Više volim da me ubiju nego da budem žrtva genocida!

Gornju izjavu nekog, verovatno dobronamernog ali priprostog čoveka, svojevremeno je negde iskopao i često citirao pokojni, svetle uspomene Vojin Dimitrijević. Ona pokazuje koliko je opštepoznata i strašna stigma koju sa sobom nosi sama reč „genocid“ (ubistvo naroda). Međunarodni pravnik i specijalista za ovo krivično delo, Vilijam Šabas, kaže da je to „ona [strašna] reč na G“ („the G-word“), a govori i o sveprisutnoj „mistici genocida“. Reč na G je relativno nova, skovana po ugledu na već postojeće: „suicid“, „patricid“ i druge. Znamo kada ju je i ko prvi upotrebio: poljski pravnik Rafael Lemkin, u jednom privatnom pismu 1942. godine, a reč je prvi put odštampana 1944, u njegovoj knjizi Vladavina Osovine u okupiranoj Evropi.

Lemkin je izmislio novu reč jer nijedna postojeća nije mogla da opiše dotada nezamisliv zločin, onaj koji su nacisti izvršili nad Jevrejima. Ali „genocid“ još dugo posle toga nije bio zločin u pravnom smislu, tj. nije bio krivično delo. To je postao tek 1951. godine, kada je stupila na snagu Konvencija o genocidu, usvojena u Ujedinjenim nacijama 1948. godine. Dotle niko nije mogao biti osuđen za genocid, ma kakve grozne zločine da učini nad pripadnicima neke etničke (ili druge, u smislu Konvencije) grupe u nameri da je uništi. Isto tako, niko ko je već učinio takav zločin pre 12. januara 1951. godine nije mogao biti suđen niti osuđen za genocid. Zato onima koji su vršili, naređivali i omogućavali istrebljenje Jevreja u Evropi tokom Drugog svetskog rata nikada nije suđeno za genocid. Da je preživeo, Hitler bi, zajedno sa Geringom, Hesom, Kajtelom i ostalima, u Nirnbergu bio osuđen za krivična dela protiv mira i protiv čovečnosti, kao i za ratne zločine, ali ne za genocid. Za genocid nije suđeno ni Adolfu Ajhmanu u Jerusalimu 1961. ni Andriji Artukoviću u Zagrebu 1986.

Suđenjā za genocid nije bilo sve dok nisu osnovani međunarodni krivični tribunali Ujedinjenih nacija - onaj za bivšu Jugoslaviju (1993) i onaj za Ruandu (1994). Prvi čovek ikada osuđen za genocid bio je Žan Pol Akajesu, gradonačelnik Tabe u Ruandi, kome je presuda izrečena 2. septembra 1998, a postala pravnosnažna 2001. godine. A prvi čovek osuđen za genocid u bivšoj Jugoslaviji, tačnije: u Srebrenici, bio je Radislav Krstić, general Vojske Republike Srpske. Posle Krstića, za isti taj genocid su osuđeni i Ljubiša Beara (načelnik bezbednosti Glavnog štaba VRS), Zdravko Tolimir (Bearin pomoćnik), Vujadin Popović (potpukovnik Drinskog korpusa VRS), Radovan Karadžić i Ratko Mladić. Treba naglasiti da niko nije osuđen za genocid „u Bosni“, odnosno u drugim gradovima i regionima Bosne, iako su Karadžić i Mladić bili optuženi i za to.

Presuda Krstiću je, da tako kažemo, konstituisala srebrenički genocid. Sve dok ona nije stala na pravnu snagu moglo se domišljati i polemisati da li je ili nije bilo genocida. Na primer, jedan naš pravnik je smatrao da zločin u Srebrenici nije bio genocid - tako je bar on tumačio Konvenciju. Pri tom mišljenju je ostao i pre i posle prvostepene presude Krstiću (2. avgust 2001), pa sve dok drugostepeno veće nije donelo konačnu presudu, 19. aprila 2004. Ali, od tog trenutka pitanje da li je bilo genocida se više nije postavljalo: bilo je rešeno sudskom presudom. Nijedan događaj nije genocid zato što ovaj ili onaj pravnik (ili laik) tako smatra nego zato što je to utvrdio nadležni sud u propisanom postupku.

