Alis Manro (1931 - 2024): Svačiji život može biti zanimljiv

Recite nam kako ste naučili da pričate priče i da ih pišete.

Sve vreme sam izmišljala priče, išla sam peške do škole, taj put je bio dug, pa sam za to vreme uglavnom izmišljala priče. Što sam bila starija, to su priče sve više bile o meni kao junakinji u ovakvoj ili onakvoj situaciji, i nije mi smetalo to što one neće biti odmah objavljene svetu, ne znam ni da li mi je padalo napamet da će ih i drugi ljudi čuti ili čitati. Radilo se o samoj priči, obično veoma uverljivoj iz mog ugla, sa opštom idejom o hrabrosti male sirene, a ona je bila pametna, uglavnom je uspevala da svet načini boljim, pošto bi se pojavila sa magičnim moćima i tako to.

Da li je bilo važno da je priča ispričana iz ženskog ugla?

Nikad nisam mislila da je to važno, ali ni o sebi nisam mislila drugačije nego kao o ženi, a bilo je mnogo dobrih priča o devojčicama i ženama. Nakon što biste došli do, recimo, tinejdžerskog doba, više bi se radilo o tome da pomognete muškarcu da dođe do onoga što mu je potrebno, ali kada sam bila devojčica uopšte se nisam osećala inferiorno zbog toga što sam žensko. To je možda tako jer sam živela u delu Ontarija gde su najčešće žene čitale, pričale priče, a muškarci su bili napolju i bavili se važnim stvarima, nisu ulazili zbog priča. Dakle, osećala sam se prilično odomaćeno tu.

Kako Vas je to okruženje inspirisalo?

Znate, ne mislim da mi je bila potrebna bilo kakva inspiracija. Mislila sam da su priče jako važna stvar na svetu i htela sam da izmislim neke od tih priča. Htela sam da to radim, a to i nije imalo veze sa drugim ljudima, nisam imala potrebu da bilo kome kažem, i tek mnogo kasnije sam shvatila da bi moglo da bude zanimljivo ako se predoči široj publici.

Šta Vam je važno kada pričate priču?

Pa, očigledno je da mi je isprva bio važan srećan kraj, nisam tolerisala nesrećne završetke, svakako ne za svoje junakinje. A kasnije sam počela da čitam stvari poput Orkanskih visova i usledili su jako, jako nesrećni krajevi, tako da su mi se ideje potpuno promenile i težila sam tragičnom, u čemu sam uživala.

Šta može da bude tako interesantno u opisivanju života Kanađana u varošicama?

Jednostavno morate da budete tu. Mislim da svačiji život može da bude zanimljiv, svako okruženje može da bude zanimljivo. Ne verujem da bih bila toliko hrabra da sam živela u gradu, da sam se nadmetala sa ljudima u nečemu što bi se uopšteno moglo nazvati višim nivoom kulture. Nisam morala da se bavim time. Bila sam jedina osoba za koju znam da piše priče, iako ih nisam nikome pričala, a bila sam, bar neko vreme, i jedina osoba na svetu koja je to umela da radi.

Da li ste uvek bili dovoljno sigurni u sebe u vezi sa pisanjem?

Dugo jesam, ali sam postala mnogo nesigurna kada sam odrasla i srela nekolicinu drugih ljudi koji su pisali. Tada sam shvatila da je to malo teže nego što sam mislila. Ali nikada nisam odustajala, bilo je to prosto nešto što radim.

Kad započnete priču da li uvek imate unapred smišljen zaplet?

Imam, ali često se to promeni. Počnem sa zapletom, radim na njemu, a onda vidim da je sve pošlo drugim tokom, dok pišem priču se dešavaju razne stvari, ali moram bar da počnem sa prilično jasnom idejom o tome o čemu se u njoj radi.

Koliko Vas priča obuzme kad počnete da pišete?

O, izuzetno. Ali, znate, uvek sam imala spreman ručak za svoju decu, zar ne? Bila sam domaćica, tako da sam naučila da pišem u slobodno vreme i nisam odustajala, iako je bilo trenutaka obeshrabenosti, jer sam počela da uviđam da te priče koje pišem nisu bile jako dobre, da imam mnogo da učim i da je to mnogo, mnogo teži posao nego što sam očekivala. Ali nisam prekidala, ne bih rekla da sam ikada to uradila.

Koji deo Vam je najteži kad želite da ispričate priču?

