INTERVJU Žarko Trebješanin: Emocije daju našem životu smisao

Najvažniji preduslovi za srećan život odraslog čovjeka su emocionalno zdravlje tokom djetinjstva i bliske veze koje ostvarujemo sa porodicom, prijateljima ili zajednicom. Kako emocionalna inteligencija utiče na kvalitet ovih veza? Čemu nas ne uče u školi? Šta je važnije, biti srećan ili uspješan? Kako definišemo uspjeh i da li naše škole podržavaju razvoj autentičnosti? - razgovaramo sa autorom brojnih knjiga, uglednim profesorom razvojne psihologije, dr Žarkom Trebješaninom, koji je bio gost Civisovog panela ZNANJE SA SVRHOM, a na temu značaja i uloge emocionalne inteligencije u obrazovnom procesu.

Zašto emocije i razgovor o emocijama treba da shvatimo ozbiljno?

Emocije nisu luksuz već kompas u potrazi za smislom. Jednostavno rečeno - bez emocija ne bismo mogli opstati. Zamislite čoveka bez emocije straha, ljubavi, ljutnje, sreće? Kakav bi to bio život? Sigurno ne onakav kakvog ga mi poznajemo, ni izbliza. Neprijatne emocije poput straha, besa ili tuge takođe su neophodne jer šalju neku poruku. Takođe, bez ljubavi se ne bismo povezivali, ne bismo imali ono najvažnije, a to su društveni i emotivni odnosi koje ostvarujemo kroz život. Emocije, pozitivne ii negativne, daju našem životu smisao.

Kako izgleda uspješan čovjek 21. vijeka?

Ne postoji jedna univerzalna definicija uspjeha. On se danas često izjednačava sa onim što je merljivo, sa vrednostima koje odgovaraju vrednostima trzišnog kapitalizma, ili ideologiji neoliberalizma. Međutim, to je usko, parcijalno gledanje. Kada razmišljamo o uspehu, on se mora posmatrati kao celina. Kod nas se uglavnom govori o zapadnom shvatanju uspeha na individualnom planu, dok se u istočnim kulturama neguje ideja kolektivnog uspjeha.

Uspeh u takmičarskom smislu ne garantuje sreću i potpuno zadovoljstvo, o čemu svedoči i porast depresije i anksioznosti kod ljudi koji se u društvenoj ili profesionalnoj hijerarhiji smatraju uspešnim.

Viktor Frankl nam govori o noogenim neurozama - čovek se oseća prazno, neostvareno, kao da živi besmislen život ako ne uspe da pronađe smisao i da se ostvari u duhovnom i moralnom smislu. Jung je mnogo pre njega govorio da ljudi u prvoj polovini zivota mogu težiti spoljnim uspesima u vidu priznanja, statusa ili novca, ali u kasnijoj dobi se obično zapitaju “Da li je to sve?”. Tada tek dolazi do prave individuacije, odnosno mogućnosti da čovek postane ona ličnost koju nosi u sebi. Na osnovu toga, rekao bih da je uspešan čovek onaj koji uspeva da se ostvari i na ličnom i na profesionalnom planu, po svojim merilima.

Da li naš obrazovni sistem podržava tu individuaciju, odnosno razvoj autentičnosti?

Obrazovni sistem ne nastaje u staklenom zvonu, on je deo šireg sistema, odnosno društva kojem pripada. Slika sistema vrednosti koje društvo nosi, najčešće je preslikana i u školama. Naše škole prestiž i uspeh često mere na takmičenjima, što opet odgovara onom zapadnom shvatanju uspeha koji je merljiv. Ako želimo da imamo drugačijeg čovjeka, drugačije građane koji grade drugačiji sistem, onda i decu moramo usmeravati da razmišljaju o uspesima na drugi način.

Praksa pokazuje da postoji veliki disbalans između razvoja racionalne, saznajnih veština odnosno IQ-a i razvoja emocionalnih i socijalnih sposobnosti - EQ-a. To često rezultira jednostranim ličnostima i nepotpuno razvijenim ljudima, a onda građanima koji ne grade društvo po meri ljudi.

Kada bi trebalo započeti razgovore o emocijama i emocionalnoj inteligenciji sa djecom?

Važno je reći da razvoj emocionalne inteligencije započinje rođenjem, kroz odnos majke i deteta. Taktilna komunikacija, odnosno blizak telesni kontakt sa drugom osobom je zametak razvoja nežnosti, bliskosti i empatije. Sve je to emocionalna inteligencija, i dokaz da je ona u korenu ljudskog razvoja. Temelji tog programa afektivne vezanosti kod odraslih ljudi značajno utiču na partnerske odnose koji umnogome određuju kvalitet našeg života.

