Monetarni i ekonomski poredak za 21. vijek

Prije osamdeset godina, delegati iz 44 zemlje okupili su se u Breton Vudsu kako bi koordinirali ekonomski oporavak poslije Drugog svjetskog rata i ojačali međunarodnu ekonomsku saradnju. Upravo tada su postavljeni temelji organizacija (Međunarodni monetarni fond i Svjetska banka) koje danas predstavljaju srž svjetskog monetarno-finansijskog poretka.

Međutim, posljednjih godina, na fonu klimatskih promjena i pandemije kovida-19, postalo je očigledno koliko ove organizacije ne odgovaraju promjenljivoj globalnoj ekonomskoj realnosti i razvojnim prioritetima. Međunarodna zajednica imaće priliku da efikasno i pravično riješi izazove 21. vijeka samo ako se reformiše globalna ekonomska i finansijska arhitektura. U tom kontekstu naglašavamo osam prioriteta.

Prvo, potrebno je proširiti pravo glasa zemalja u razvoju u multilateralnim organizacijama. Opšte je prihvaćeno da su globalne ekonomske snage značajno evoluirale od 1944. godine: zemlje u razvoju su stekle znatno veći uticaj. Međutim, sistem kvota i glasova u organizacijama Breton Vudsa i dalje je snažno naklonjen razvijenim zemljama. Osim toga, postoji "džentlmenski sporazum" prema kome bi Evropljanin trebalo da vodi MMF, a Amerikanac Svjetsku banku.

Takva praksa ne samo da umanjuje legitimitet institucija Breton Vudsa već i ometa njihovu sposobnost da se suoče sa hitnim i izuzetno složenim problemima našeg vremena. Zbog toga je neophodno redistribuirati kvote i pravo glasa (promjene koje trenutno nailaze na otpor razvijenih zemalja, posebno SAD) i uvesti postupak izbora rukovodstva na osnovu principa "dvostruke većine". Prema takvom sistemu, uspješni kandidati morali bi da obezbijede podršku ne samo većine ponderisanih glasova (u skladu sa udjelom zemalja u organizaciji) već i većine članica.

Drugo, "Globalnu finansijsku sigurnosnu mrežu" (GFSN), mrežu organizacija koje pružaju presudno važno finansiranje u kriznim vremenima, treba ojačati kako bi se poboljšao njen odgovor na potrebe zemalja u razvoju suočenih sa klimatskim i makroekonomskim rizicima. U trenutnom obliku, GFSN je krajnje neadekvatan ne samo u pogledu obima pružene pomoći već i zbog strukturne nejednakosti koja povećava ranjivost zemalja u razvoju. Povećanjem obima i jednakosti u sistemu GFSN, mreža bi bolje štitila zemlje od klimatskih šokova i drugih kriza, oslobađajući resurse za podršku lokalnom razvoju.

Treće, potrebno je uspostaviti međunarodni mehanizam za pravično i brzo rješavanje kriza povezanih sa javnim dugom. Rad na takvom mehanizmu treba početi odmah, a njegov dio trebalo bi da bude i posebna institucija, nezavisna od povjerilaca i dužnika - što je presudno za obezbjeđivanje jednakog i pravičnog tretmana. Pored toga, potrebna su i brža rješenja za suočavanje sa dužničkim krizama koje već ograničavaju razvoj u zemljama Globalnog juga i sprečavaju ključne investicije u klimatske akcije i dostizanje Ciljeva održivog razvoja UN-a.

Četvrto, neophodno je znatno povećati klimatsko finansiranje, osiguravajući da su svi javni i privatni finansijski tokovi (uključujući kredite međunarodnih finansijskih institucija) usaglašeni sa ciljevima postavljenim u Pariskom klimatskom dogovoru. Međunarodne organizacije za postavljanje standarda trebalo bi da podrže ovu "parisku rekonstrukciju" i pozabave se klimatskim finansijskim rizicima.

Peto, međunarodne, nacionalne i subnacionalne razvojne banke treba ojačati. Prilagođavanje klimatskim promjenama i njihovo ublažavanje zahtijevaće ogromne investicije koje prevazilaze mogućnosti komercijalnih finansijskih institucija. Zbog toga državne razvojne banke i fondovi moraju igrati mnogo aktivniju ulogu u finansiranju strukturnih transformacija i održivog razvoja. Multilateralne razvojne banke (MDBs) i institucije za razvoj finansija (DFIs)trebalo bi blisko da sarađuju sa nacionalnim i subnacionalnim partnerima kako bi im pomogle da ostvare svoj potencijal.

Šesto, neophodan je napredak ka multilateralnom monetarnom sistemu i sistemu rezervi, u čijoj će osnovi biti obračunska jedinica MMF-a – specijalna prava vučenja (SDRs). Danas, američki dolar zauzima centralno mjesto u globalnom monetarnom sistemu (ili kako se često naziva, ne-sistem), i odluke jedne centralne banke (Federalni sistem rezervi SAD) nesrazmjerno utiču na globalne monetarne uslove i finansijske cikluse. U stabilnijem sistemu, MMF bi redovno mogao da izdaje SDR kako bi zadovoljio skokove globalne tražnje za valutnim rezervama, uz njihovu dodatnu, automatsku podjelu u kriznim vremenima. Istovremeno, da bi se smanjili valutni rizici u zemljama-primateljima, MDB i DFI će trebati da pružaju finansiranje u lokalnim valutama.

Sedmo, MMF i regionalne finansijske institucije treba da uspostave mehanizme koordinacije politika koji će pomoći u suočavanju sa volatilnošću kapitalnih tokova među regionima i između zemalja u razvoju i razvijenih zemalja. Osim toga, treba uvesti međunarodni porez na finansijske transakcije koji bii pomogao da se umanje poremećaji stvoreni tokovima kratkoročnog kapitala. Značajni prihodi koje može donijeti takav porez treba koristiti za finansiranje Ciljeva održivog razvoja UN-a i klimatskih akcija.

Konačno, međunarodna poreska arhitektura treba da bude ojačana kako bi se promovisao pravičan, inkluzivan i održiv razvoj. Povećanjem poreske transparentnosti i unapređenjem mehanizama za međunarodnu razmjenu bankarskih i finansijskih informacija, zemlje širom svijeta bi mogle da ostvare više poreskih prihoda. Pored toga, obavezujuća Okvirna poreska konvencija UN-a (u kombinaciji sa mjerama za borbu protiv nezakonitih finansijskih tokova) stvorila bi nove izvore finansiranja razvoja i smanjila zavisnost od zvaničnih fondova razvojne pomoći.

Konferencija u Breton Vudsu 1944. bila je prekretnica, trenutak kolektivne akcije bez presedana. Danas nam je ponovo potreban takav trenutak u kome će svjetski lideri formulisati novi koncept globalne finansijske arhitekture – okrenut budućnosti.

Ovaj članak potpisuju i: William Kring, izvršni direktor Centra za globalnu razvojnu politiku na Univerzitetu Boston; Kamal Ramburuth, istraživač u Institutu za ekonomsku pravdu (IFJ); Sarah Ribbert, direktorica programa u Fondaciji Hajnrih Bel.

U. Volz je profesor ekonomije i direktor Centra za održive finansije na SOAS-u, Univerzitet u Londonu

J. Raj je stariji istraživač u Centru za društveni i ekonomski napredak

M. Herz je starija istraživačica u Brazilskom centru za međunarodne odnose

Copyright: Project Syndicate, 2024 (prevod: N. R.)

( Ulrich Volz, Janak Raj, Monica Herz )