Ispod površine

(“Obala morskih struja”, Radenko Savić, Nova knjiga, Podgorica 2023)

U eri globalne popularnosti i poplave (sve lošijih) romana, što je gotovo pa neverovatno zbog brzine i površnosti visokotehnološkog sveta u kojem živimo, kratka priča je dar s neba i nadam se da neće postati zaboravljena veština. A velika je veština potrebna za kratku priču. Dok je roman spor, dugo razrađivanje koje dopušta skretanja i vraćanja, prazan hod, manje ili više ili veoma uspele delove, kratka priča je forma u kojoj se predstavi ceo svet teme na malo stranica i u kojoj greške nisu dozvoljene. Možemo je se spokojno latiti jer nam neće uzeti mnogo vremena i nagradiće nas odmah, katarzično, kako roman nikada ne može.

Pred nama je jedna takva zbirka priča. Naslovom “Obala morskih struja” ne samo da objedinjuje svih osamnaest (inače raznolikih) priča poetikom višeslojnosti, odnosno prvog, eksplicitnog plana površine ispod kojeg se nižu implicitni slojevi u dubinu, već to možemo nazvati i kreativnim principom umetnosti i života. Eksplicitno ispričana radnja poseduje svoja naličja, uzroke, izvore, motivacije, projekcije, poruke i posledice, koji ne moraju biti metaforički već je dovoljan samo odabir, pa bio on i izričit, onoga što je ispričano da bismo videli drugačije, poistovetili se, podlegli emociji i bili nagrađeni poimanjem, razumevanjem kakvo samo umetnost može da pruži. Baš kao što nas ispod prijatno umereno ustalasane, ili pak mirne površine mora, mogu zgrabiti jake struje i povući tamo kuda nismo nameravali da plivamo.

Takve su i struje obala, struje našeg života na suvom, koje nas nose i s kojima se manje ili više uspešno borimo. To je poetika svake od ovih priča i zato naslov zbirke nosi suštinsko značenje, nije tek dekorativna obaveza.

Teme koje Savić tretira u svojim pričama su obalske, univerzalno iskustvo svakoga od nas, bilo posredno bilo neposredno. Ovozemaljske, svakodnevne, čak prizemne. Ovaj pisac je čovek u ljubavnoj vezi sa stvarnošću, u kojoj nas struje njegovih pripovedačkih postupaka povuku u more introspekcije, promišljanja života oko nas, dubinu osećajnosti i mudrosti. Na taj način nas, i pored svake teme kojom smo primarno zaokupljeni, Savić u svojim pričama nagradi, često iznenadi i nečim drugim, sadržajem kojem se ne nadamo i koji nas iz opasnih struja izvuče na sigurno.

Teme braka i porodice (“Na ivici”, “Vida”, “Pre nego što odemo kod tvoje majke po decu”), upotpunjene temama, roditeljstva (“Kreni drugačije”, “Milivoje mora da umre”, “Diznilend Vrbice”, “Plavi Anđeo”) i dece (“Udahni duboko, izdahni sporo”), starosti (“Krhotine”), mladosti (“Devet i jedna kora”), društvene margine (“Igor i Anita”), bolesti (“Sonet”), ljubavi i rastanka (“Pun promašaj”), uzajamno se prepliću raznolikim zajedničkim motivima, a sve obuhvata jedan zajednički sadržalac: izrazita društvena optika i snažan socijalni komentar. Bilo da je to društvena bračna konvencija para koji se vraća sa aerodroma, život i smrt jedne žene nevidljive za druge a neprestano u funkciji prema njima, materijalni opstanak u kojem je moguće samo držati nos iznad vode i sastavljati kraj s krajem dok ti majka čuva decu, dramaturgija porodice sa uspešnim i neuspešnim sinom, invalidno dete sa upitnom društvenom vrednošću kao porodičnim teretom, smrt i njene sakralne i svetovne pozornice, visoka tehnologija koja izaziva pseudoosećanja i ne može da nadomesti gubitke, perspektiva mladih ljudi u različitim sredinama i s različitim profesijama, staleški obrazac u dečjoj družini, margina i siromaštvo nikad zbrinutih ljudi posle prirodne kataklizme, prostitutke i ludaci, realne i nerealne stvarnosne mogućnosti izlečenja sebe i drugih u zdravstvenom sistemu, ili pandemija sa svojim dejstvom i posledicama, velika većina pripovedaka u zbirci bespoštedno je društveno osvetljena. Socijalna tematika je, uz njih, primarna u pričama “Dan B” i, u izvesnoj meri, priči “Svega je tu bilo” (koja je i neočekivano satirična).

