Atentati

Atentat na slovačkog premijera Roberta Fica izazvao je, osim jednoglasnih bodrenja da ne podlegne ranama, i preispitivanja sudbina liderstva uopšte, u ovim pogibeljnim vremenima. U kojima se ubrzano povećavaju žrtve loših politika. Pogotovo u njihovim zastranjivanjima pri traganju za realnim mestom u svetu i sveta u njima.

U tom lavirintu se i dogodilo upucavanje Fica. On se kao formalni socijaldemokrata zaneo ka autokratiji i članstvo u EU izbrazdao dozama rusofilije. Dok se atentator Juraj Cintula od rusofila premetnuo u privrženika evropskim vrednostima, ali i od pobornika nenasilja u nasilnika.

Drama je doživljena i kao jedan od vrhunaca sve oštrije polarizacije ne samo na lokalnoj nego i globalnoj sceni. Pogotovo što je među povodima za atentat navedeno i suprotstavljanje vladinim zastojima u isporuci oružja za odbranu Ukrajine od ruske invazije.

Iz Moskve je promptno poduprt taj nesklad. Bivši predsednik Rusije a i sada njen visoki funkcioner, Dmitrij Medvedev pohvalio je Ficovu politiku, a povodom atentata na njega – izveo svojevrsni verbalni atentat na evropski establišment nazvavši ga skupom „odvratnih degenerika“ koji zanemaruju opasnost da im se „građani pretvore u sivi radioaktivni pepeo“.

Nije to prvi put da on asocira na nuklearni rat, kao što nije ni prvi put da se u ruskoj kombinatorici pojavi i aluzija na srpski učinak. Medvedev je, naime, atentatora okarakterisao kao „izvrnutu verziju Gavrila Principa“. Doduše, nekako se već uobičajilo da kad i gde god se velike sile ustreme jedna na drugu, podsete na povod (ne i uzrok) za izbijanje Prvog svetskog rata, kako bi izbegle upadanje u treći globalni sukob…

Bilo je i atentata koji su menjali svet ili sile ponaosob. Kao i iznenađujućih, brzih bioloških odlazaka lidera sa ovog sveta, sa sličnim dalekosežnostima.

U prvoj grupi je ubistvo Džona Kenedija (1963) ubrzo posle dogovora s Nikitom Hruščovom, kojim je za dlaku (1962) izbegnut nuklearni rat SAD-SSSR. Amerika je, potom, pretrpela još dva udarca, kada su 1968. likvidirani lider pokreta za ljudska prava Martin Luter King, i Kenedijev mlađi brat Robert za vreme izborne trke ka Beloj kući.

Trostruko stradalništvo je zadesilo i Indiju. Prvo je ubijen „otac“ njene nezavisnosti i tvorac nenasilnog otpora Mahatma Gandi (1948) da bi ista kob zadesila i njegove prezimenjake, premijerku Indiru Gandi (1984) koja je bila i jedan od vođa nesvrstanog pokreta, a potom i njenog sina Radživa (1991) koji ju je nasledio na mestu predsednika vlade, a likvidiran ubrzo po okončanju mandata.

U novijoj istoriji, Evropa je pretrpela ubistva dvojice premijera – Ulofa Palmea (1986) i Zorana Đinđića (2003). Obojica su bili istaknuti reformatori – Šveđanin u protivljenju imperijalizmu velikih sila i podršci pokretima za dekolonizaciju, a Srbin kao pregalac za demokratizaciju i modernizaciju zemlje posle duge autokratije i ratnih pustošenja.

Istočni, komunistički, blok se, pak, specijalizovao za likvidacije disidenata. Bezbroj ih je nestalo u čistkama Josifa Staljina i Mao Cedunga.

Bilo je, međutim, i epizoda brzih smena na vlasti baš u dva uporišta nesmenjivosti – u Moskva i Vatikanu. Posle smrti Leonida Brežnjeva, za samo 28 meseci, do marta 1985, umrla su dvojica lidera SSSR, Jurij Andropov i Konstantin Černjenko, koga je nasledio Mihail Gorbačov pod kojim su se 1991. raspale i unutrašnja i spoljna sovjetska imperija.

Godinu dana ranije, Gorbačov je dobio Nobelovu nagradu za mir, zbog doprinosa obuzdavanju hladnog rata. Za slična postignuća na hronično zavađenom Bliskom istoku, glavom su platili, takođe nobelovci, egipatski predsednik Anvar el Sadat (1981) i izraelski premijer Jicak Rabin (1995).

Atentatori su ipak češće promašivali ili su im planovi bili osujećivani. Tako su im se „izvukli“ Ruzvelt, Truman, Lenjin, De Gol, Tito, Naser, Jovan Pavle Drugi, Regan, Tačerova…

Kakav bi svet bio da im je skraćen vek, zadatak je za stručnjake discipline „šta bi bilo da je bilo“. Mahom se smatra da su, i s neizbežnim manama, bitno doprinosili oblikovanju unutrašnjih i spoljnih odnosa. Hroničari se ne libe da kažu da žale što atentatori nisu uspeli bar dva puta kad su im mete bili Musolini i Hitler.

Ekspert iz američkog Vest Pointa dodaje ovoj temi nekoliko zanimljivih preciziranja. Citira istraživanje po kome je između 1946. i 2013. u svetu bilo 758 atentata, sa 920 počinilaca i 954 žrtava, ne precizirajući njihov položaj u hijerarhiji.

Pa dodaje zanimljivu statistiku za Istočnu Evropu. Bez navođenja brojki, kaže da su na nišanu atentatora najčešće bili parlamentarci (21 odsto), vaninstitucionalni opozicioni lideri (18) pa šefovi država (17), a slede ministri (14), diplomate (10), lokalni političari pet procenata…

Daje i bilans ko koga i koliko cilja. Izračunao je da najviše atentata na predstavnike vlasti izvode neformalne grupe nasilnika a da stradanja opozicionih lidera proističu iz dejstva vladajuće političke elite ili angažovanim ih operativaca.

Ovde su se, kanda, ove vrste atentata istrošile 1990-ih i dokrajčile ubistvom Đinđića. Ne prestaju, međutim, salve teških reči, naročito iz krugova vlasti protiv opozicije, koja mestimično ume da uzvrati. Sve je teže prihvatanje neizbežne različitosti, a sve je lakše upadanje u opasne isključivosti.

Atmosfera povremeno liči na „verbicid“, eliminaciju neistomišljenika rečima. A na šta je poodavno Branko Miljković upozorio kad je spevao „Ubi me prejaka reč“. Pa bi dobro bilo da u izbornoj groznici biramo i reči, da budu jake ali ne i prejake.

(novimagazin.rs)

( Momčilo Pantelić )