Verovatno onaj kada pročitate priču ponovo i shvatite koliko je loša. Znate, prvi deo, uzbuđenje, drugi, prilično je dobro, ali onda je jednog jutra uzmete i pomislite “kakva besmislica”. Upravo tada zaista morate da prionete da radite na njoj. Uvek mi se činilo da bi baš to trebalo da uradim. Ja sam ta koja greši ako je priča loša, nije do priče.

Ali kako je prepravite ako niste zadovoljni?

Trudim se i vredno radim. Pokušam da smislim bolji način da objasnim. Imate likove kojima niste pružili šansu i morate da mislite na njih ili morate sa njima da uradite nešto sasvim drugo. Kad sam počinjala bila sam sklona kitnjastijoj prozi i postepeno sam učila da mnogo toga izbacim. Dakle, prosto nastavite da mislite o tome i nalazite sve više onoga o čemu priča govori, onoga za šta ste mislili da ste razumeli od samog početka, ali ste zapravo imali još mnogo da naučite o tome.

Koliko priča ste bacili?

Ha, kad sam bila mlada sve sam ih pobacala. Nemam pojma, ali poslednjih godina to nisam radila tako često. Uglavnom sam znala šta moram da uradim da bi ih oživela. Ali i dalje je moguće da se negde potkrade neka greška koju kasnije vidim i onda prosto mora čovek da zaboravi na nju.

Da li ikada zažalite što ste neku priču bacili?

Ne bih rekla, pošto sam do tada prošla dovoljno muka u vezi s njom, znam da od početka nije valjala. Ali, kažem, ne dešava se to često.

Da li Vam to što ste sve stariji menja nešto u pisanju?

Oh, pa dobro, da, na veoma predvidljiv način. Počnete da pišete o lepim mladim princezama, a posle pišete o domaćicama i deci, pa onda o starijim ženama i to je jednostavno tako, ne trudite se obavezno da bilo šta uradite da to promenite. Vizura vam se menja.

Mislite li da ste važni drugim spisateljicama, s obzirom na to da ste domaćica, da uspevate da uklopite kućne poslove i pisanje?

Stvarno ne znam, nadam se da jesam. Mislim da sam se ja okretala drugim spisateljicama kad sam bila mlada i to me je baš dosta hrabrilo, a da li sam ja važna drugima - to ne znam. Mislim da je sada, da ne kažem lakše vreme, ali da je sada mnogo prihvatljivije da žena radi nešto važno, ne da se samo zamajava malim igrama kakvima se bavi dok su svi drugi van kuće, nego da se zaista ozbiljno bave pisanjem, onako kako bi muškarac pisao.

Šta mislite, kakav uticaj imate na nekoga ko čita vaše priče, posebno žene?

O, pa želim da moje priče deluju na ljude, nije važno da li su to muškarci, žene ili deca. Želim da moje priče govore nešto o životu, da podstaknu ljude, možda ne da kažu “o, ovo je tako tačno”, ali da osete neku vrstu nagrade iz pročitanog, ne mislim tu tek na srećan kraj ili tako nešto, nego jednostavno da sve što priča prenese deluje na čitaoce tako da se osete kao drugačija osoba nakon što završe sa čitanjem.

Šta mislite, ko ste vi? Kako je Vama takvo pitanje zvučalo?

Odrasla sam u ruralnoj sredini, odrasla sam sa ljudima koji su uglavnom bili škotsko-irskog porekla i bilo je krajnje uobičajeno shvatanje da ne treba da se ističete, da se ne pravite pametni. Bio je to popularan stav: “O, pa ti si neki pametnjaković?” A da biste se bavili nečim kao što je pisanje, morate da mislite da ste pametni, bar neko vreme, i ja sam prosto bila čudna osoba.

Jeste li bili rana feministkinja?

Nisam znala za reč “feminizam”, ali naravno da sam bila feministkinja jer sam zapravo odrasla u delu Kanade gde je ženama bilo lakše da pišu nego muškarcima. Veliki, važni pisci bili su muškarci, ali ako bi se čulo da neka žena piše priče to bi je verovatno manje diskreditovalo nego nekog muškarca koji piše priče. To nije bilo zanimanje za muškarca. Dobro, to je bilo kad sam bila baš mlada, danas to uopšte nije tako.

Da li bi se promenilo nešto u Vašem pisanju da ste završili studije na univerzitetu?

