Zašto sam 2010. platio kauciju za Asanža

Džulijan Asanž je konačno slobodan.

Više od 14 godina borio sam se za njegovu slobodu i njegova prava kao novinara da objavi istinu i otkrije je javnosti. U ponedeljak uveče smo saznali da će biti oslobođen i da će mu biti dozvoljeno da se vrati kući. Neće biti izložen daljem uznemiravanju ili pretnjama američke vlade. Iako mu je 14 godina života ukrala vlada, da, ratnih zločinaca, nikada nisu uspeli da ga se domognu.

Na dan kada sam 2010. godine položio 20.000 dolara na ime kaucije, da bih pomogao njegovo oslobađanje, napisao sam zašto sam to učinio i zašto verujem da mu dugujemo našu večnu zahvalnost za to što je razotkrio istinu o američkoj invaziji na Irak i Avganistan. Nadam se da će mu se jednog dana ova naša država izviniti za mučenje. U međuvremenu, hajde da svi od njega crpimo onu vrstu hrabrosti koja je potrebna u najmračnijim vremenima agresije i finansiranja klanja po inostranstvu novcem iz našeg poreza. Takođe se nadam da će nam se uskoro vratiti vitalno i energično novinarstvo koje postoji da bi razotkrilo laži i zaštitilo nas, građane, od onih koji hoće da ukinu našu demokratiju.

Zasad, ovo je zaista srećan dan. Budi dobro, Džulijane. I znaj da dobri ljudi ovog sveta nikada neće zaboraviti tvoju žrtvu.

Zašto sam platio kauciju za Džulijana Asanža

(post izvorno objavljen 14. decembra 2010)

Juče su u Vestminsterskom sudu za prekršaje u Londonu advokati suosnivača Vikiliksa Džulijana Asanža podneli sudiji dokument u kome se navodi da sam položio 20.000 dolara svog novca da pomognem plaćanje kaucije kako bi Asanž izašao iz zatvora.

Štaviše, javno nudim pomoć svoje veb stranice, servera, domena i svega što mogu da učinim da Vikiliks ostane živ i napreduje dok nastavlja svoj rad na razotkrivanju zločina koji su smišljeni u tajnosti i izvršeni u naše ime i našim poreskim novcem.

Odvedeni smo u rat protiv Iraka na osnovu laži. Mrtvih je sada na stotine hiljada. Zamislite samo da su ljudi koji su planirali ovaj ratni zločin 2002. morali da računaju na Vikiliks. Možda im planovi ne bi pošli za rukom. Mislili su da mogu da se provuku samo zato što su imali zagarantovanu tajnost. Ta garancija im je sada oduzeta i nadam se da više nikada neće moći da deluju u tajnosti.

Zašto je Vikiliks, pošto je obavio tako važan posao za javnost, sada pod tako žestokim napadom? Zato što je razotkrio i osramotio one koji su zataškavali istinu. Napad na Vikiliks i Asanža prevazilazi sve:

– Senator Džo Liberman (Gorov demokratski kandidat za potpredsednika na izborima 2000) kaže da je Vikiliks „prekršio Zakon o špijunaži“.

– Džordž Paker iz Njujorkera naziva Asanža „supertajnovitim, preosetljivim, [i] megalomanskim“.

– Sara Pejlin tvrdi da je on „antiamerički operativac krvavih ruku“ koga treba da gonimo „isto kao i vođe Al Kaide i talibana“.

– Demokrata Bob Bekel (menadžer kampanje Voltera Mondejla iz 1984) rekao je o Asanžu na Foksu: „Mrtav čovek ne može da obelodani stvari… postoji samo jedan način da se to uradi: ilegalno pucati u kučkinog sina“.

– Republikanka Meri Matalin kaže da je on „psihopata, sociopata… On je terorista“.

– Republikanac Piter King naziva Vikiliks „terorističkom organizacijom“.

Pa, zapravo, to i jeste! Oni postoje da terorišu lažove i ratne huškače koji su doneli propast našoj naciji i drugima. Možda sledeći rat neće biti tako lak jer su se stvari promenile – i sada je Veliki brat taj koji je posmatran… posmatramo ga mi!

Vikiliks zaslužuje našu zahvalnost što je rasvetlio sve to. Pojedini glasovi iz korporativnih medija odbacili su značaj Vikiliksa („malo toga novog su objavili!“) ili članove Vikiliksa prikazuju kao puke anarhiste („Vikiliks samo pušta sve bez ikakve uređivačke kontrole!“). Vikiliks postoji delimično zato što mejnstrim mediji nisu dorasli svojoj odgovornosti. Korporativni vlasnici su desetkovali redakcije, što onemogućava dobrim novinarima da rade svoj posao. Nema više vremena ni novca za istraživačko novinarstvo. Jednostavno rečeno, investitori ne žele da se te priče razotkriju. Vole da se njihove tajne čuvaju… kao tajne.

Zamislite koliko bi naš svet bio drugačiji da je Vikiliks postojao pre 10 godina. Pogledajte ovu fotografiju.

To je predsednik Džordž Buš mlađi, koji će dobiti „tajni“ dokument 6. avgusta 2001. godine – samo mesec dana pre 11. septembra. Naslov dokumenta je glasio: „Bin Laden rešen da napadne na tlu SAD.“ Na tim stranicama je pisalo da je FBI otkrio „obrasce sumnjivih aktivnosti u ovoj zemlji u skladu sa pripremama za otmice“. Gospodin Buš je odlučio da to ignoriše i naredne četiri nedelje je bio na pecanju.

