Aljbin Kurti albanski Milorad Dodik

U Evropi samo dvojica, sadašnjih ili bivših, šefova država ili vlada na velikim sportskim takmičenjima nose šalove drugih zemalja i otvoreno navijaju za njih stavljajući do znanja da je to njihova otadžbina a ne ona koju formalno predstavljaju. Jedan je Milorad Dodik (u prethodnom mandatu član predsedništva BiH) drugi je Aljbin Kurti.

Kosovski premijer se pre par dana slikao sa šalom Albanije na stadionu u Hamburgu gde je sa hrvatskim premijerom Andrejom Plenkovićem (bez šala Hrvatske oko vrata) gledao meč albanske reprezentacije i Vatrenih. Iz izjava Kurtija sticao se utisak da je premijer Albanije a ne Kosova.

Mile i Aljbin kao svi nacionalisti koji drže do sebe imaju i državljanstvo druge države na čijim izborima redovno učestvuju. Naravno Dodik u Srbiji, Kurti u Albaniji. Prvi sanja da Republiku Srpsku ujedini sa Srbijom, drugi bi da spoji Kosovo i Albaniju. Mile bi da izbriše Drinu i kreira “srpski sv(iј)еt”, Aljbin bi da precrta Prokletije realizuje ideju o “prirodnoj Albaniji”.

Reč je o bajatim koliko i kontraproduktivnim idejama, kako za Srbe tako i za Albance budući da ih njihova realizacija vodi u direktan sukob sa komšijama i u izolaciju. Srbi su okruženi NATO članicama, Albanci narodima sa kojimа, eufemistički rečeno, nemaju dobre odnose, od Grka preko Makedonaca do Srba i dela Crnogoraca. Velika Srbija i Velika Albanija bi bili samo još veći problem za njih same, ali i za druge.

Predsednik Republike Srpske je bahat, drzak, skromne opšte kulture, ne govori strane jezike i pokušava nacionalističkom galamom da prikrije ličnu nezasitu žeđ za vlašću i očuvanjem privilegija. Kosovski premijer likom i stavom podseća na mister Bina, ali je za razliku od prostodušnog Bina podmukao, pronicljiv, zavidnog obrazovanja, govori strane jezike i spreman je da iskoristi u tišini svaku priliku koju mu rusofilski, homofobni i antizapadni vrh vlasti u Srbiji dozvoli da ostvari svoj glavni cilj: svođenje Srba na Kosovu na jedan odsto.

Dodik i Kurti dele još jedan zajednički san: da postanu lideri svojih naciona iako dolaze, uslovno rečeno, iz delova koji nikada nisu pripadali Srbiji odnosno Albaniji. Dodiku nije dovoljno da bude gospodar na gotovo polovini teritorije Bosne i Hercegovine, on bi da bude prvi među Srbima gde god se nalazili. Zasada se zadovoljava da bude najvoljeniji Srbin u Kremlju i pored toga što mu Putin nije dozvolio da se izljube kao pre gotovo pola veka Honeker i Brežnjev.

Kurtiju je Kosovo tesno. Već nekoliko godina predano radi da se nametne kao lider Albanaca u dijaspori - bez obzira odakle bili poreklom, iz Albanije, s Kosova, iz Severne Makedonije, Crne Gore ili Srbije - pogotovo tamo gde je albanska zajednica brojna a albanske mafijaške organizacije moćne i uticajne, poput Velike Britanije i Nemačke.

Za razliku od Dodika koji pravi samo buku i osim želje da bude kalif umesto kalifa nema ni minimalne šanse da postane novi srpski vožd, Kurti ozbiljno ugrožava poziciju Edija Rame. Štaviše, smatra se da je Kurti već istisnuo sa prve pozicije u dijaspori premijera Albanije.

Imajući u vidu uticaji značaj albanskih zajednica u EU, Velikoj Britaniji i SAD to je veoma indikativan znak da se nešto krupno događa u albanskom korpusu. U očima i srcima Albanaca u dijaspori Kurti je istisnuo Ramu sa prvog mesta i u budućnosti bi to moglo da bude veliki problem jer dok bivši gradonačelnik Tirane nema ideju da treba da širi granice Albanije, Kurtiju je životna misija da ujedini sve Albance. Ime njegove stranke “Samopredeljenje” je više nego indikativno.

U tom kontekstu Kurti se samopreporučuje kao politički oslonac Albancima u republikama bivše Jugoslavije. Politički desant na Severnu Makedoniju nije prošao kako se kosovski premijer nadao, ali je postavio svoju zastavicu među albanofonskim građanima Severne Makedonije. Po prirodi stvari etnički Albanci u Srbiji gledaju više u Prištinu nego u Tiranu dok se to ne može reći za Albance u Crnoj Gori.