Možda zaista bi, možda bih tako postala mnogo opreznija i mnogo se više plašila da postanem spisateljica, jer, naravno, što sam više saznavala šta su ljudi uradili, sve više sam strepela. Možda bih pomislila da to ne mogu, ali ne verujem da bi se to dogodilo, zaista, eventualno samo nakratko, ali toliko sam želela da pišem da bih jednostavno to prevladala i svakako se oprobala u tome.

Da li je pisanje dar, dat baš Vama?

Ne bih rekla da ljudi oko mene tako misle, ali nikada to nisam doživljavala kao dar, jednostavno sam to shvatala kao nešto što mogu da radim ako se dovoljno potrudim. Dakle, ako je to dar, svakako nije olako dat...

Da li ste se ikada kolebali, da li ste ikada mislili da niste dovoljno dobri u tome?

Neprestano, neprestano! Pobacala sam više stvari nego što sam ih poslala ili završila i to se stalno dešavalo dok sam bila u svojim dvadesetim. Ali tad sam još učila da pišem onako kako sam želela da pišem. Dakle, da, nije bilo lako.

Koliko Vam je značila majka?

Oh, osećanja prema majci bila su mi veoma komplikovana, pošto je ona bolovala, imala je Parkinsonovu bolest, mnogo joj je bila potrebna pomoć, teško je govorila, ljudi nisu mogli da razaznaju šta priča, a bila je jako društvena osoba, htela je da ostane uključena u društveni život, ali to, naravno, nije mogla zbog svojih problema sa govorom. Bilo mi je neprijatno zbog nje, volela sam je, ali tako da možda nisam htela da me prepoznaju po njoj, nisam htela da se ističem i govorim stvari koje mi je tražila da govorim ljudima. Bilo je složeno, onako kako bi se već neki tinejdžer osećao u vezi sa nekom osobom ili roditeljem koji je s neke strane obogaljen. Voleli biste da ste u tim godinama oslobođeni takvih stvari.

Da li Vas je na neki način inspirisala?

Verujem da jeste, ali ne tako da sam mogla to da primetim ili razumem. Ne sećam se kad nisam pisala priče, mislim, nisam ih zapisivala, ali sam ih pričala, ne njoj, bilo kome. Ali činjenica je da je čitala, a i moj otac je čitao… Moja majka bi, rekla bih, mnogo više podržala nekoga ko hoće da postane pisac. Prihvatila bi to kao stvar vrednu divljenja, ali ljudi oko mene nisu znali da želim da budem spisateljica, nisam dopuštala da to saznaju, mnogim ljudima bi to zvučalo smešno. Mnogi ljudi koje sam poznavala nisu čitali, živeli su veoma praktično i to kako sam ja zamišljala život morao je da bude skrivano pred ljudima koje sam znala.

Da li je teško ispričati istinitu priču iz ženskog ugla?

Ne, nikako, jer je to način na koji mislim, pošto sam žena i sve to, i to me nikad nije mučilo. Znate, to kako sam odrastala je na neki način posebno, ako je iko tamo čitao, čitale su žene, ako se iko obrazovao, to su često bile žene; bile bi učiteljice u školi ili nešto slično, daleko od toga da je sve to bilo zatvoreno za žene, svet čitanja i pisanja bio je daleko otvoreniji za žene nego za muškarce, muškarci su bili farmeri ili su radili razne druge poslove.

A vi ste odrastali u radničkoj klasi?

Da.

I odatle potiču i Vaše priče?

Da. Nisam svoje okruženje doživljavala kao radničku klasu, jednostavno sam gledala oko sebe i pisala o tome.

Da li Vam se dopadalo to što uvek pišete u određeno vreme, pratite raspored obaveza, brinete se o deci, kuvate ručak?

Pa, pisala sam kad god sam mogla, a moj prvi muž bio mi je od velike pomoći, za njega je pisanje takođe bila stvar vredna divljenja. Nije mislio o tome kao o nečemu čime žena ne može da se bavi, za razliku od mnogih muškaraca koje sam sretala kasnije; on je to prihvatio kao nešto što je hteo da ja radim i nikad nije uzmicao pred tim.

Bilo je to pre svega jako zabavno, jer smo se doselili ovde, rešeni da otvorimo knjižaru i svi su mislili da smo poludeli i da ćemo umreti od gladi, ali nismo. Jako smo se trudili i vredno smo radili.

Koliko je knižara Vama dvoma bila važna u početku, kad je sve to počelo?

Od nje smo živeli. Bila nam je sve što imamo. Nismo imali nikakav drugi izvor prihoda. Prvog dana po otvaranju smo zaradili 175 dolara. Mnogo, rekli biste. Pa i jeste, jer nam je trebalo dosta vremena da to ponovo dostignemo.