Razvoj dece je individualan, ali između treće i pete godine, detetu možete ne samo pokazati već i objasniti šta stoji iza izraza lica, odnosno dati odgovor na pitanje “zašto”. Tako će dete kod sebe prepoznavati emocije koje su mu poznate, verbalizovati ih i razvijati svest o sebi. Pored samospoznaje, razvija se empatija i odnos prema drugome. U toj fazi može se započeti razgovor na temu emocija.

Razgovor o emocijama počinje u porodici, ali izrazito važnu ulogu ima škola. Da li treba uvesti emocionalnu inteligenciju kao predmet u redovan kurikulum obrazovnog sistema u osnovnim i srednjim školama?

Mislim da je potrebno decu podučavati i razvijati emocionalnu inteligenciju u školama. Smatram da je ona podjednako važna kao i racionalna, a usuđujem se reći i primenjivija. Mi sasvim opravdano u školama imamo predmet fizičkog vaspitanja koji za cilj ima jačanje i vežbu mišića tela. Ako treniramo telo, a kroz prirodne i društvene nauke vežbamo um i racio, odnosno unapređujemo kognitivnu inteligenciju, zar nije logično da imamo predmete posvećene jačanju i razvoju naše emocionalne inteligencije? Čovek je socijalno biće, pa je itekako važno razvijati i kultivisati naše emocije i socijalne odnose. Upravo je to ono što moze značajno poboljšati kvalitet našeg života.

Kako izgleda idealna učionica u kojoj se jednako pospješuje razvoj kognitivne i emocionalne inteligencije?

Idealna učionica ne sme biti mesto koje je odbojno, dosadno ili stresno.

Udžbenici moraju deci biti zanimljivi, koncipirani tako da probude u njima interesovanje. Ritual maturanata da cepaju udžbenike po završetku škole je slikovit prikaz odnosa mladih prema knjizi.

Takođe, predavači bi trebalo da budu zapamćeni kao izuzetni, tj. kao uzori. To treba da budu pojedinci kojo su poštovani zbog njihovog znanja i umeća da nam to znanje prenesu, ali i da probude u nama ljubav prema toj oblasti, želju za traganjem i nadograđivanjem znanja. Takav pristup kreira saradničku, prijateljsku atmosferu u kojoj deca žele da borave.

Smatrate li da bi razumijevanje uloge emocija i emocionalne inteligencije smanjilo međuvršnjacko nasilje?

Sasvim sigurno. Važne lekcije poput fer ponašanja, dobrog odnosa prema drugome, spoznaji o tome sta za tebe nije prihvatljivo i koje su granice, ne uči se kroz knjige i testove već kroz interakcije, igru, razgovor. Sa polaskom u školu ta razmena postaje važna i dešava se kroz učenje i druženje sa vršnjacima - deca uče da razumeju sebe, da uspostavljaju odnose sa drugima, da prepoznaju i rešavaju konflikt.

Ne zaboravimo, škola je deo društvenog sistema. Deca dolaze u školu sa već formiranim stavovima, motivima i namerama. Ukoliko su deci uzori pojedinci iz rijaliti programa, novobogataši ili osuđeni kriminalci, usvajanje ideologije rešavanja problema nasiljem je logično. Postavljanje detektora za metal na ulaze u škole samo zvuči delotvorno. Ipak, od onoga što nose u torbi, mnogo je važnije ono što nose u svojoj glavi.

Da li djeca imaju prilike za razgovor o onome sto nose u svojoj glavi? U čemu griješe roditelji, a u čemu nastavnici?

Momenat kad se djeca upoznaju sa psihologom je obično i momenat kad se sretnu sa direktorom – onda kada treba da budu kažnjena. To je odraz naših vrednosti, običaja i vaspitanja. Dok je u mnogim obrazovnim sistemima širom sveta razgovor sa psihologom deo mentalne higijene, kod nas se odlazak psihologu smatra kaznom. Tu često greše i sami nastavnici kada prete “Ako tako nastaviš, ići ćeš kod psihologa”.

Razgovor, bilo da je sa vršnjacima, roditeljem, ili psihologom, je bitno mesto susreta sa sobom. Izostanak razgovora može da ostavi posledice kada su teme delikatne, emotivne situacije. Razgovor je najbolje mesto za razvoj empatije i naše sposobnosti da čujemo drugoga. Da čujemo i ono sto nije izgovoreno, znajući kako da čitamo govor tela, mimiku, ton glasa i da pružimo adekvatan odgovor.

Ako nam IQ ukazuje na sposobnosti razumijevanja, a emocija nam je unutrašnji kompas, šta je važnije biti srećan ili biti u pravu?

Najbolje je da čovek bude u pravu, i da zbog toga bude srećan.

( Marija Rašović )