Obraz

Nedostatak žute štampe, crnogorska dnevna štampa nadomješta nepresušnim skandalima misli i djela naših javnih funkcionera. Konstantno pod reflektorom, konstantno pod lupom. Kao bubuljice. Makneš jednog, iskoči drugi. Ima i ovih potkožnih. Oni bole duže, ali dođe i njima vrijeme. Ali nema mjesta za brigu, ima se dovoljno šminke za svaku vikend posjetu Briselu i sličnim turističkim destinacijama. Međutim, fokusirani na jednu po jednu bubuljicu, zaboravljamo da se pogledamo ucijelo, cijelo lice, cijeli obraz, prljavi, masni obraz koji je plodno tle za svaku od tih bubuljica, obraz na kojem je jedina prava stvar prava linija loše nanesenog pudera.

Da, obraz, obraz građana. Nisu političari vazemaljci ili neka druga specijalna vrsta koja je došla putem UFO taksija u Crnu Goru. Oni su jedni od nas, oni najgori, ili najbolji, zavisi čegovića ste.

Svi smo mi taj obraz, svaki čovjek pora za sebe. I kad se ta jedna pora začepi prljavštinom, ona raste iznad svih - iako je nekad bila jedna od nas.

Žalimo se odakle toliko ljudi u javnoj upravi i preduzećima. Opet oni sa partijskim zapošljavanjem velimo. Ali zaboravljamo da je zapošljavanje samo jedna strana novčića, dok su oni među nama građanima, oni koji rado prihvataju sva ta izmišljena radna mjesta, njegova druga strana.

Žalimo se što je nova garnitura fotelja dozvolila smjenu direktora skoro svih obrazovnih ustanova u Crnoj Gori. Ali zaboravljamo da je tih par stotina novopečenih direktora i direktorki prihvatilo takav radni zadatak na takav način. Zaboravljamo da su među nama oni koji na roditeljskom pravdaju izostanke koje nisu smjeli.

Zaboravljamo da su među nama oni koji parkiraju auto nasred puta.

Zaboravljamo da su među nama oni koji bacaju smeće odmah pored kontejnera, i rijeke...

… koji najmrznijim komentarima krase svaki članak novinskih portala;

… koji kupuju najnoviji iPhone, a nemaju kad treba pomoći roditeljima;

… koji troše petinu godišnjeg BDP-a na igre na sreću;

… koji prodaju lične karte i glas;

… koji zovu kuma i strinu kad treba završiti ocjenu ili doći do doktora;

… koji su dio statistike nasilja u porodici;

… koji vide ćerku kao drugorazrednog člana familije, ako je sin tu.

Sve počinje od nas. Oni koji odlučuju, i to što odlučuju, odraz su nas, svih nas. Oni govore u naše ime, mi im dajemo to pravo. I to što se naša situacija ne mijenja nam takođe govori nešto o nama, našem egu i arogantnosti, neželji da uvažimo tuđe vrijednosti, neželji da kažemo da ne znamo, bijesu, plitkosti, kratkovidosti, i jednoj sveopštoj sebičnosti ka budućim generacijama. Građani su obraz, a taj obraz je jako prljav.

( Goran Ćetković )