Tribunal za bivšu Jugoslaviju je ustanovio da je u Srebrenici izvršen genocid i utvrdio je individualnu odgovornost jednog broja izvršilaca. Međutim, još jedan sud - Međunarodni sud pravde, kao najviši pravosudni organ OUN - potvrdio je postojanje tog genocida. To je učinio u postupku po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije (tada: SRJ, pa DZ Srbija i Crna Gora), u kome je trebalo da utvrdi da li je Srbija odgovorna za: (1) izvršenje genocida, (2) saučesništvo u izvršenju genocida, (3) nesprečavanje genocida i (4) nekažnjavanje izvršilaca genocida. Presudom od 26. februara 2007. godine je utvrđeno da Srbije nije odgovorna za izvršenje ni za saučesništvo, ali da jeste odgovorna za nesprečavanje genocida i nekažnjavanje njegovih izvršilaca. Sud je ponovio da genocida nije bilo „u Bosni“ nego samo u Srebrenici i odbio je zahtev BiH za naknadu štete od Srbije.

Najzad, i sama Srbija je, mada ne izrekom nego tek posredno, potvrdila da je u Srebrenici izvršen genocid. To je učinila 31. marta 2010, Deklaracijom Narodne skupštine, kojom je „najoštrije“ osudila „zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde“. A, kao što smo videli, presudom Međunarodnog suda pravde je utvrđen genocidan način izvršenja tog zločina i on je proglašen genocidom.

Ipak, u političkom i, uopšte, javnom govoru u Srbiji preovlađuje poricanje genocida. Poricatelje genocida je već pomenuti Vojin Dimitrijević zvao „genocidlijama“. Međutim, odnedavno je uveden i u široku upotrebu ušao pogrdan naziv za one koji ne poriču genocid nego priznaju da ga je bilo. Oni su „genocidaši“. Ovaj termin pokriva ne samo priznavače nego i izvršioce genocida, ali - bar kada je koristi Milorad Dodik - i njihove bliže i dalje potomke, kao da je priznavanje i/ili vršenje genocida nasledna osobina: Dodik neće „da mi unučad budu genocidaši“. Za priznavače nijedna kazna nije prestroga. Vojislav Šešelj, koji za sebe kaže da je „decenijama bio istaknuti abolicionista [protivnik smrtne kazne]“, 2019. godine je bio spreman da podrži uvođenje smrtne kazne, ali samo pod uslovom da se ona propiše „za sve one koji izjave da se u Srebrenici desio genocid“.

Poricanje genocida preplavljuje javni govor svako malo, najrazličitijim povodima. Najnovija, tekuća poplava izazvana je predlogom da Generalna skupština Ujedinjenih nacija donese rezoluciju kojom se 11. juli proglašava za „Međunarodni dan sećanja i obeležavanja genocida u Srebrenici“. U predloženom tekstu se ne pominju ni Srbi ni Srbija kao odgovorni za srebrenički genocid. Najavljujući bespoštednu borbu Srbije protiv tog predloga, Aleksandar Vučić je otkrio strategiju koju Srbija planira da primeni bude li rezolucija izglasana.

Najavljena „strategija“ je urnek infantilnosti. Evo je: bude li rezolucija doneta, Srbija će se kandidovati za nestalnu članicu Saveta bezbednosti. Kada postane nestalna članica, uzvratiće udarac mračnoj sili koja stoji iza rezolucije, a to je Nemačka. (Drugim rečima: kada bismo imali masla kao što nemamo brašna, dobar bismo kačamak napravili.) Udarac će uzvratiti tako što će, kao nestalna članica SB, svake godine podnositi predloge rezolucijā da se proglase međunarodni dani sećanja i obeležavanja genocidā u Kragujevcu, Kraljevu, Jajincima i Jasenovcu. A vrhunac perfidnosti srpske strategije je što se u tim rezolucijama neće pominjati ko je odgovoran za ove „genocide“. Da se Vlasi ne sete: odgovorni su Nemci i Hrvati!

Vučić je, naravno, cinično svestan detinjatosti i blesavosti ove „strategije“ i izmišlja je isključivo zarad opsenjivanja prostote. Ne samo što Srbija ne mora biti nestalna članica Saveta bezbednosti da bi predlagala rezolucije Generalne skupštine UN - to može da učini svaka država članica, pa i Srbija danas. Važnije je što su svi „genocidi“ koje Vučić pominje u stvari ratni zločini iz Drugog svetskog rata i što su za njih odgovorni Nemci i Hrvati već osuđeni i kažnjeni kao ratni zločinci. Malo ko u današnjem svetu zna šta se događalo u Kragujevcu i Kraljevu 1941, ili u Jajincima i Jasenovcu 1941-1944. godine. Ali mnogi znaju šta se dogodilo u Srebrenici 1995. A to što se dogodilo u Srebrenici bio je genocid, utvrđen presudama Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju i Međunarodnog suda pravde.

(Peščanik.net)

( Ivan Janković )