A onda, i pored tema, motiva, zapleta i podzapleta, pisac nas izlaže novim dubinskim strujama psihologije, duše, duha, emocija pojedinca, koje opstaju u tim i takvim, reklo bi se nemogućim okvirima i niču i rastu iz naizgled potpuno neplodnog tla. Tako muž i otac pred razvodom i gubitkom porodice, umesto da ispuni stereotip nasilnika, ispolji nežnost tešku kao crna zemlja i duboko dirljivu. Tako Nevidljiva Vida u poslednjim svojim trenucima ispolji bunt i postane i te kako vidljiva, i ona i njena nepodnošljiva tragika. Tako nam umorni supružnici koji idu po decu, izmučeni borbom sa svakodnevicom, neočekivano pruže sliku ljubavi i razumevanja kao kamen-temeljac koji sve može da izdrži jer je pravo rudno bogatstvo njihovog zajedništva. Tako meda Milivoje ipak preživi i tako se smrt kao neizbežno diznijevski banalna konvencija, i pored svih svojih apsurda, groteski i bizarnosti rituala sahranjivanja kao prizme kroz koju se prelama svet živih, ipak ostavi gorki talog ozbiljnosti i konačnosti, odupre se klišeima i nemoguće joj je doskočiti. Tako dečaci preplivavajući zaliv odrastaju, siromašni starac u baraci nalazi plemenitost koja ga povezuje s nestašnim, društveno žigosanim dečakom i afirmiše ljudskost koja detetu može biti uzor, tako drugarstvo opstaje u životima s korom i bez kore, a dvoje uništenih, ludak i prostitutka, daruju nam najčistiji mogući cvet razumevanja i topline u najneočekivanijem miljeu ludnice, margine nad marginama.

Iz ovakvog pripovedačkog kolopleta koji Savić stavlja pred čitaoca izdvajaju se tri priče što drugačijim ritmom i posebnim pripovedačkim postupcima obogaćuju dinamiku zbirke. Sve tri su, bilo formom ili sadržajem, zagonetne i dotiču mističnu a nedvosmisleno ljudsku dimenziju.

Priča “Imena” zauzima svega dve strane i izazove u čitaocu najpre radoznalost, pa sve veću radoznalost, pa osećanje razdraženosti, pa zapitanost, pa nevericu, da bi ga onda lansirala u samo jezgro pitanja identiteta, mog, tvog, našeg, svačijeg. Bilo je hrabro upustiti se u takav eksperiment, ali uspelo je zahvaljujući unutarnjem sluhu, spisateljskoj muzikalnosti Radenka Savića, koji je pomno (verujem spontano, čistim darom muzikalnosti) osluškivao i birao reči (semantički i fonetski) i pratio tempo priče pa završio tačno tamo gde je trebalo, ni reč pre ni reč posle, da bi izazvala željeni efekat i pobudila u nama to jedno, najvažnije pitanje.

Priča “Ju” nam jednostavnom i efektnom slikom, ni blagom ni žestokom a arhetipski bliskom svima nama, nadilazeći sve jeftine simbolike i slične klišee, daruje prostor nedokučivog u svakome od nas. Prostor nepojamne nužne usamljenosti kao polja najveće intime, u koje često ni sami nemamo pristupa a trebalo bi jer je to i prostor potencijala. Jednom slikom, pisac nam je predstavio našu najdublju intimu i mi je bez greške prepoznajemo. Potom nas ostavlja, kao što nas i život ostavlja, da se zamislimo šta sa njom i u njoj raditi. Ovo je redak primer jednostavne deskripcije sa moćnim semantičkim poljem, svima razumljivim i svakome prihvatljivim.

I najzad, “Čarolija kitnjastog lahora”, koja počinje ovako: “Iznenada, Martin se obreo u priči.” E to se zove maestralan početak kratke fikcije. Metaknjiževnim postupkom, pričom u pričinoj priči, metodom “matrjoške”, i mi se, kao i Martin, iznenada nađemo u vrtlogu egzistencije materijalnog, prostornog, jezičkog, društvenog, duševnog i telesnog vrtloga, iz kojeg nas pisac, baš kao i Martina, na koncu izvede na svetlost nade i želje za životom.

Sve tri pomenute “mistične” priče korespondiraju s nenametljivim akronimom “Soneta”, pripovetke koja gustinom i komprimovanošću ima potencijala za novelu ako ne i za roman, koji će svaki pažljivi čitalac uočiti i rešiti. Ja vam neću reći njegovo rešenje jer čaroliju svako od nas mora da reši sam. A ova zbirka je književna čarolija i neizostavno je treba pročitati.

( Divna Popov )