Obično sam sedela za stolom i pronalazila knjige ljudima, bavila se stvarima koje inače radite u knjižari, uglavnom sama, a ljudi su dolazili i pričali mnogo o knjigama, bilo je to pre mesto okupljanja nego mesto gde samo dođete i kupite stvari, i to je posebno važilo uveče, kad bih ovde sedela sama i ti ljudi bi dolazili svake večeri, razgovarali bi sa mnom o nečemu, i bilo je sjajno, bilo je mnogo zabavno.

Sve do tada sam bila domaćica, sve vreme sam bila u kući, bila sam i spisateljica, ali je ovo bila divna prilika da izađem među svet. Ne mislim da smo mnogo zarađivali, verovatno sam malo previše pričala sa ljudima, znate, umesto da ih navodim na knjige, ali taj period života mi je bio fantastičan.

(Posetiteljka knjižare: “Vaše knjige me podsećaju na kuću. Da, živim malo južno od Amsterdama. Mnogo vam hvala, doviđenja”)

Pazite ovo! Volim kad mi se pojavi neko ovako kao sad, kad to nije samo zato da bi dobio autogram, nego vam ispriča zašto dolazi.

Želite li da Vašim knjigama budu inspirisane mlade žene, da osete inspiraciju da pišu?

Nije mi važno šta osećaju sve dok uživaju u čitanju knjige. Nije mi toliko stalo da ljudi u njima pronalaze inspiraciju koliko želim da im pričine veliko zadovoljstvo. Eto to želim: želim da ljudi uživaju u mojim knjigama, da misle o njima kao o nečemu što ima neke veze sa njihovim životima. Ali nije to glavna stvar. Pokušavam da kažem da nisam, mislim da nisam, politički nastrojena osoba.

A jeste li kulturno nastrojena osoba?

Verovatno. Nisam baš sigurna šta to znači, ali mislim da jesam.

Izgleda da veoma jednostavno gledate na stvari?

Da li? Dobro, da.

Pa, pročitao sam negde da želite da stvari budu objašnjene na lak način.

Da, tako je. Ali ne mislim da ja treba da lakše objašnjavam stvari, prosto tako pišem. Mislim da prirodno pišem lako, ne misleći pritom da to mora da bude što lakše.

Jeste li ikada nailazili na periode kad niste bili u stanju da pišete?

Da, jesam. Digla sam ruke od pisanja, kad to beše, možda pre godinu dana, ali to je bila odluka, bilo je da ne želim da pišem, a ne da ne mogu, odlučila sam da hoću da se ponašam kao sav ostali svet. Kad pišete, radite nešto za šta drugi ljudi ne znaju da radite, ne možete baš da pričate o tome, uvek nalazite put do tog tajnog sveta, a potom radite nešto drugo u normalnom svetu. I nekako je to počelo da me zamara, to sam radila ceo život, bukvalno ceo život. Kad se nađem u društvu pisaca koji su nekako akademskiji, onda se malo uzrujam jer znam da ne mogu tako da pišem, da nemam takav dar.

Reklo bi se da je to drugačiji način da se ispriča priča?

Da, i nikada nisam radila na tome, kako bih rekla, svesno, pa, naravno da sam bila svesna, ali radila sam tako da me to što radim uteši i zadovolji umesto što sam sledila nekakvu ideju.

Da li ste ikada videli sebe kao dobitnicu Nobelove nagrade?

O, ne, ne! Ja sam žena! Ali ima žena koje su je dobile, znam. Dopada mi se priznanje, sviđa mi se to, ali nisam mislila o tome pošto većina pisaca verovatno potcenjuje svoj rad, posebno nakon što ga završi. Ne idete baš naokolo i pričate prijateljima da ćete verovatno dobiti Nobelovu nagradu. Obično to nije način da se ona dobije!

Vraćate li se ovih dana nekima od svojim starih knjiga da ih pročitate ponovo?

Ne! Ne! Plašim se! Ne, jer bih onda verovatno dobila strašan poriv da promenim nešto malo ovde, nešto malo tamo… To sam čak i radila na određenom broju primeraka svojih knjiga kad bih ih izvukla iz kartonske kutije, ali onda shvatim da je nebitno to što ih menjam, jer se to ne menja i tamo negde drugde.

(Glif redakcija; Izvor: Nobelprize.org; Preveo: Matija Jovandić)

( Stefan Asberg )