Ali da je taj dokument procurio, kako bismo vi ili ja reagovali? Šta bi uradili Kongres ili federalna služba za avijaciju? Zar ne bi bile veće šanse da neko negde nešto uradi, da smo svi znali za predstojeći Bin Ladenov napad otetim avionima?

Ali u to vreme je samo nekoliko ljudi imalo pristup tom dokumentu. Pošto je tajna čuvana, instruktor škole letenja u San Dijegu, koji je primetio da dvojica saudijskih studenata nisu zainteresovani da nauče kako da izvode poletanje ili sletanje, nije video ništa čudno u tome i nije učinio ništa da obavesti bilo koje vlasti. Da je za Bin Ladenovu pretnju čuo preko medija, možda bi pozvao FBI? (Pročitajte ovaj tekst bivše agentice FBI Kolin Rauli, o njenom uverenju da bi, da je Vikiliks postojao 2001, napad 11. septembra mogao biti sprečen.)

Ili šta da je javnost 2003. bila u mogućnosti da pročita „tajne“ dopise Dika Čejnija dok je vršio pritisak na CIA da izmisli „činjenice“ koje su mu bile potrebne za lažni argument u prilog ratu? Da je Vikiliks tada otkrio da u Iraku, u stvari, nema oružja za masovno uništenje, da li mislite da bi rat bio pokrenut – ili, bolje rečeno, zar ne bi bilo zahteva za Čejnijevo hapšenje?

Otvorenost, transparentnost – to su neka od retkih oružja koje građani imaju da se zaštite od moćnih i korumpiranih. Šta da je u danima posle 4. avgusta 1964 – pošto je Pentagon slagao da su Severnovijetnamci napali jedan od naših brodova u Tonkinškom zalivu – postojao Vikiliks da kaže američkom narodu da je čitava stvar bila izmišljena? Pretpostavljam da bi 58.000 naših vojnika (i dva miliona Vijetnamaca) moglo danas biti živo.

Umesto toga, tajne su ih ubile.

Pridružio sam se filmskim stvaraocima Kenu Louču i Džonu Pildžeru i novinarki Džemimi Kan u plaćanju kaucije za Džulijana Asanža – i nadamo se da će sudija to prihvatiti i odobriti njegovo oslobađanje danas.

Može li Vikiliks naneti neku nenamernu štetu diplomatskim pregovorima i interesima SAD u svetu? Možda. Ali to je cena koju plaćate kada nas vi i vaša vlada povedete u rat na osnovu laži. To je kazna za vaše loše ponašanje: neko mora da upali sva svetla da bismo mogli da vidimo šta smerate. Vama se prosto više ne može verovati. Dakle, svaka depeša, svaki mejl koji napišete sada je prihvatljiva meta. Izvinite, ali sami ste krivi. Niko se sada ne može sakriti od istine. Niko ne može da smisli sledeću krupnu laž ako zna da bi mogao biti razotkriven.

I to je najbolja stvar koju je Vikiliks uradio. Rezultat Vikiliksovih postupaka, bog ih blagoslovio, biće to da će spasiti živote. I svako od vas koji mi se pridruži u podršci čini istinsko delo patriotizma. Tačka.

Stojim in absentia danas sa Džulijanom Asanžom u Londonu i tražim od sudije da ga pusti na slobodu. Novcem za kauciju koju smo položili spremni smo da garantujemo njegov povratak na sud. Neću dozvoliti da se ova nepravda nastavi bez osporavanja.

Majkl Mur

(P.S. Izjavu koju sam podneo juče [13. decembra 2010.] sudu u Londonu možete pročitati ovde.)

* * *

Tog decembra 2010, tri dana pošto sam napisao tu izjavu i položio sudu svoj deo za kauciju, sud je Džulijanu Asanžu odobrio slobodu na osnovu kaucije. Asanž je potom nastavio da ulaže žalbe britanskim sudovima. Posle 18 meseci, suočen sa izvesnošću ekstradicije, ušao je u ambasadu Ekvadora u Londonu i zatražio azil. U aprilu 2019. godine, nakon skoro sedam godina, kada je napustio ambasadu Ekvadora britanske vlasti su ga odmah uhapsile i zatvorile po zahtevu Sjedinjenih Država za izručenje i suđenje u SAD. Boravio je u britanskom zatvoru Belmarš sa maksimalnim obezbeđenjem više od pet godina, boreći se protiv izmeštanja u Sjedinjene Države. Britanski sudovi su, međutim, odbili da predaju Asanža Amerikancima – delom zato što britanski zakon, kao i u većini zapadnih demokratija, zabranjuje izručenje zatvorenika bilo kojoj zemlji koja ima smrtnu kaznu. Njegov slučaj se vukao i kroz Trampovu i Bajdenovu administraciju sve dok konačno američka vlada nije popustila i pristala na sporazum o priznanju krivice koji bi odmah oslobodio Asanža i omogućio mu da se vrati kući u Australiju.

Do sada, ni Ministarstvo pravde SAD ni britanska vlada nisu tražili hapšenje onih koji su na prevaru i lažnom tvrdnjom da Sadam Husein ima veze sa napadima 11. septembra, obe zemlje uveli u invaziju na Irak.

Pored toga, kada je Asanž prekršio uslove kaucije i sklonio se u ambasadu Ekvadora, britanski sud me je obavestio da mi neće vratiti 20.000 dolara. Uveravaju me, međutim, da je britanska vlada iskoristila moj doprinos da konačno pomogne u pisanju prvog pisanog ustava za Ujedinjeno Kraljevstvo – nešto što obećavaju da će uraditi još od juna 1215. godine.

(MichaelMoore.com; Peščanik.net, prevod: M. Jovanović)

( Michael Moore )