traumu.
On objašnjava da drame najbolje komuniciraju sa povratnicima iz modernih ratova.
„Ta dela su pisali ratni veterani i izvodili su ih ratni veterani, a publiku su u velikoj meri činili ratni veterani", kaže on.
Međutim, šta je sa traumama civila?
U antičkim društvima, kao što je slučaj i u savremenom svetu, rat je često obuhvatao i šire slojeve - rezultirajući silovanjima, torturom, ropstvom, otimačinom, ubistvima i masovnim progonom stanovništva, uz razaranje čitavih gradova do temelja.
„Kada vojska stigne do grada radi osvajanja, ukoliko dođe do predaje, većina civila će biti pošteđena", kaže Straus.
„Međutim, ukoliko predstavnici grada odluče da pruže otpor i nakon toga grad padne u ruke neprijatelja, onda se, nažalost, svaki stanovnik računao kao neprijateljski vojnik."
Kao i kad je reč o ratnoj traumi, stari Grci su se u poeziji, tragedijama i ritualima suočavali sa psihološkim posledicama rata.
„U Ilijadi (Homerovom epu) često se peva o ženama i deci koji pate", kaže Straus.
Prema Mejnekovom mišljenju, o suočavanju sa traumom možemo mnogo toga naučiti od starih Grka.
„Moramo da se okupimo i kolektivno prođemo kroz to", kaže on.
„Mislim da nas moraju potresati priče drugih. Takođe, moramo biti otvoreni za katarzu... ako to možemo, onda smo spremni za isceljenje."
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Svi članovi )