Kurtijev nacionalizam je mnogo bolje upakovan nego Dodikov ili, ako hoćete Vučićev, i odlično koristi rusku propagandu i ruske ljude u vlasti u Beogradu i širom regiona koji od Srbije i Srba stvaraju Kurde 21. veka, jedine evropske saveznike Vladimira Putina, Si Đinpinga, Kim Džong Una i ajatolaha Ali Hamneja.

Kurdi su platili visoku cenu jer su se njihovi lideri posle Drugog svetskog rata, budući da se Turska opredelila za NATO, kapitalizam i demokratiju, u kontrapoziciji prema Ankari okrenuli Sovjetskom Savezu, komunizmu i totalitarnim ideologijama. Nije slučajno da Ankara vidi mnogo većeg neprijatelja u Selahatinu Demirtašu i njegovoj Demokratskoj partiji naroda (HDP) nego u Abdulahu Očalanu i Radničkoj partiji Kurdistana (PKK). Demirtaš je jedini iskreni proevropski politički lider u Turskoj dok je PKK najbolji korisni idiot Turaka u kršenju ljudskih i manjinskih prava Kurda.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je reagovao veoma oštro kada je Dodik pokazao ambicije da bude vođa svih Srba, uključujući i privilegovan odnos Dodika sa Kremljom, dok je albanski premijer Edi Rama, izgleda, potcenio svog mlađeg kolegu, smatrajući da je njegov status u svealbanskom nacionalnom korpusu neupitan. U Tirani se ne dobijaju izbori na aluzijama o Velikoj Albaniji za razliku od Prištine i ne bude tako jak sentiment kao u dijaspori.

Takođe, ne treba nikada potcenjivati političke lidere sa megalomanskim egom koji dolaze sa periferije i imaju ambicije da uđu u čitanke kao osnivači ili začetnici velikih nacionalnih projekata. Istorija, ne samo balkanskih već i evropskih naroda, krcata je autsajderima koje je mulj povesti izbacio na površinu.

Srpski nacionalizam je zbog svoje rusofilske, antizapadne i otvoreno autoritarne forme, kao i veličine Srbije i brojnosti Srba u regionu, viđen kao potencijalno najveća opasnost. U njegovoj senci prosperiraju svi drugi nacionalizmi koji koriste kao mimikriju proevropski, prozapadni, pro LGBTQ narativ da bi se identifikovali kao dijametralni srpskom koji je antievropski, antizapadni i homofobni. Pojednostavljeno, srpski nacionalizam je zao, vulgaran, u službi ličnih interesa dok su drugi zapadnobalkanski nacionalizmi licemerni, podmukli i opterećeni istorijskim ulogama svojih nosilaca.

Dodik i Kurti su savršeni egzemplari dve vrste opisanih balkanskih “rodoljubaca” i stvaranje tzv. Velike Srbije ili Velike Albanije predstavljalo bi još veći autogol za EU i SAD, pogotovo ako rezultat sprečavanja stvaranja Velike Srbije bude rađanje Velike Albanije. Rusija, Kina, Iran i druge revizionističke regionalne sile dobile bi novi presedan da prikažu Zapad kao licemeran i nepravedan.

Nacionalizam se u svom najogoljenijem obliku nije rodio na fudbalskim stadionima tokom osamdesetih godina prošlog veka u Jugoslaviji, ali su fudbalske i druge sportske arene zluopotrebljene za njegovo širenje. Ispadi na Evropskom prvenstvu u fudbalu u Nemačkoj, slanje političkih poruka, skandiranja navijača ali i fudbalera, ne treba olako shvatati, prelaziti preko njih kao sporedne stvari ili još gore, ignorisati ih.

Evropa prvi put posle pada Berlinskog zida ima na svojim granicama ozbiljnog neprijatelja, namerenog da se osveti za raspad SSSR-a, uništenjem EU. Nacionalizam i ksenofobija su najefikasniji alat za dostizanje tog cilja, imajući u vidu da se najveći deo građana informiše preko društvenih mreža i kreira stavove o stvarima o kojima zna vrlo malo ili nimalo. Nije bez razloga Gustav Jung pre jednog veka govorio da je teško razmišljati i čitati i da zato ljudi preferiraju da sude.

“Le nationalisme, c’est la guerre” (Nacionalizam je rat) nije imao dilemu Fransoa Miteran u svom poslednjem izlaganju u Evropskom parlamentu kada je Francuska u januaru 1995. godine preuzela predsedavanje Evropskom unijom i kada su u članicama EU nacionalisti imali podršku na nivou statističke greške. Prvi socijalistički predsednik Pete republike upozorio je buduće naraštaje kuda vodi nacionalizam, bilo kakav, bilo koje boje, bilo kakvog opravdanja ili snage. Vreme je da se okači na društvenim mrežama, iako izgleda da je kasno.

( Željko Pantelić )